table>

 

Kako naći prave reči za ono što osećamo

 

 

Nazvati problem pravim imenom

 

Iako većina ljudi kreće na psihoterapiju nadajući se nekom savetu ili gotovom rešenju problema, ono što psiholozi rade u pokušajima da pomognu ljudima zapravo je u najvećoj meri pomoć u razumevanju tih problema. Biranje pravog rešenja i načina suočavanja sa problemom dolaze tek kasnije, a prvi korak na putu razrešenja jeste nazvati problem pravim imenom.

Sposobnost imenovanja onoga što osećamo može se predstaviti kao kontinuum u kome su na jednom kraju ljudi sa ozbiljnim poremećajima u sposobnosti prepoznavanja i imenovanja osećanja, dok su na drugoj strani oni koji su dugogodišnjim radom na sebi uspeli da sebe dovedu do veoma visokog nivoa samosvesti i svesti o onome što osećaju. Većina ljudi nalazi se negde između ove dve krajnosti i, u zavisnosti od situacije i problema, manje ili više tačno prepoznaje sopstvena osećanja i imenuje ih na  pravi način. Što je manje razvijena ova sposobnost manja je i uspešnost nošenja sa problemima , a intenzivnija neprijatnost koju oni nose sa sobom. Neznanje i neizvesnost se uvek najteže podnose i upravo zbog toga nam je svima poznato olakšanje koje doživljamo kada prepoznamo samu srž problema koji nas muči. Zbog toga se i kaže da smo pravilnim prepoznavanjem problema već na pola puta do njegovog rešenja. 

 

Neznanje i neizvesnost se uvek najteže podnose i upravo zbog toga nam je svima poznato olakšanje koje doživljamo kada prepoznamo samu srž problema koji nas muči. Zbog toga se i kaže da smo pravilnim prepoznavanjem problema već na pola puta do njegovog rešenja

 

Šta problem u nama izaziva

 

Ipak, nije dovoljno reći ’problem je to što me kolega ne poštuje’ ili ’problem je što me dete ne sluša’.  Ovo su samo početne naznake problema i za njegovo rešenje su još uvek nedovoljno precizne i konkretne. Greška koja se često čini jeste da se nakon ovako površnog određenja problema automatski prelazi na pretraživanje reperoara mogućih rešenja koja smo prikupili kroz prethodna životna iskustva.  Često se ispostavlja da nijedno od poznatih rešenja u datoj problemskoj situaciji nije adekvatno, te problem postaje još teži i nepodnošljiviji. Jedini pravi porak koji možemo učiniti u ovom trenutku  jeste zapravo korak unazad, pri čemu se pažnja povlači sa problema kako smo ga na početku definisali, te fokusiranje na sopstvenu unutrašnjost i ono što taj problem u nama izaziva. Ovo je jedan od najznačajnijih, ali ujedno i najčešće preskakanih koraka u procesu rešavanja problema.

 Navedeni, kao i većina problema sa kojima se možemo suočiti, zapravo su problemi sa kojima se suočava veliki broj ljudi. Čak bismo mogli reći da dijapazon ljudskih problema nije tako širok i da, ma šta nas u nekom trenutku mučilo, muči istovremeno barem još nekoliko ljudi na planeti, bez obzira da li se radi o finansijskom problemu, problemu u partnerskim, prijateljskim odnosima ili nečemu trećem. Retkost je naići na problem koji se dešava samo nama i sa kojim se niko pre nas, pa ni nakon nas, neće susresti. Ipak, kada se nalazimo u problemu, neretko nam deluje kao da smo u tome sami i da niko oko nas ne može da razume kompleksnost situacije u kojoj se nalazimo. Svakome je njegov problem najteži, i svako veruje da je njegov problem drugačiji od svih ostalih. I u ovome smo donekle u pravu. Jedina razlika je u tome što se ne razlikuju toliko problemi sa kojima se suočavamo koliko način na koji ih mi sami doživljavamo. Možda bi neko sada rekao da postoje tipične situacije sa tipičnim ljudskim reakcijama, kao, na primer, reakcija besom i ljutnjom onda kada nas neko izda ili tuga nakon gubitka voljene osobe, ali ipak, čak se i to što nazivamo tugom i besom razlikuje od osobe do osobe. Ljudska osećanja su izuzetno složena i time i neuhvatljivija rečima kako su problemi koji ih izazivaju složeniji. Nesavršenost jezika je nužnost sa kojom živimo i koja nam ne mora stvoriti značajniji problem sve dok imamo u vidu da ona postoji i da je jednostavno imenovanje složenih pojava samo jednom rečju često neizvodljivo, barem ne na način na koji mi to svakodnevno pokušavamo.

 

Ljudska osećanja su izuzetno složena i time i neuhvatljivija rečima kako su problemi koji ih izazivaju složeniji. Nesavršenost jezika je nužnost sa kojom živimo i koja nam ne mora stvoriti značajniji problem sve dok imamo u vidu da ona postoji i da je jednostavno imenovanje složenih pojava samo jednom rečju često neizvodljivo,barem ne na način na koji mi to svakodnevno pokušavamo.

 

Razumevanje i tačno imenovanje onoga što u datom trenutku osećamo je sposobnost koju mnogi smatraju datom te se njome ni ne bave. Zapravo se radi o sposobnosti sa kojom nismo došli na ovaj svet, već smo je u najranijem detinjstvu razvili kroz interakciju sa značajnim drugima, uglavnom sa majkom.  Na početku svog života dete zna jedino da razlikuje neprijatnost od prijatnosti i tek u odnosu sa majkom se uči da neka stanja predstavjaju različite vrste neprijatnosti i prijatnosti, te, vremenom, ona počinju da se doživljavaju zasebno i nazivaju ’strah’, ’glad’, ’bes’, ’radost’ ili ’ljubav’. Ovo su različita stanja koja smo u detinjstvu naučili da imenujemo različitim rečima. Ipak, kompleksnost čovekove prirode je tolika da su i njegova osećanja retko dovoljno jednostavna i čista da bi se jednoznačno mogla opisati samo jednom rečju. Slojevitost ljudskog bića kao i slojevitost problema sa kojima se suočava zahteva dublju analizu svih mogućih osećanja koja u njemu budi određeni problem. Tek takvim udubljivanjem u sopstvenu unutrašnjost možemo i shvatiti zašto nam nešto predstavlja problem i kako bismo ga mogli rešiti.

 

Uviđanje celine problema

 

Kao što je potrebno odvojiti vreme za anlizu problema sa kojima se suočavamo kako bismo ga što bolje shvatili, a zatim i rešili, neophodno je odvojiti vremena i za pravilno imenovanje onoga što taj problem u nama izaziva. Nažalost, naučeni da određena stanja nazivamo ili, bolje reći, skoro nesvesno etiketiramo kao ljutnju, bes, strah ili tugu, mi  često ostajemo na tom nivou analize osećanja i prelazimo na fokusiranje na sam problem tražeći načina da ga rešimo. Iznenađujuće je da, ukoliko izaberemo drugačiji pristup i fokusiramo se na sebe više nego na problem, često dolazimo do zaključaka i osećanja dosta drugačijih od onih sa kojima smo se suočavali na početku. Uz dodatnu analizu, nešto što smo nazvali ljutnjom, lako može postati strah. Ovakve promene u doživljaju moguće su jer često jedno osećanje u nama maskira drugo i ne dozvoljava nam da uvidimo celinu problema.

 

Uz dodatnu analizu nešto što smo nazvali ljutnjom lako može postati strah. Ovakve promene u doživljaju moguće su jer često jedno osećanje u nama maskira drugo i ne dozvoljava nam da uvidimo celinu problema.

 


 

Tehnika “Fokusiranja”

 

Kao što smo rekli, radi se o sposobnosti imenovanja onoga što osećamo pravim imenom odnosno o sposobnosti da prihvatimo celokupnost doživljaja koji u nama neki problem izaziva i tada ga na pravi način i opišemo rečima. Kao i za svaku drugu sposobnost, i u ovom slučaju postoje različite tehnike kojom se ona može vežbati. Jedna od njih je tehnika Eugena Gendlina nazvana fokusiranje. Zbog lakoće i širine njene primene, ovde ćemo je detaljnije prikazati. Eugen Gendlin je došao do ove tehnike posmatrajući kijente na psihoterapiji i pokušavajući da otkrije šta je to po čemu se razlikuju oni koji prolaze uspešnije kroz psihoterapijski proces. Kao što postoje ljudi kojima psihoterapija relativno brzo pomaže da reše svoje probleme i nastave, te i donekle obogate svoj život, tako postoji i onda druga grupa ljudi koji godinama ostaju na psihoterapiji bezuspešno pokušavajući da proniknu u srž svojih problema. Eugen je došao do zaključka da se prva grupa, tj oni uspešniji klijenti, razlikuju pre svega po tome kako pristupaju svojim osećajima ili bolje rečeno kako pristupaju svemu onome što se u njihovoj unutrašnjosti javlja u vezi sa nekim problemom. Njihova sposobnost da obuhvate celovitost unutrašnjeg doživljaja nekog problema izdvaja ih od ostalih. Bez te sposobnosti ljudi ostaju uskraćeni za veoma bitne informacije koje se nalaze u njima samima, a oni ih ne prikupljaju na pravi način.

Izgleda da naše telo zna mnogo više o našim problemima, samo moramo naučiti da dobro čitamo znake koje nam šalje. Kada naiđemo na problem, mi smo naučeni da označimo određenim imenom ono što je u spoljašnjem svetu i što nam predstavlja sam problem i ono što je u našoj unutrašnjosti nastalo kao reakcija na to. Sledeći korak je uglavnom ili intelektualna analiza u cilju pronalaženja rešenja ili, ukoliko su osećanja prejaka te se od njih ne možemo distancirati, prepuštanje lošim osećanjima i preplavljivanje njima. Oba puta su pogrešna i ova tehnika nas uči novom načinu za koji Gendlin veruje da dovodi do razvoja veštine nošenja sa sopstvenim osećanjima i objektivnijeg viđenja svakog problema.

 

Kada naiđemo na problem mi smo naučeni da označimo određenim imenom ono što je u spoljašnjem svetu i što nam predstavlja sam problem i ono što je u našoj unutrašnjosti nastalo kao reakcija na to. Sledeći korak je uglavnom ili intelektualna analiza u cilju pronalaženja rešenja ili, ukoliko su osećanja prejaka te se od njih ne možemo distancirati, prepuštanje lošim osećanjima i preplavljivanje njima. Oba puta su pogrešna i ova tehnika nas uči novom načinu za koji Eugen veruje da dovodi do razvoja veštine nošenja sa sopstvenim osećanjima i objektivnijeg viđenja svakog problema.

 

Ovom tehnikom se vraćamo u kontakt sa sopstvenim telom izbegavajući preterane intelektualizacije, ali ujedno koristimo i intelekt kako se ne bi preplavili osećanjima i propustili da ono što osećamo odredimo i u mislima. Svaka krajnost je pogrešna, bez obzira da li se u pokušaju rešavanja problema radi isključivo na osećanjima ili isključivo na intelektu. Tehnika fokusiranja je jednostavna i uvežbava se preko šest koraka koji se, onda kada se nakon nekog vremena dobro uvežba, stapaju u jedan spontani proces bez jasne izdeljenosti ovih etapa. Navešćemo uprošćeni opis svake od etapa kako bi se stvorila predstava o neophodnim koracima u fokusiranju. Inače, za svaku od etapa, ukoliko osoba ne uspeva da se fokusira, postoje brojne pomoćne tehnike koje olakšavaju proces.

 

Koraci “Fokusiranja”

 

Korak 1 -  raščišćavanje prostora.  U ovom koraku osoba pokušava da se opusti što je moguće više. Postoje brojne tehnike koje mogu biti od pomoći ukoliko je osoba pod jačim stresom. Kada se postigne određeni stepen opuštenosti, počinje se sa postavljanjem pitanja samom sebi. Osoba se pita kakav je njen život u datom trenutku i šta je ono što je trenutno sprečava da bude u potpunosti opuštena. Prati šta joj se sve pojavljuje u mislima, ali ne ulazi u te probleme. Ovaj deo rada naziva se raščišćavanje prostora jer je krajni cilj etape osloboditi se, barem na neko vreme, svega što osobu muči. Potrebno je ne ulaziti u probleme koji dolaze do svesti, već ih samo odlagati na stranu. Može se vizualizovati kako probleme koji se pojavljuju evidentiramo, i stavljamo ih na određenu gomilu izvan nas-tako raščišćavamo unutrašnji prostor za fokusiranje.

 

Korak 2 -  osećajni utisak. Nakon što je osoba uspela da se, barem na kratko, distancira od svih problema koje je u tom trenutku muče, treba da izabere jedan od njih kojim se želi baviti u tom trenutku. Cilj ovog dela jeste pokušati doživeti izabrani problem u celini, bez prebrzog zaključivanja i dalje intelektualne analize o tome šta bi taj problem mogao biti i kako bi se mogao rešiti. Jedino što se od osobe očekuje jeste da oseti celokupnost telesnog doživljaja problema i da ne ulazi dublje u njega. Ovo može delovati jednostavno i lako, ali u praksi se pokazuje da je većina ljudi naučena da automatski ulazi dublje u probleme ili ih odmah analizira, te je potrebno dosta vežbe i često i stručne pomoći kako bi se ova etapa ostvarila.

 

Korak 3 - ključna reč.  U trećem koraku traži se reč, rečenica ili slika koja će na pravi način opisati ono što osoba u telu oseća kada misli na određeni problem. Pronalaženje ove reči ili slike često za posledicu ima i promenu u telesnom osećaju samog problema. Upravo po tome osoba i može biti sigurna da je na pravi način sebi opisala ono što oseća u vezi sa problemom. Dok se to ne desi i ne oseti se barem mala promena u telesnom osećaju, osoba menja različite reči i slike tražeći onu pravu.

 

Korak 4 - usklađivanje. Sada se porede reč, odnosno slika, sa onim što se u telu oseća tako što se ponovo doživljavaju i jedno drugo. Moguće je da će se telesni doživljaj menjati, a time i reči koje ga opisuje. Kada osoba oseti da je ostvareno potpuno poklapanje prelazi se na sledeću fazu.

 

Korak 5 - postavljanje pitanja. U ovoj fazi se postavljaju pitanja o tome šta je to u vezi sa tim problem koji ga čini takvim kakvim je doživljen.: ‘Zbog čega je ovaj problem tako...(ključna reč-”mučno” ili “zamorno”, ili “Ljigavo”...šta god da je osoba odabrala kao reč koja opisuje ukupni telesni doživljaj vezan za problem)’ ili slična pitanja. Često se, u ovoj fazi, ukoliko se fokusiranje radilo ispravno, dolazi do sasvim novog viđenja problema u odnosu na način na koji ga je osoba videla pre fokusiranja.

 

Korak 6 - primanje. Na kraju se prihvata sve što se pojavilo u prethodnoj fazi. Nakon nekog vremena, ukoliko osoba oseća da bi mogla još bolje da shvati određeni problem počinje se iz početka, od prvog koraka.

 

Za ovu tehniku, i pored toga što deluje veoma jednostavno za izvođenje, potrebno je uvežbavanje. Previše je očekivati da se ovi koraci jednostavno odmah usvoje i otpočne sa redovnom primenom prilikom rešavanja svakodnevnih problema. Ipak, nakon nekog vremena vežbe, i uz pomoćne tehnike za lakše prolaženje kroz ove etape, moguće je ovaj način suočavanja sa probleima usvojiti u tolikoj meri da se nakon nekog vremena koristi spontano i  svakodnevno. Uglavnom je početnicima potrebna i dodatna pomoć u ovim koracima, te se fokusiranje vežba na grupama oformljenim isključivo u te svrhe i predvođenim stručnjakom. Nakon nekog vremena vežbanja u grupi, osobe usvajaju ovaj obrazac nošenja sa osećanjima, te uspevaju da ga primenjuju iznenadjujuće lako bez obzira na to gde se nalaze. Fokusiranje se može raditi na poslu, kod kuće ili čak na ulici. Kada se jednom uvežba, dovoljno je odvojiti malo vremena za sebe na bilo kom mestu, opustiti se i kroz opisane korake otkriti šta je zapravo to što nas u datom trenutku uznemirava. Često se u istom trenutku javi i rešenje.

 

 

Dragana Miletić