Kao da me nema

Nedostatak doživljaja samog sebe je epicentar mnogih emocionalnih problema.

       Pričajući o svojim dubokim emocionalnim problemima, na pitanje “Kako se osećaš?” ljudi često odgovaraju: “Kao da me nema”. Znamo koji su osnovni osećaji: radost, ljutnja, tuga, ljubav, strah. Tu su zatim i stid, ljubomora, krivica i tako dalje. Osećaj kao-da-me-nema nije na toj listi. Nije ni na jednoj listi. Nema ga. A opet, često je tu, ljudi ga izgovaraju, osećaju se upravo tako kako kažu kao da ih nema. Taj nedostatak doživljaja samog sebe, taj misteriozni osećaj nepostojanja je epicentar mnogih emocionalnih problema.

Nedostatak doživljaja samog sebe je epicentar mnogih emocionalnih problema. Dete koje nema roditeljsko ogledalo koje reflektuje njegova osećanja i doživljaje ne dobija dozvolu da bude takvo kakvo jeste, ne priznaje mu se njegovo ultimativno pravo, pravo na postojanje. U odraslom dobu, naviknuti na stanje nema me, možemo razviti različite obrambene mehanizme i životne navike koje to stanje podržavaju i hrane.



Početak nestajanja


       Mnogi roditelji svoju decu odgajaju ne poštujući njihov svet. Osim fizičkog nasilja, tu su i razni oblici psihičkog nasilja koje je toliko uobičajeno da se često smatra normalnim i zdravim vaspitnim merama. Ignorisanje, zanemarivanje ili izazivanje osećaja stida i sličnih dečijih osećaja je klasika. Još gore je kada dete dobija kontradiktorne poruke da se neko, kao, brine za njega, a zapravo se ne brine. Da mu je stalo, a zapravo mu nije stalo. Roditelj može hraniti dete, voditi ga u vrtić ili u školu, pružiti mu u materijalnom smislu sve, hvaliti se njihovim uspesima. Ali, ako se ne može uživeti u ono što dete progovara svojim izrazom lica i pogledom, to znači da ga ne poznaje. U vremenu u kome živimo, ovo nije nimalo redak slučaj. Postalo je gotovo uobičajeno smatrati lošim roditeljem nekoga ko nije u stanju da detetu obezbedi sve, od odeće, preko časova plesa, pevanja, posebnih škola za učenje jezika i tome slično. Ali nigde ne pronalazimo kao merilo provedeno vreme sa detetom, razumevanje, razgovor, poštovanje. Veoma lako se izgubi kao kriterijum koliko sati roditelj provodi gledajući u ekran svog kompjutera ili telefona, koliko sati se bavi nečim drugim, a koliko provede igrajući se ili razgovarajući sa svojim detetom.

       Dete hiljadu puta može čuti volim te, ali ako to čuje od oca koji je stalno odsutan ili od majke koja to izgovara usput, kao frazu ili kao nagradu za odličnu ocenu, taj doživljaj ljubavi ostaje prazan. Iz takvog roditeljskog ponašanja lako se može izvući zaključak da je «uvek nešto drugo važnije od mene» ili da «zaslužujem pažnju samo ako sam dobar», što nisu baš neke podsticajne životne poruke. Dete koje nema roditeljsko ogledalo koje reflektuje njegova osećanja i doživljaje ne dobija dozvolu da bude takvo kakvo jeste, ne priznaje mu se njegovo ultimativno pravo, pravo na postojanje.

Nesvesne poruke roditelja

       Roditelji, uglavnom, nisu ni svesni da šalju ovakve poruke svom detetu. Smatraju da dok je dete “namireno”, dok ima da jede ono što želi, dok je obučeno u modernu i novu odeću i dok je njegovo obrazovanje zadovoljavajućeg nivoa sve je u redu. Čak i ako ponekad izgovore nešto što ne bi trebalo ili prećute nešto što bi trebalo reći, nije bitno, biće prilike, ima dana… I tako svakodnevica uzima svoj danak u osećanjima deteta. Jasno je zašto roditelji žele da im dete bude dobro, poslušno, da ima dobre ocene, da sve bude u redu. I, mada su te želje sasvim normalne i očekivane, zbog njih ponekad bude zanemareno ono mnogo bitnije. Lako zaboravljamo da su deca ipak deca, da ne mogu biti dobra i mirna stalno i da je učenje iz sopstvenih grešaka vredna životna lekcija. Zahtevom da stalno budu dobri tu lekciju nikada neće naučiti. Takođe, ovakvim zahtevom nesvesno šaljemo poruku detetu da ćemo ga voleti samo ako je dobro. A niko nije stalno i uvek dobar, deca ponajmanje. Nestašluci su nužan deo detinjstva. Određeni stepen slobode je neophodan za normalan razvoj. I, mada nije lako naći granicu i odrediti gde stati i šta ne dozvoliti, lako je voleti svoje dete. Način na koji ćete to pokazati, ipak, zavisi samo od vas.

Kako to izgleda kad dete odraste


       U odraslom dobu, naviknuti na stanje nema me, možemo razviti različite obrambene mehanizme i životne navike koje to stanje podržavaju i hrane. Možemo jurcati okolo pretrpavajući se poslom i obavezama. Možemo graditi površne prijateljske odnose izbegavajući dublje upoznavanje. Možemo se stalno sakrivati, biti nevidljivi ili pak izuzetno opterećeni time što o nama misle drugi. Kada nemamo dovoljno stabilan doživljaj samog sebe, onda imamo snažnu potrebu za potvrdom od drugih. Kada se iznutra osećamo kao-da-nas-nema, onda tražimo da nas ima na pogrešnim mestima: u tuđim pogledima, mišljenjima, pohvalama. Kada je naša slika o sebi toliko zavisna od drugih, osećamo se krhkim i nemoćnim da upravljamo svojim sopstvenim životima.

       I tako dospevamo u začarani krug. Roditelji kojima nedostaje osećaj sebe, koji su u potrazi za potvrdom drugih, pronalaziće tu potvrdu u onome što se može pokazati i videti. Biće odgovorni i brižni roditelji koji će svom detetu da obezbede sve. Osim onoga što mu je najpotrebnije. Potvrde da je voljeno i da postoji. Ovakvi roditelji neće to raditi iz loših namera, niti zato što to ne žele. Prosto, neće umeti. Ono što sami ne posedujemo, ono što sami nismo u stanju da pokažemo, osetimo, ono čega nema, a u ovom slučaju to smo mi sami ne možemo preneti detetu. Nikoga ne možemo naučiti nečemu što ni sami ne znamo. Često je, nažalost, ono što znamo lekcija koju nikako ne bi trebalo da prenesemo, pa ipak, to se dešava svaki dan. Svoje odbrambene mehanizme prenosimo, uglavnom nesvesno, na svoju decu ali i na druge oko sebe.

Ono što sami ne posedujemo, ono što sami nismo u stanju da pokažemo, osetimo, ono čega nema, a u ovom slučaju to smo mi sami ne možemo preneti detetu.




Izmišljanje ljubavi

       Kako bi preživelo emotivnu odvojenost i neprepoznavanje od strane svojih najbližih, kako bi preživelo osećaj nepostojanja, dete gradi iluzije odnosa. Osećaj kao-da-me-nema, da bi bio podnošljiv, mora nečim biti popunjen. Nepostojanje se mora pretvoriti u neki oblik postojanja. Zato dete fantazira o ljubavi, idealizuje... Isto nam se (u većoj ili manjoj meri) događa i kao odraslima. Iluzije postaju kalup, okvir za emocije kojih zapravo nema. Tipičan rezultat ovakvih emotivnih punjenja/pražnjenja je zaljubljivanje u pogrešnu osobu, u osobu čije kvalitete moramo izmišljati da bismo održali privid ljubavi. U toj prividnoj ljubavi nas, s vremenom, ima sve manje i manje, skupljamo se, bledimo, nestajemo kako bi se, vođeni nesvesnim emotivnim porukama, vratili u svoje početno kao-da-me-nema stanje. Logika tu najčešće ne pomaže. Racionalno gledano, možemo biti potpuno svesni da nas taj «pogrešni partner» loše tretira, da nas ne razume i da to sve zajedno ne vodi nikud, a da i dalje ostajemo u tome. Jer, kada podsvesni um bira između duboko usađenih emotivnih potreba i logike, emotivne potrebe će skoro uvek biti jače.

Uprkos tome što smo svesni da možda veza u kojoj smo ne funkcioniše, da osoba sa kojom smo nije ono što nam je potrebno, da nam ne zadovoljava potrebe i ne čini da rastemo i napredujemo, mi ipak ostajemo u njoj. Racionalni ralozi se zanemaruju i zaboravljaju. Ne obraćamo pažnju, svodimo sve na one sitnice koje su dobre ili zaboravljamo one sitnice koje nam smetaju, uspešno objašnjavajući sebi da su to sitnice. A zapravo nisu.

Na neki način, to je baš ono što nam je cilj. Osećaj kao-da-me-nema postižemo nesvesno, ali baš to je ono što nas čini tako uspešnim u tom “poslu”. To je poznat osećaj kome ćemo, ukoliko smo usvojili takav obrazac od svojih roditelja, težiti na sve moguće načine.

Ono što je važno je to uvideti.


Povratak sebi


       Naravno, to ne znači da smo u celoj toj priči nemoćni i da nas kroz život vodi isključivo prst sudbine koji izvire iz tame naše podsvesti. Emotivni kalup koji punimo iluzijama o ljubavi je poput čaše. Čaša asocira na vodu, ali ako je prazna, ne može nam pomoći pri gašenju žeđi. Slično je i sa izmišljanjem ljubavi. Odnos s nekom osobom nas može asocirati na kvalitet, a da kvaliteta zapravo nema. Asocijacije nastaju u glavi u kojoj, kroz tkanje svojih misli, možemo svašta povezati ili odfantazirati, ali ne i osetiti. A svet bez osećanja, bar onih pravih, onih koja nas dotiču, pomeraju, navode na to da rastemo, razvijamo se, menjamo, činimo nešto da sebe unapredimo i da nam bude dobro takav svet je prazan i bez mnogo smisla. To je svet pretvaranja, a svako pretvaranje, pre ili kasnije biva ogoljeno. Ni jedna neiskrenost ne može da traje večno jer zahteva više snage od one kojom raspolažemo. Lako će um skrojiti iluziju ljubavi ako nam ona očajnički treba. Ali, ako želimo kvalitetno proživeti ovaj život, ako želimo biti prisutni u sebi, a ne lutati kroz prostor i vreme kao senka ili duh (kao-da-nas-nema), ono na šta treba obratiti pažnju je «čaša». Taj emotivni kalup koji nas drži u iluzijama odnosa je ključ za razumevanje sebe i svojih osećanja, a samim tim i za stvarno, autentično otvaranje drugima. Samo ako nas ima možemo se veseliti, tugovati, upoznavati druge ljude i ostvarivati svoje snove. Samo ako nas ima možemo jedini prostor i vreme za koji znamo i koji nazivamo svojim životom živeti onako kako to zaista želimo. I samo ako nas ima možemo prihvatiti sebe. I to prihvatiti seba baš onakvi kakvi smo. Najpre, moramo znati da smo tu. Rad na napretku i razvoju je sledeći korak. Možda ovo deluje kao jako težak zadatak, ali prihvatiti sebe je izuzetno važno. Čak i kada ta osoba koju prihvatamo nije idealna. Naravno, niko nije, ali ukoliko živimo u iluzijama, ovo će nam još teže pasti.

A kako prihvatiti sebe?

       Danas je biti srećan pitanje prestiža. Ponekad čak i toliko nametnuto da poslodavci od nas zahtevaju da budemo stalno nasmejani i lepo raspoloženi. Kako prihvatiti sebe i onda kada nismo nasmešeni i druželjubivi? Kada samo želimo da se povučemo u sebe i kada želimo da se vratimo onom kao-da-me-nema osećaju?

Verovatno ste više puta u životu čuli ili izrekli rečenicu: "Zašto me jednostavno ne prihvatiš takvu kakva jesam?" ili "Sve što želim je da me prihvatite." Zvuči kao običan, skroman zahtev kao najmanje što neko za nas može učiniti. Međutim, prihvatamo li mi sami sebe takve kakvi jesmo? Lako je prihvatiti zadovoljnog, veselog smirenog sebe. Ali prihvatamo li se i kad ustanemo na levu nogu? Prihvatamo li se dok smo umorni, teskobni, nervozni? Prihvatamo li se dok smo bezperspektivni ili zbunjeni?

       Prihvatanje je priča koja traje celog života. Svesni ili nesvesni sebe, konstantno se susrećemo s novim zahtevima na prilagođavanje i to traje od naših prapočetaka. Nakon začeća, bili smo punoglavci koji su plutali u praokeanu unutar majčinog stomaka. Zatim, taman što smo se navikli na ambijent, morali smo prihvatiti činjenicu da izlazimo napolje iz mokrog na suvo, iz levitacije u gravitaciju, iz bezbrižnog primanja hrane kroz pupak u mahnito traženje hrane na usta. Onda smo morali prihvatiti nos, oči, prste i sve ostale delove tela. Prihvatiti mamu, tatu, ulice, gradove, čovečanstvo, svet. Budući da stalno moramo da se prilagođavamo na nove uslove života, konstantno moramo prihvatati sebe, druge i život u raznim situacijama. I, mada se to ne čini tako lako, to je jedini način da nam bude dobro, da napredujemo. Treba naći granicu između prihvatanja drugih i prihvatanja sebe. Koliko nije dobro opsesivno tražiti potvrdu drugih, toliko nije dobro ni zatvoriti se u sebe i odbaciti značaj spoljnog sveta. Zato je cilj fin balans između onoga što jesmo i prilagođavanja novim okolnostima. Jer to što jesmo je ipak promenljivo u manjoj ili većoj meri, i treba da postane nešto bolje od onoga što je već.

Kada govorimo o prihvatanju sebe, jedan od najvećih izazova predstavlja prihvatanje svog emotivnog stanja. Dakle, lako je prihvatiti zadovoljnog, veselog smirenog sebe. Ali šta kada je drugačije? Kroz porodično i društveno nasleđe smo stekli naviku odbacivanja, ignorisanja ili korigovanja takozvanih loših ili negativnih osećanja.


       Kada govorimo o prihvatanju sebe, jedan od najvećih izazova predstavlja prihvatanje svog emotivnog stanja. Dakle, lako je prihvatiti zadovoljnog, veselog smirenog sebe. Ali šta kada je drugačije? Kroz porodično i društveno nasleđe smo stekli naviku odbacivanja, ignorisanja ili korigovanja takozvanih loših ili negativnih osećanja. Sigurno se sećate ili ste nekada videli kako roditelji govore deci „Ružan si kad plačeš“ ili šalju slične poruke koje praktično zabranjuju negativna osećanja. Roditelji nesvesno stavljaju do znanja deci da su loša ukoliko pokazuju ljutnju, bes, tugu i generalno bilo koje osećanje koje nije pozitivno i afirmativno. Zato i pred samim sobom odbijamo da budemo tužni, ljuti, teskobni. Takve sebe skloni smo da odbacimo, mada upravo ti "delovi nas" najviše čeznu da budu prihvaćeni.

       U današnjem društvu biti srećan je pitanje prestiža. To je dio lifestylea, to je ono što se pokazuje, ostalo se sakriva. Prihvatiti sebe i onda kada nismo nasmešeni i druželjubivi je nešto nelogično, to "nema smisla", što bismo s tim? Kada se osećamo loše, mada je sasvim jasno da ta "loša" ili teška osećanja obitavaju u nama, doživljavamo ih stranim. I zato nam se čini da je logično pokušati ih izbeći. Ali, odbacujući ih, unutar sebe stvaramo rascep koji samo još više boli. Tek kada ih prigrlimo, iz tog unutrašnjeg zagrljaja sa samim sobom, možemo nešto osvestiti. “Loša” osećanja nas mogu mnogo više naučiti nego dobra. Veoma često napredujemo i razvijamo se zahvaljujući lošim osećanjima. Ona nas teraju da radimo, da se borimo, da postanemo snažniji i razvijemo nove načine savladavanja. "Okidač" za isplivavanje neželjenog emotivnog stanja može biti neka sitnica koja podseća na bolne doživljaje iz prošlosti. Na primer, neuvažavanje od strane šefa može izvući na površinu potisnuti stid ili tugu koji su vezani za neuvažavanje od strane roditelja. Ili, mala nepažnja od strane partnera može biti protumačena kao odbacivanje, jer je osećaj odbačenosti već posejan kroz druge važne odnose iz prošlosti.

       Do takvih zaključaka (o poreklu osećanja) ne možemo doći ako u startu odbacimo ono kako nam je. Ako negiramo svoje emotivno stanje, ono nam neće reći ništa o nama. Prihvatimo li ga, imamo priliku doživeti i osvestiti odbačene delove sebe. Čak i ako to nisu delovi nego smo u pitanju celi mi. Ljudi koji imaju kao-da-me-nema osećaj zapravo ne prihvataju sebe, ne smatraju se dovoljno vrednim. Ukoliko ne mogu da prihvate dobre aspekte sebe, koliko li im mora biti teško da prihvate one loše? Deluje gotovo nemoguće. Pa ipak… Prihvatanje je univerzalni lek. Umesto da ga tražimo od drugih, pokušajmo ga za početak pružiti sebi samom.

Jasno je da na papiru sve ovo deluje lako. Prihvatanje sebe je težak zadatak za mnoge. Ali ne i nemoguć. Prihvatiti sebe je put do sreće, razvoja… Prihvatajući sebe, život činimo mnogo lakšim i lepšim, u nekim aspektima jednostavnijim, u nekim aspektima komplikovanijim, ali to i jeste ono što ga čini tako lepim. 

I, na kraju, prihvatanjem sebe bivamo iskreni. Priznajemo da nismo savršeni, da svi mi imamo i dobre i loše strane, da svi mi ponekad ustanemo na levu nogu, da smo nervozni, umorni, teskobni, anksiozni, ali da je sve to deo nas, da nas čini posebnim baš koliko i sličnim svima drugima. Prihvatanjem sebe, prihvatanje drugih postaje mnogo lakši zadatak, a samim tim život postaje lepši. Nije li to mala cena za sreću?

Prihvatanjem sebe, prihvatanje drugih postaje mnogo lakši zadatak.


Autor dodatka

Jelena Orlandić