Impulsivnost


Kada za nekoga kažemo da je impulsivan, obično želimo da kažemo da regauje brzo, prenaglašeno i iznenada. U enciklopedijama i medicinskim rečnicima možemo naći da se impulsivnost definiše kao  ponašanju bez razmišljanja. Uz to obično stoji i da su impulsivni ljudi često skloni ispadima kojima mogu naneti štetu sebi I drugima. Često se impulsivnost dovodi u vezu sa agresijom, ljubomorom, osvetom, ubistvima ili autodestruktivnim ponašanjem.

Međutim, impulsivnost je osobina ličnosti, što znači da svako od nas poseduje dispoziciju da reaguje impulsivno. Kada će se ova osobina ispoljiti zavisi naravno od naše sposobnosti  (ali i želje) da kontrolišemo sopstveno ponašanje, ali i od brojnih drugih faktora. Ne postoji osoba koja nikada nije uradila nešto  bez razmišljanja. Ipak, nećemo za svakoga reći da je impulsivan.

Impulsivnost je karakteristika detinjstva. Kada su ljuta, deca bacaju igračke. Kada im se plače, ona plaču, i to vrlo izražajno. Kada žele nekoga da udare, ona ga udare. Ukoliko sprečimo dete da reaguje onako kako je osetilo potrebu da reaguje, za njega će to biti mnogo veća frustracija nego za odraslu osobu.

Geni i nestabilno emocionalno okruženje

Tokom period detinjstva stvaraju se brojni mehanizmi koji imaju za cilj da kontrolišu dečije impulse. U psihologiji je poznato da se većina ovih mehanizama gradi po ugledu na roditeljske, ili pod njihovim uticajem. Većina dece koja je imala roditelje sa teškoćama u kontrolisanju impulsa, i sama postaje impulsivna. Istraživanja su pokazala da glavnu ulogu u razvoju impulsivne ličnosti imaju geni i nestabilno emocionalno okruženje u detinjstvu. Kombinacija ova dva faktora gotovo u svim slučajevima vodi impulsivnosti kod dece. Kod dece sa impulsivnim roditeljima, obično su oba ova uslova ispunjena, jer impulsivan roditelj ne može pružiti stabilnu i emotivnu podršku svom detetu.

Sa druge strane, deca koja su imala roditelja sa previše strogim zahtevima takođe mogu postati impulsivna, samo što će njihove reakcije biti praćene osećanjima krivice i kajanja koja će ih još više frustrirati i činiti nesrećnim.

       Impulsivna osoba je, stoga, ona osoba koja češće od drugih ispoljava impulsivno ponašanje, i to u situacijama koje dozvoljavaju razmišljanje i pažljivije postupanje. Impulsivno ponašanje je prenaglašeno reagovanje na situaciju u kojoj se osoba nađe, bez prethodnog razmišljanja.




Impulsivne osobe su one koje ne mogu da zadrže svoje reakcije, osećanja i želje. Svako ko je ikada bio na dijeti može razumeti kako je ponekad teško zaustaviti neku svoju impulsivnu potrebu. Ali, svako ko je ostao na dijeti zna da je to moguće. Impulsivne osobe obično ne znaju i ne mogu da zamisle kako to izgleda ne odreagovati  “na prvu loptu”.

Slaba tolerancija na frustraciju

Dok većina ljudi uspešno podnosi  različite vrste frustracije od obične dosade preko razgovora sa  poznanikom koji “guši” svojom pričom, do svađe sa partnerom ili decom, impulsivni ljudi osećaju nezadrživu potrebu da odmah izbace  frustraciju iz sebe. Tenzija koju impulsivni ljudi mogu da podnesu mnogo je manja nego ona koju podnose ostali ljudi. Oni često nisu ni svesni da im nešto smeta pre nego što odreaguju.

Adekvatna kontrola impulsa podrazumeva da je osoba u stanju da kontroliše svoje ponašanje, ali i svoje misli i osećanja.

Student koji je impulsivan će na ispitu zaokružiti prvi odgovor koji mu izgleda tačno, jer neće moći da sredi svoje misli i u sebi prođe još jednom kroz tekst koji je čitao i tako proveri tačnost svog odgovora.

Impulsivna osoba koja se, na primer, oseti prevarenom suočiće se sa navalom besa i ljutnje koji će iz trenutka u trenutak sve više rasti. Impulsivna osoba neće moći da umanji jačinu ovih emocija ili uspori njihov rast. Jedini način da ih se oslobodi biće da ih ispolji. Problem je u tome što impulsivne osobe nisu u stanju da to odlože, i njihova reakcija će biti momentalna i, verovatno, veoma burna.

Setite se samo kako reaguju osobe u pijanom ili pripitom stanju. Oni su u stanju da urade mnoge stvari na koje bi u treznom stanju odbili i da pomisle. Većina ljudi to doživljava kao neki vid oslobađanja, i prija im da se ponašaju u potpunosti u skladu sa svojim impulsima. Ipak, nakon trežnjenja mogu lako zažaliti zbog nečega što su uradili. To nam potvrđuje činjenicu da je kod impulsivnog reagovanja isključeno razmišljanje. Kada se kognitivni procesi ponovo pokrenu, dolazi do uvida i preispitavaja svog ponašanja i njegovih posledica. Tada možemo reći da je čovek ponovo potpuno svoj kada paralelno i zajednički funkcionišu različite komponente njegove ličnosti emocije, razmišljanje, potrebe i impulsi.

Osobine impulsivnih ličnosti

Psiholozi su, radeći sa impulsivnim ljudima i ispitujući ih, našli da postoje izvesne pravilnosti u njihovim ličnostima. Pored toga što lako i brzo popuštaju pred svojim impulsima, radeći stvari bez razmišljanja, oni obično imaju još nekoliko zajedničkih problema: 



Svi ovi problemi mogu postojati i kod ljudi koji nisu impulsivni. Ipak, njihovo zajedničko prisustvo kod jedne osobe ukazuje na njenu impulsivnost.

Neki autori pretpostavljaju da je impulsivnost imala svoje mesto u evoluciji. U vremenu kada je čovek živeo manje više nezaštićen, u teškim uslovima i sa brojnim neprijateljima, brzo reagovanje je značilo opstanak. A brzo reagovanje je nemoguće ako se u njega uključi razmišljanje o onome što treba učiniti. Ljudi u opasnim situacijama reaguju refleksno, urođenim mehanizmima koji za cilj imaju preživljavanje. Impulsivno reagovanje, prema nekim autorima, može biti izmenjena varijanta takvog ponašanja.

Ipak, danas čovek živi u znatno drugačijim uslovima. Okruženje od njega očekuje nešto više od prostog izražavanja onoga što  trenutno oseća ili želi da uradi. Od ljudi se očekuje da, barem tokom većeg dela vremena, budu u stanju da upravljaju svojim ponašanjem, i da ne posustaju pred navalama svojih emocija.


Pored toga što lako i brzo popuštaju pred svojim impulsima, radeći stvari bez razmišljanja, impulsivni ljudi obično imaju još nekoliko zajedničkih problema: Problem sa pažnjom ,  mnogo brže im postaje dosadno, frustraciju koju nosi monotoni i rutinski rad podnose mnogo teže, stalno su u pokretu prazneći tenziju koju osećaju, imaju problema sa organizacijom života...





Str. 2

Impulsivnost i biologija

Impulsivno ponašanje se obično vezuje za nizak nivo serotonina. Serotonin je neurotransmiter koji prenosi informacije između nervnih ćelija. Naučnici pretpostavljaju da je on jedan od ključnih faktora u kontrolisanju emocija kao što su agresivnost i impulsivnost. Serotonin se gradi od aminokiselina koje se u organizam unose ishranom. Ukoliko osoba ne jede, kod nje opada nivo serotonina. Zbog toga su ljudi koji su na rigoroznim dijetama mnogo skloniji impulsivnom ponašanju. Povećanjem nivoa serotonina stvara se osećaj zadovoljstva, a njegovo smanjivanje vodi nervozi i razdražljivosti. Aminokiselina od kojih se ovaj neurotransmiter gradi ima najviše u pilećem mesu i čokoladi.



Impulsivnost i spontanost

Kada se neko ponaša u skladu sa svojim potrebama, kažemo da je spontan. Ukoliko neko reaguje u skladu sa svojim potrebama, kažemo da je impulsivan. Ključna razlika je u tome što su spontane osobe svesne svojih potreba, znaju na koje ih načine mogu zadovoljiti, i znaju kakve će biti posledice toga. One razmišljaju o svom ponašanju. One mogu da se zaustave u bilo kom trenutku. One poznaju svoje granice i rade na njihovom proširavanju, kako bi bile u mogućnosti da dožive što više isksutava. Impulsivne osobe zanemaruju granice. One ih preskaču, reagujući impulsom, a ne celom ličnošću. Zato nakon toga mogu žaliti i osećati se krivim. Spontana osoba kaže ono što misli. Impulsivna kaže ono što želi da kaže, iako često ne misli tako. Impulsiva osoba nije u mogućnosti da vidi posledice svog ponašanja, ona i nije svesna svog impulsa dok ga ne ispolji. Ona ne planira svoje ponašanje i ne kontroliše ga. Impulsivna osoba ne može da zaustavi svoje ponašanje.

Razlika između impulsivnosti i spontanosti je u tome što su spontane osobe svesne svojih potreba, znaju na koje ih načine mogu zadovoljiti, i znaju kakve će biti posledice toga. One razmišljaju o svom ponašanju. One mogu da se zaustave u bilo kom trenutku. Impulsivne osobe zanemaruju granice,  ne planiraju svoje ponašanje i ne kontrolišu ga.


Zbog čega su ljudi impulsivni?

Ljudi postaju impulsivni kada:

  1. Imaju teškoća da razumeju svoje emocije želje ili potrebe tada im je lakše da se prepuste reagovanju, i na taj način isprazne tenziju koju osećaju, nego da razmisle malo više o njoj zbog čega je nastala? Kako deluje na njih? Može li se isprazniti na neki drugi način?
  2. Ne mogu da organizuju svoje misli imaju utisak da bi im razmišljanje oduzelo suviše vremena, ili ne mogu ni da se sete o čemu su razmišljali pre nego što su ih preplavila osećanja ili želja da nešto urade.
  3. Dopuste da njihovi mehanizmi koji služe kontroli ponašanja popuste mehanizmi kontrole kod nekih ljudi su izuzetno slabi. Za takve osobe obično kažemo da imaju „kratak fitilj“. One prasnu u trenutku, obično zbog stvari koje drugi ljudi ne bi ni primetili. Često se nakon toga podjednako brzo i smire.
  4. Ne mogu da zadrže informacije koje dobijaju iz okruženja dovoljno dugo da bi ih obradili - sve informacije koje dobijamo iz našeg okruženja zadržavaju se izvestan period vremena. Međutim, ukoliko mi ne obratimo pažnju na njih, one će nestati iz našeg pamćenja. Informacije o kojima nastavimo da mislimo zadržaće se, i moći ćemo da ih analziramo, pohranimo u našem pamćenju i setimo ih se i nakon dužeg vremena. Kod impulsivnih ljudi, naročito kada su preplavljeni emocijama, broj informacija koji je moguće obraditi istovremeno je manji, pa mnoge od onih koje pristižu iz okruženja nisu ni uočene svesno. Zbog toga impulsivne osobe često reaguju na pojedinačne stvari, ne obazirući se mnogo na celokupnu situaciju i kontekst.


Impulsivnost i psihopatologija

Impulsivnost, u manjoj ili većoj meri izražena, prisutna je kod svih ljudi. Nećemo smatrati poremećenom osobu koja u situaciji velike opasnosti odreaguje bez razmišljanja.

Sa druge strane, impulsivno ponašanje ćemo smatrati manifestacijom patološkog ukoliko ga je nemoguće objasniti spoljašnjiom situacijom, ili ukoliko je uključivalo nanošenje povrede drugima ili sebi.

U okviru psihopatologije, impulsivno ponašanje može biti simptom velikog broja različitih poremećaja. Istraživanja pokazuju da impulsivne osobe češće izvršavaju samoubistvo, da su češće agresivni prema članovima svoje porodice, i češće pate od različitih psihičkih poremećaja: bulimije (impulsivnim prejedanjem), kleptomanije (patološkom krađom), piromanije (patološkom potrebom za paljenjem stvari), poremećaja pažnje, opsesivno-kompulzivnih poremećaja (koji karakteriše prisilna potreba ljudi da urade nešto na određen način da broje klupe u parku kada se vraćaju sa posla ili da idu uvek na isti način nekom ulicom), svih vrsta zavisnosti (od nikotina, droga, kockanja, kupovine…) i mnogih drugih.




Prema psihijatrijskoj klasifikaciji impulsivne osobe spadaju u grupu emocionalno nestabilnih ličnosti. To su ljudi koje prijatelji često nazivaju “temperamentinim”. Kod njih je veoma lako izazvati različite emocije: od besa, preko straha do tuge. Međutim, kod njih je obično podjednako lako izazvati i prijatna osećanja i osećanja zadovoljstva (između ostalog, i seksualnog). U našem društvu, muškarcima se obično lakše prašta kada ne uspeju da kanališu svoj bes i ljutnju, dok se emocionalno nestabilne žene češće prepoznaju po čestim napadima plača, lakom prepuštanju da ih “osećanja ponesu” i sličnim “ispadima”. 




Da li “impulsivci” mogu kontrolisati impulse?

Da, ali uz mnogo truda, naročito u početku.

Ljudima koji imaju problema zbog svoje impulsivnosti obično savetuju rad sa stručnim licem, u okviru nekog od oblika psihoterapije. Glavni problem sa impulsivnošću je nemogućnost kontrole, pa je i glavni cilj terapije ostvarivanje kontrole nad svojim impulsima. Da bi se do toga došlo ponekad je potreban duži period rada. Jedan od velikih napredaka ostvaruje se kada osoba postane svesna koje su to situacije koje je uvode u stanje u kome ne može da reaguje racionalno, i šta im je zajedničko. Na taj način, kada se sledeći put nađe u takvoj situaciji, biće pripremljena. Često je veoma bitno da osoba razume šta u njoj izazova toliko intenzivna osećanja. Ponekad se i začudi kada to otkrije.

Ostvarivanje kontrole nad svojim mislima, osećanjima i ponašanjem je zapravo nešto što svi mi učimo od najranijeg detinjstva. Od odrasle osobe se očekuje da već odavno ima izgrađene mehanizme koji služe toj svrsi. I osrasli ljudi ih zaista imaju. Pitanje je u kolikoj meri su oni jaki i koliki stepen tenzije mogu izdržati. Impulsivne osobe jako loše reaguju na stres bilo koje vrste. Kada ih ostavi partner, ali i kada ih kola ne propuste na pešačkom prelazu. Kroz psihoterapiju i rad na sebi oni će postepeno uviđati razloge svog impulsivnog ponašanja i gradiće nove načine reagovanja u takvim situacijama.




Zajedničko za sve vrste impulsivnih ponašanja je da ona smanjuju napetost. Ljudi se nakod impulsivnog ispada osećaju opuštenijim, lakšim, zadovoljnijim. Oni ne znaju drugi način da izbace napetost koju osećaju u sebi napolje. Zbog toga je jedan deo rada sa impulsivnošću usmeren na povećanje sposobnosti osobe da toleriše napetost, a drugi deo na pronalaženje različitih načina za ispoljavanje emocija.

Za rešavanje problema koji obično prate impulsivnost (problem sa pažnjom, sa motorikom i kognitivni problem) predlaže se čitav niz metoda koje osoba može i sama primenjivati. Tu spadaju brojne aktivnosti kao što su: pravljenje planova aktivnosti i napredovanja, stvaranje stabilnog okruženja, ujednačen raspored, samonagrađivanje kada se postigne neki od postavljenih ciljeva, aktivno bavljenje sportom, česte pauze u obavljanju monotonih poslova, beleženje obaveza i brojne druge.

Autor teksta

Bojana Đurić