Razvoj identiteta


Kako postajemo zrele, nezevisne osobe sa razvijenim osećanjem identiteta? Kako dolazimo do toga da jasno znamo i osećamo ko smo, šta hoćemo od života. Šta čovek treba da ispuni da bi razvio svoj identitet?


Teorija Erika Eriksona-osam stadijuma psihosocijalnog razvoja čoveka


Gradeći svoju teoriju razvoja Ego identiteta i bazičnih ljudskih sposobnosti i vrlina poznati psihoanalitičar Erik Erikson vodio se takozvanim epigenetičkim principom. U osnovi tog principa je tvrdnja da sve što se razvija ima u sebi ugrađen osnovni plan. Iz ovog osnovnog plana niču delovi, od kojih svaki deo ima svoje predodređeno vreme za razvoj i vreme naročitog uticaja. Ovo je očigledno kada posmatramo razvoj fetusa. Svaki deo tela ima svoje kritično vreme razvoja i opasnost od formiranja nedostataka. Tako se i ličnost razvija sledeći unutrašnji plan po kojem se određene osobine i sposobnosti intenzivno razvijaju u određenim uzrastima, nezavisno od kulture u kojoj se razvija. Ovladavanje razvojnim stadijumima na određenom uzrastu je od ključnog značaja za razvoj pozitivnih ljudskih sposobnosti i identiteta osobe.

       Po Eriksonu, ljudske sposobnosti idu u paru sa ljudskim nesposobnostima. Kada nam životni razvojni plan postavi predodređeni zadatak pred nama je da ga rešimo i razvijemo određenu sposobnost, ili da ga ne rešimo i razvijemo nesposobnost koja ide u paru sa tom sposobnošću. Možemo da izaberemo jedno ili drugo, ali ne možemo da ne izaberemo. Na svakom stadijumu razvoja koji osvoji čovek dobija neku ljudsku vrlinu, ili njoj suprotnu ljudsku manu. Svaki razvojni stadijum nosi sa sobom određeni konflikt, ili krizu koju vitalni čovek mora da prebrodi, izlazeći iz svake krize sa povećanim osećajem unutrašnjeg jedinstva, sa više smisla za dobro rasuđivanje, i uvećanom sposobnošću “da čini dobro” prema njegovim standardima ili prema standardima onih koji mu nešto znače. Iz Eriksonovih pogleda na razvoj čoveka može se zaključiti da on smatra da postoji urođeni program razvoja u nama koji nas, ako ga sledimo i realizujemo razvojne zadatke, vodi do toga da postanemo dobri ljudi-ono što smo predodređeni da budemo. Ako ne podlegnemo nekom od “grehova”( kako hrišćanstvo naziva neke od ljudskih mana, osećanja i ponašanja), ako prevaziđemo iskušenja razvojnih kriza, postaćemo ostvarena ljudska bića-dobri ljudi. Ako, pak, podlegnemo iskušenjima razvojnih kriza, ne razvijemo ljudske sposobnosti, veštine i vrline, čeka nas izvesna “kazna”-osećanja i stanja suprotna postignućima razvojnih stadijuma.

Ličnost razvija sledeći unutrašnji plan po kojem se određene osobine i sposobnosti intenzivno razvijaju u određenim uzrastima.  Svaki razvojni stadijum nosi sa sobom određeni konflikt, ili krizu koju vitalni čovek mora da prebrodi.


       Da vidimo koji su to stadijumi razvoja po Eriksonu, koji nas razvojni zadaci čekaju na svakom stadijumu, koje se sposobnosti ili nesposobnosti razvijaju ako osvojimo ili ne osvojimo taj stadijum razvoja.


Razvojni stadijumi identiteta po Eriksonu

Stadijum

Bazični konflikt

Važni događaji

Ishod

1. Stadijum bebe- od rođenja do 18 meseci

Poverenje

nasuprot nepoverenja

Hranjenje, nega, prihvatanje, uzajamno prepoznavanje

Pozitivan: Dete razvija osećaj -poverenja u druge i sebe i -sposobnost da prima.

Vrlina koja se razvija je Nada

Negativan:nepoverenje, gubitak nade i vere.

2. Rano detinjstvo-od 2. do 3. godine

Autonomija nasuprot

stida

Trening za čistoću (navikavanje na nošu...)

Detetu je potrebno da razvije osećaj lične kontrole nad fizičkim veštinama i osećaj nezavisnosti. -Uspešan razvoj vodi do osećanja nezavisnosti,

-neuspešan razvoj vodi do

-stida i sumnje u sebe (neodlučnosti)

Vrlina koja se razvija:

-Volja, samostalno donošenje odluka

3. Predškolski uzrast-3-5 god.

Inicijativa

nasuprot

krivice

Istraživanje

Dete ima potrebu da počne sa izražavanjem osećaja kontrole i moći nad okolinom.

Uspešan razvoj vodi do osećanja svrhe, radoznalosti i inicijative

Deca koja pokušavaju da nametnu previše moći okolini doživljavaju neodobravanje i razvijaju osećaj krivice

Neuspeh-osećaj krivice, gubitak inicijative i radoznalosti

Vrlina koja se razvija:

Svrha, usmerenost ka ciljevima

4. Školski uzrast 6-11 god.

Umešnost-marljivost (Kompetencija) nasuprot inferiornosti

Škola

Detetu je potrebno da ovlada socijalnim i školskim zahtevima.

Uspeh vodi do osećaja kompetencije

Neuspeh vodi do osećanja inferiornosti

Vrlina koja se razvija je osećaj kompetencije

5. Adolescencija 12-18 god.

Identitet

nasuprot

konfuziji udentiteta

Socijalni odnosi

Tinejdžerima je potrebno da razviju osećaj sebe i ličnog identiteta.

Uspeh vodi do sposobnosti da se bude iskren prema sebi-autentičan

Neuspeh-konfuzija uloga i slab osećaj sopstvenosti.

Vrlina koja se razvija je Vernost, odanost

6. Mlađe odraslo doba od 19-25

Intimnost nasuprot nepristupačnosti, izolaciji

Veze

Mlade odrasle osobe imaju potrebu da razviju intimnu ljubavnu vezu sa drugim ljudima.

Uspeh-vodi do duboke, snažne veze

Neuspeh- vodi do osećanja usamljenosti i izolacije.

Vrlina koja se razvija-Afilijativnost, zrela ljubav

7. Srednje doba od 25-40

Generativnost (plodnost, produktivnost)

nasuprot

stagnaciji (sebičnosti)

Rad I roditeljstvo

Odrasla osoba ima potrebu da kreira ili razvija, odgaja nekoga ili nešto što će nadživeti nju samu. Generativnost je briga o stvaranju i usmeravanju sledeće generacije. Najčešće su to sopstvena deca ili kreiranje pozitivnih promena koje će pomoći razvoju i dobrobiti drugih ljudi.

Uspeh vodi do osećanja korisnosti i ostvarenosti.

Neuspeh vodi do plitke uključenosti u svet i stagnacije

Vrlina koja prati produktivne osobe je briga, staranje o onome što treba razviti, uraditi...Zaštita.

8. Zrelo doba-40-do smrti

Integritet

nasuprot

očajanja

Refleksija o životu

Starije odrasle osobe imaju potrebu da se osvrnu na život i da budu prožete osećajem ispunjenosti. Prave životni bilans i integrišu životna iskustva.

Uspeh: Oni koji su shvatili da njihov život ima smisla u širem kontekstu stiču osećaj Integriteta

Neuspeh: Razvija se osećaj kajanja, propuštenosti i promašenosti, gorčine,  nemoći, straha od smrti i očaja.

Vrlina koja se razvija je mudrost


       Iako se način ispoljavanja razvoja na određenim stadijumima može razlikovati od kulture do kulture, on mora ostati “u okviru ispravne stope i ispravnog redosleda koji vlada svakom epigenezom”. Mora se poštovati redosled i vreme.  Svaki deo vitalne ličnosti koji se razvija u određenoj fazi sistematično je vezan za sve druge i svi oni zavise od pravilnog razvoja svakog dela u pravilnom redosledu. Svaki deo postoji u nekom obliku  (kao potencijal koji se ispoljava u nekoj rudimentarnoj formi) i pre nego što dođe “njegovo” presudno i kritično vreme. Svaka od navedenih ljudskih sposobnosti dolazi do svog perioda nadmoćnosti (kada se razvoj te sposobnosti oseća kao dominantna potreba i kada je osoba neverovatno uporna baš u onim stvarima gde je najranjivija), doživljava svoju krizu, i nalazi svoje trajno rešenje. 


1. Faza sticanja poverenja (ili nepoverenja)

Ovo je period života (prva godina) kad stičemo osećaj bazičnog poverenja u sebe i druge. Kakav će biti ishod, zavisi od prvih iskustava deteta u odnosu sa odraslima, posebno sa majkom. Beba je potpuno zavisna od okoline i razvoj osećanja poverenja zavisi od nege koju dobija od odraslih. Ako dete uspešno razvije poverenje osećaće se i u budućnosti sigurnim u svetu. Umeće da prima od drugih sa poverenjem.

Uspeh: Razvija se optimizam i nada-istrajna predispozicija da se veruje u ostvarljivost svojih želja i potreba. Najkraća formulacija identiteta stečenog u najranijem detinjstvu mogla bi se izraziti kao: “Ja sam nada koju imam i pružam”

Neuspeh u razvijanju poverenja vodi do depresivnih osobina, takozvanog “oralnog pesimizma”-koji se ogleda u strahovanjima osobe da će je “ostaviti praznu”, “lišiti podstreka”, u depresivnim oblicima “osećanja praznine” i “osećaja bezvrednosti”. Takva strahovanja mogu, zauzvrat, dovesti do specifičnog kvaliteta pohlepnosti (jedan od smrtnih grehova) koji se u psihoanalizi naziva “oralnim sadizmom”-koji se odražava kao potreba da se sve dobija i uzima na način koji će štetiti drugima i njoj samoj. Postoji i optimistički oralni karakter kod ljudi koji su navikli da im davanje i primanje budu najvažnije stvari u životu, što vodi do preteranog osećaja zavisnosti od drugih. Oralna očekivanja podstaknuta osećanjem praznine mogu voditi do raznih adikcija, kockanja, doživljaja da nam svet nešto duguje, da bismo trebali da imamo povlašćeni status (kao bebe, da nam se daje bez napora...)

U prvoj godini života stičemo osećaj bazičnog poverenja u sebe i druge. Razvijaju se optimizam i nada. Neuspeh vodi do depresivnih osobina

str.2-3

2. Faza sticanja autonomije (ili stida i sumnje)

Ova faza razvoja (rano detinjstvo-druga i treća godina života) fokusirana je na razvoj osećaja lične kontrole. Kao i Frojd, i Erikson je verovao da je navikavanje na čistoću (učenje kontrole mokrenja i deficiranja) bitan deo tog procesa. Ova nova sposobnost u razvoju nije, međutim, ograničena na kontrolu sfingtera. Stvara se opšta sposobnost, u stvari, potreba da se zadržava i prazni alternativno-po sopstvenoj volji, i da se čvrsto drži i voljno baca šta god se drži. Uopšte, učenje kontrole nad telesnim funkcijama daje detetu osećaj nezavisnosti. Važni aspekti sticanja kontrole su i kontrola nad izborom hrane, izborom igračaka sa kojima se dete igra, samostalnim izborom garderobe koju će da nosi...Na ove, i mnogo drugih načina, dete koje je još uvek zavisno počinje da doživljava svoju autonomnu volju. Dete može biti kapriciozno i često tvrdoglavo u ispoljavanju svoje volje. Čitava ova etapa postaje bitka za autonomiju. Osećaj samokontrole bez gubitka samopoštovanja je ontogenetski izvor osećanja slobodne volje. Iz osećanja gubitka samokontrole i prevelike roditeljske kontrole rađa se trajna sklonost ka sumnji i stidu.

Za razvoj detetove autonomije potrebno je konstruktivno usklađivanja. Da bi izašlo iz ove krize ono mora da razvije rano pouzdanje da njegova vera u samog sebe, roditelje i svet neće biti ugrožena snažnom željom da sam bira, da zahteva i prisvaja i da tvrdoglavo eliminiše. Da ga potrebe za ispoljavanjem svoje volje neće postideti i dovesti u sumnju to da li je prihvaćen (da li da prihvati sebe kao dobrog). Prenaglašeno postiđivanje neće razviti osećanje pristojnosti već pre potajnu rešenost da se isfušeri, da „prođe voz“ kad niko ne gleda ili čak nesvesnu bestidnost. Dete može naći i neke druge načine za uspostavljanjem kontrole nad roditeljima kao što su opsesivni rituali (začetak opsesivne savesti), opsesivna izbegavanja obaveza...Ta pasivno agresivna kontrola nad roditeljima ne dovodi do autonomije već do postiđenosti i stvara se začarani krug...Može se razviti i kompulsivna potreba za redom, tačnošću i čistoćom.

Potrebna je izdržljivost i fleksibilnost da bi se detetova volja vaspitala tako da mu pomogne da prevaziđe preveliku samovolju, da u njemu razvije osećanje „dobre volje“ i da (dok uči da bude poslušno u bitnim stvarima) zadrži autonomno osećanje slobodne volje. Konflikti ove faze se ponavljaju u pubertetu kada mlada osoba mora da pokaže svoju samostalnost i volju van porodičnog okruženja  i da ponovo osvoji svoju emancipaciju. Ako nisu dobro ovladali ovim stadijumom, mnogi buntovni mladi ljudi u pubertetu pokušavaju da agresivno ispolje sopstvenu volju, dok se u isto vreme vraćaju staroj potrebi za vođstvom (idoli, pravila grupe vršnjaka...)

Uspeh: Deca koja uspešno ovladaju ovim stadijumom razvijaju samoopouzdanje i sigurnost. Razvijaju snažnu volju (dobru volju) i odlučnost. Samouverenost i nezavisnost.

Najkraća formulacija identiteta stečenog u ovoj fazi mogla bi se izraziti kao: “Ja sam slobodna volja koju posedujem.”

Neuspeh: Razvija se stid i sumnja u sebe. Opsesivnost i kompulsivnost. Sklonost da se zabušava i fušeri, pasivna agresivnost. Neodlučnost, nesposobnost donošenja odluka, strah od gubitka kontrole.

U drugoj i trećoj godini života razvija se osećaj autonomije i volja. Neuspeh vodi do stida i sumnje u sebe, neodlučnosti, nesposobnosti donošenja odluka...


3. Faza sticanja inicijative (nasuprot osećanju krivice)

U ovoj fazi života (predškolski uzrast-od 3-5 godine) kada je dete uvereno da je samostalna ličnost, ono  mora pronaći kakva će ličnosti postati. Tri nove razvojne mogućnosti potpomažu ovu fazu: 1. Dete se kreće slobodnije i može da ima širi radijus ciljeva. 2. Njegov govor se razvija do te mere da može da shvati mnogo toga i da neprekidno zapitkuje o svemu i svačemu 3. Razvija se mašta koja može da se proširi na mnogo uloga-pa i na one koje dete samo zamisli. Sve to može da pomogne detetu da iz ovog perioda izađe sa osećanjem za inicijativu koja će biti osnova za kasniji realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti. Ovo je faza u kojoj su deca veoma radoznala i zainteresovana za pitanja seksualnosti. Na planu ponašanja, seksualnost koja se razvija kod dečaka se ispoljava kao “probojnost”, potreba za postizanjem uspeha, uživanje u nadmetanju (“nadmeću se kao petlići”...), a kod devojčica potreba za osvajanjem i pridobijanjem umiljatošću i dopadljivošću. Deca tako stvaraju preuslove za žensku i mušku inicijativu koji će biti bitni sattojci njihovog budućeg identiteta.

       Dete na ovom uzrastu otkriva šta sve može i šta sve sme da radi. Ono pokušava da shvati svoje potencijalne buduće uloge ili bar da dokuči koje uloge vredi zamišljati. Pojava novih mogućnosti od deteta zahteva i to da traži nova rešenja i da preuzima nove „rizike“, što stvara osećaj nove krize.

Uspeh: Ako prevaziđe krizu ovog perioda na razvojno konstruktivan način dete se oseća „određenije“, puno ljubavi, opuštenije i bistrije u rasuđivanju-vitalno na sasvim novi način. Oseća da je u većoj meri aktivirano kao i to da je ono aktivizator. Poseduje izvestan višak energije koji mu omogućava da zaboravi prilično brzo mnoge neuspehe i da se sa poletom usmeri ka novim poželjnim oblastima, makar izgledale i opasne . Dete razvija osećaj svrhe, radoznalost i inicijativu. Prevazilaženje krize ove faze od velike je važnosti za narednu fazu u kojoj dete razvija osećaj smisla za zadatke odraslih koji obećavaju (ali ne mogu garantovati) ispunjavanje njegovih mogućnosti i potreba. Ono razvija čvrsto, sumnjom nezaplašeno uverenje, koje je „lajtmotiv“ ove faze razvoja: „Ja sam ono što mogu zamisliti da ću biti“. Vrlina koja se razvija je svrha, usmerenost na ciljeve.

Neuspeh: Ako su ekspanzija i pokušaji inicijative u ovom periodu praćeni prevelikim strahom, osećanjem krivice zbog rivalstva i seksualnih fantazija, može doći do zastoja i odustajanja od inicijative. Neuspeh u razrešavanju ove krize vodi do učvršćivanja osećanja krivice, uznemirenosti, strahovanja za život i udove (tzv. “kastracioni strah”-mnogo sam se isticao, pokazivao svoju moć, pa mogu da me kazne tako što će da mi iseku penis. Kod devojčice nesvesnog uverenja da je imala muške genitalije pasu joj odsečene po kazni zbog tajnih dela i mišljenja). Gubi se inicijativa i razvija “progoniteljska savest”-unutrašnji glas koji nas stalno posmatra, optužuje, opterećuje krivicom i nagoni na samokažnjavanje. Ovakav ishod krize može da vodi do stalnih samoograničavanja koja jedinki ne dozvoljavaju da živi u skladu sa svojim kapacitetima. Drugo moguće rešenje je inicijativa koja se ispoljava uprkos snažnom osećanju krivice. Napetost koja se pri tome stvara u telu osobe može dovesti do “neumornih nastojanja” da pokaže svoju inicijativu besomučno radeći (radoholizam) kao da se njena vrednost sastoji samo iz onoga što nastoji da uradi. Ovakav način rešavanja krize često vodi do psihosomatskih oboljenja.

Od 3-5 godine razvija se inicijativa, realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti, usmerenost na ciljeve. Neuspeh vodi do osećanja krivice, uznemirenosti, samoograničavanja.


  1. Faza sticanja kompetencije, marljivosti, umešnosti (nasuprot inforiornosti)


U ovoj fazi (7-11 god.) dete je najspremnije da uči brzo i zainteresovano je da odraste u smislu prihvatanja dužnosti, discipline i rada. Spremno je da zajednički pravi stvari, da učestvuje u gradnji i planiranju, umesto da obuzdava drugu decu ili provocira restrikciju. (razvija se kooperativna participacija, osnova kasnije sposobnosti timskog rada.) Deca se vezuju za učitelje i postaju im interesantniji za gledanje i imitiranje ljudi koji obavljaju njima razumljiva zanimanja (kao što su policajci, piloti, vatrogasci, automehaničari, lekari…) Počinju da razvijaju interes za društvene delatnosi i profesiju, kao i želju da steknu izvesnu društvenu kompetenciju. Iz sveta mašte i “kobajagi” igara sve više prelaze na delatnosti koje im daju osećaj da su nešto sposobna da naprave, da ih prave dobro, čak savršeno. Erikson to osećanje naziva osećanjem trudoljubivosti. Kao da dete zna da je ono sada, psihološki gledano, već rudimentarni roditelj i da će jednog dana postati potencijalni zaštinik i hranilac porodice. Dete oseća da je, u izvesnom smislu radnik. Ono, približavajući se periodu latencije, sve više sublimira svoje nagone koji su ga vodili u sanjarenje i igru, na konkretne poslove i potvrđene ciljeve. U ovom periodu dete uči da priznanja dobija pravljenjem stvari i ispunjavanjem obaveza. Postaje istrajno i spremno da se voljno uključi u “proizvodne situacije” (pod proizvodnim situacijama Erikson podrazumeva produktivnost u društveno postavljenim ciljevima. Škola je jedna od takvih aktivnosti. Dete produkuje znanje, domaće zadatke…”Posao” mu je da uči i zna.) Ono se priprema za stvarnost privređivanja.

Uspeh: pozitivni ishodi ove faze su razvijanje osećanja kooperativnosti, pozitivna identifikacija sa onima koji imaju znanja i veštine, uživanje u radu i osećaj kompetencije. Najkraća formulacija identiteta stečenog u ovoj fazi mogla bi se izraziti kao: “Ja sam ono što naučim da ostvarim”. Vrlina koja se razvija je osećaj kompetencije.

Neuspeh: Opasnost ove etape leži u mogućnosti nastanka odbojnosti prema radu, produktivnosti, trudi, dužnostima-što vodi do razvijanja osećaja inferiornosti. Dete bi radije da se vrati na raniji status i da bude malo i zaštićeno u kući nego da bude “veliki dečko” ili “odrasla devojčica” u školi. Postoji opasnost da tokom dugih godina pohađanja škole dete nikada ne nađe zadovoljstvo u radu i ponos što bar nešto radi zaista dobro. Druga opasnost je da se identitet bazira isključivo na trudoljubivosti kada se zloupotrebi prirodna potreba dece udovolje starijima. Tada dece razvijaju nepokolebljivo osećanje dužnosti (“starmali”) i postaju “pravi mali radnici ili šegrti”. Kao odrasla, osoba koja je na taj način razrešila krizu ovog perioda, može stalno biti opterećena nepotrebnim samouzdržavanjem (obaveze, obaveze, obaveze...) i upropastiti svoju životnu radost i radost svojih bližnjih, a možda ubiti u svojoj deci prirodnu želju za učenjem i radom. Takve osobe su često konformisti i olako žrtvuju svoju kreativnost i maštovitost zarad konformističkog truda. Spremni su da se postanu robovi svoje profesije i da se podčine onome što Marks naziva “idiotizam struke” (“Fah idioti”).

Od 7-11 godine razvija se osećaj  kompetencije, marljivost, umešnost. Prihvatanje dužnosti, discipline i rada,kooperativna participacija. Neuspeh vodi do osećanja inferiornosti.



  1. Faza izgradnje identiteta (nasuprot konfuzije identiteta)


      1. Ova faza traje opd 12-18 godine (faza adolescencije). Ovo je faza u koja je ispunjena “traženjem sebe”. Za vreme adolescencije mladi ljudi istražuju svoju nezavisnost i razvijaju sliku o sebi. Ovo je period naglih fizičkih i psiholoških promena koje izazivaju konfuziju i ranjivost, a u isto vreme i period kada mlada osoba mora razmiljati i odlučivati o životno važnim pitanjima (izbor profesije, formiranje slike o sebi, slike o svetu, društvu, životu...,stvaranje svoje “ideologije”, pripadanje određenim grupama...) Pošto još nema oformljen identitet, mlada osoba je jako osetljiva na stavove i ocene drugih (posebno grupe vršnjaka) i sklona je da se udružuje i uključuje u razne grupe što u velikoj meri utiče na formiranje njenog identiteta. Mladi ljudi, opsednuti psihološkom i fiziološkom revolucijom svog genitalnog sazrevanja i, u isto vreme, nesigurni u pogledu svojih uloga u odraslom životu koji je pred njima, izgledaju često veoma obuzeti hirovitim pokušajima da ustanove neku svoju “pubertetsku podkulturu” (šta je “in” i “aut” u grupi vršnjaka. Često protivno vrednostima odraslih) Ako se u ranijim razvojnim fazama dete “naoružalo” osećanjem poverenja, dobrom voljom, inicijativom i trudoljubivošći, ono će u adolescenciji tražiti ideale i ljude kojima se može verovati i u čijoj je službi vredno dokazati da si pouzdan. Biće inspirisano “načinima života vrednim truda”. Vrlina koja se razvija u ovom stadijumu jeste vernost i odanost.

Uspeh: One made osobe koje su sa uspehom prošle kroz krize ranijih razvojnih faza identiteta i koje su imale adekvatne podsticaje u samoistraživanju u ovoj fazi, razvijaju snažan osećaj sopstvenosti, osećanje nezavisnosti i sposobnosti samokontrole. Takvi mladi ljudi “znaju ko su” i šta očekuju od svog života u budućnosti. Razvijaju vernost i pouzdanost.

Neuspeh: mladi koji ne uspeju da razviju snažno osećanje identiteta ostaju nesigurni u svojim uverenjima ko su i čemu teže i postaju konfuzni po pitanju sebe i budućnosti. U koliko je identitet konfuzan, javljaju se osećanja izolovanosti, praznine, nepovezanosti (sa samim sobom), strepnje i neodlučnosti, što može biti opasno za ceo dalji tok njihovog života. Kod nekih mladih osoba formira se negativni identitet-osećanje da se poseduju negativna i bezvredna svojstva osobenosti (“ja ništa ne vredim”, “ja sam negativac”, “ja sam gubitnik”...takozvana “ograničavajuća uverenja”.) Često se mladi brane od tih negativnih ličnih svojstava projektujući ih na druge (“drugi nisu dobri, a ne ja”) i, kao proizvod takvih obrtanja, može se javiti socijalna patologija-delikvencija, kriminal, huliganstvo... Jedan deo mladih ljudi koji imaju teškoće u uspostavljanju identiteta na ovom uzrastu “povlači se sa linije fronta” u “sigurnu pozadinu”-tako što se vraćaju na sigurnija “ostrva” ranijih uzrasta i ponašaju se detinjasto. Nesposobnost da se odluče za profesionalni identitet često uznemirava mlade ljude. Mnogi se, zbog te uznemirenosti, povlače iz škola, fakulteta ili beže na drugi način (izlascima koji traju po celu noć, povlačenjem u nepristupačnost, “blejanjem” u kompjuter do besvesti...) Ophrvani konfuzijom identiteta mladi ljudi mogu postati izuzetno netolerantni, klanski raspoloženi i surovi u svom isključenju onih koji se od njih razlikuju po stavovima, ponašanju, talentima ili čak beznačajnim aspektima odevanja. Takva netolerantnost je često odbrana od osećaja gubitka identiteta, pokušaj da se veštački stvori nekakav čvrsti identitet. 

Od 11-18 godine razvija se stabilan identitet. To su godine “traženja sebe”. Pozitivno razrešavanje adolescentne krize vodi ka snažnom osećaj sopstvenosti, osećanje nezavisnosti i sposobnosti samokontrole. Kao vrline razvijaju se vernost i odanost. Neuspeh vodi do konfuzije po pitanju sebe i budućnosti, izolovanosti, praznine, nepovezanosti (sa samim sobom), strepnje i neodlučnosti.  Kod nekih mladih osoba formira se negativni identitet-osećanje da se poseduju negativna i bezvredna svojstva osobenosti (“ja ništa ne vredim”, “ja sam negativac”, “ja sam gubitnik”...takozvana “ograničavajuća uverenja”.)To može rezultirati i raznim antisocijalnim ponašanjima.


Adolescencija kao druga šansa

Ovaj period, koliko god bio bolan i buran, predstavlja i drugu šansu za prevazilaženje ranijih razvojnih kriza na konstruktivniji način. U adolescenciji, pod navalom novih sila i energija, sve se u ličnosti “razlabavi” pa time pruža i novu šansu da se ovaj put prevaziđe na bolji način i drugačije sastavi. Neka istraživanja ljudskih sposobnosti govore nam o tome da  priroda u periodu adolescencije postavlja pred nas izbor tipa “iskoristi ili trajno izgubi”. Ta istraživanja pokazuju da one sposobnosti koje osoba aktivira i koristi u toku adolescencije koristi i tokom čitavog života. Ono što se ne koristi u adolescenciji kao da zakržlja, i ne koristi se ni kasnije u životu. Zato je adolescencija ključni period u kojem od velike koristi mogu biti pozitivni uticaji na formiranje identiteta i prevazilaženje zastoja na ranijim stadijumima razvoja. Za pozitivan ishod adolescentne krize od velike je važnosti da mlada osoba raspolaže izvesnim životnim veštinama koje joj mogu pomoći u rešavanju razvojnih zadataka koje život postavlja pred nju. Iz tog razloga naš centar za razvoj ličnosti razvio je program.trenig životnih veština za adolescente”, koji se bazira na sličnim programima Ujedinjenih Nacija, UNESKOa i brojnih drugih organizacija koje se bave podsticanjem mladih ljudi da iskoriste svoje potencijale i na konstruktivan način prebrode krizu identiteta u adolescenciji.Životne veštine koje se uče i uvežbavaju na našim trening grupama su: Veštine komunikacije, veštine ispoljavanja (trening asertivnosti) i socijalne snalažljivosti, upravljanja emocijama, rešavanje konflikata, odupiranje povodljivosti, odupiranje lenjosti, kritičko mišljenje, veštine donošenja odluka, veštine postavljanja ciljeva, upravljanje vremenom, veštine planiranja, veštine izgradnje samopoštovanja i samopouzdanja...


str.4

6. Faza razvoja  intimnosti (nasuprot nepristupačnosti, izolaciji)


Ova faza koja obuhvata približno period od 19-25 godine je početak perioda života nakon adolescencije koju Erikson naziva periodom “posle identiteta. Nakon formiranja identiteta osoba ima potrebu da svoj identitet proširi tako da on obuhvati i različite oblike zajedništva (partnerstvo, roditeljstvo, čovečanstvo...). Naravno, to donosi nove razvojne zadatke, a time i nove krize koje treba razrešiti. Prva od tih kriza je kriza intimnosti. Tek kada je formiranje identiteta dobro poodmaklo moguća je prava intimnost. Seksualna intimnost često prethodi sposobnosti da se razvija prava i uzajamna psihološka intimnost. Osoba koja nije sigurna u svoj identitet plašiće se intimnosti i gubitka identiteta u intimnom odnosu. Ta nesigurnost u sopstveni identitet dovešće do toga da stidljivo izbegava intimnost ili će se nasumično upuštati u činove intimnosti bez pravog spajanja i istinskog odnosa (nesigurnost identiteta je često osnova promiskuitetnog ponašanja, čestog, neselektivnog i površnog menjanja partnera)

Uspeh: Osoba stiče intimnost, prisnost sa drugima ali i sa sobom. Ova sposobnost da se sopstveni identitet udružuje sa identitetima drugih, bez straha da će se izgubiti nešto od sebe, vodi ka trajnim i dubokim prijateljstvima i ka težnji za zajedničkim životom i sklapanjem braka. Osećanje identiteta koje se razvija u ovoj fazi moglo bi se izraziti ovako: “Mi smo ono što volimo”. Vrlina koja se razvija:afilijativnost, zrela ljubav.

Neuspeh: Ako se ne razvije sposobnost za intimnost razvijaju se nepristupačnost i izolacija. Takve osobe ulaze u površne heteroseksualne odnose jer žele da imaju odstupnicu od veze. Nepristupačnost često sa sobom nosi: spremnost da se odbace, izoluju i, ako je potrebno, razore one sile u drugima čija suština izgleda opasna po našu. Tako je trajna posledica potrebe za nepristupačnošću trajna sklonost da se odredi svoja teritorija intimnosti i solidarnosti i da se na sve “autsajdere” gleda sa fanatičkim “precenjivanjem malih razlika” između poznatog i stranog. Nesposobnost da se bilo šta rizikuje od sopstvenog klimavog identiteta kroz intimnost sa drugom osobom često je pojačana strahom od mogućih rezultata intimnosti-potomaka i njihovog odgajanja. Osobe koje se plaše za svoj nesigurni identitet plaše se gubitka “slobode” i zarobljavanja u roditeljstvu.

U periodu od 19-25 godine razvija se sposobnost za intimnost. Tek kada je formiranje identiteta dobro poodmaklo moguća je prava intimnost-sposobnost da se sopstveni identitet udružuje sa identitetima drugih, bez straha da će se izgubiti nešto od sebe . Razvijaju se vrline afilijativnost, zrela ljubav. Neuspeh: Ako se ne razvije sposobnost za intimnost razvijaju se nepristupačnost i izolacija. Takve osobe ulaze u površne heteroseksualne odnose jer žele da imaju odstupnicu od veze.



7. Faza generativnosti, plodnosti, produktivnosti (nasuprot stagnaciji i sebičnosti)

Ova faza obuhvata zrelo doba u periodu između 25 i 40 godina. Odrasla osoba sa formiranim stabilnim identitetom ima potrebu da kreira ili razvija, odgaja nekoga ili nešto što će nadživeti nju samu. Generativnost je briga o stvaranju i usmeravanju sledeće generacije. Najčešće su to sopstvena deca ili kreiranje pozitivnih promena koje će pomoći razvoju i dobrobiti drugih ljudi.

Uspeh: vodi do osećanja korisnosti i ostvarenosti. Osoba koja pozitivno razrešava krizu ove faze spremna je da stvara, da bude plodna i produktivna, da stvara trajnu emocionalnu (bračnu, roditeljsku) vezu, potomstvo, društveno korisne materijalne i duhovne proizvode...Razvija se smisao, osećanje i potreba da se čini za druge, da se bude koristan član zajednice.  Vrlina koja prati produktivne osobe je briga za druge, staranje, zaštita.

Neuspeh: vodi do plitke uključenosti u svet i stagnacije. Neuspešne osobe se bave fantazmima i “propuštenim šansama”. Ličnost takvih osoba je neproduktivna, jalova,  i osiromašuje se. Kod parova čiji se identiteti ne obogate ovom potrebom dolazi do regresije na opsesivniju potrebu za pseudointimnošću, često sa opštim osećanjem stagnacije, dosade i međusobnog osiromašenja. Tada jedinke počinju da se prema sebi odnose kao da su svoja (ili nečija) deca-razmaženi jedinci. Sama činjenica da neko ima ili čak želi decu ne znači automatski i generativnost. Generativnost je ulaganje sebe i uživanje u razvoju drugih. 

Od 25-40 godine razvija se  generativnost, plodnost, produktivnost-potreba da kreira ili razvija, odgaja neko ili nešto što će nadživeti  samu osobu. Uspeh: vodi do osećanja korisnosti i ostvarenosti. azvija se smisao, osećanje i potreba da se čini za druge, da se bude koristan član zajednice.  Vrlina koja prati produktivne osobe je briga za druge, staranje, zaštita. Neuspeh:  vodi do plitke uključenosti u svet i stagnacije. Ličnost takvih osoba je neproduktivna, jalova,  i osiromašuje se.


       8. Faza integriteta (nasuprot očajanja)


U ovu fazu ljudi obično ulaze nakon 40 godine i ona traje do kraja života. Starije odrasle osobe imaju potrebu da se osvrnu na život i da budu prožete osećajem ispunjenosti. Prave životni bilans i integrišu životna iskustva. Ako je osoba “izravnala svoje račune” sa životom i ljudima, ako se prilagodila trijumfima i razočarenjima življenja kao tvorac drugih i stvaralac stvari i ideja, u njoj postepeno sazreva plod ostvarenja prethodnih etapa-integritet. Ta nagrada Egu dolazi kao potvrda njegove sklonosti za red i sadržaj. Ona predstavlja prihvatanje čovekovog jedinog životnog ciklusa i ljudi koji su u njemu postali značajni na nov način-kroz prihvatanje činjenice da je svako odgovoran za sopstveni život. Osobe sa integritetom dobro poznaju i poštuju sebe i druge. Čovek kao psihodruštveno biće će se suočiti pred kraj života sa novim izdanjem krize identiteta koje se može izraziti rečima “Ja sam ono što od mene ostane”.

Uspeh: Oni koji su shvatili da njihov život ima smisla u širem kontekstu stiču osećaj Integriteta. Vrlina koja se razvija je mudrost.  Mudrost se razvija iz promišljenosti koja se akumulirala iz vlastitih i preuzetih plodonosnih iskustava.

Neuspeh: Razvija se osećaj kajanja, propuštenosti i promašenosti, gnušanja, gorčine, nemoći, straha od smrti i očaja. Očajanje izražava osećanje da je vreme kratko, prekratko za pokušaj da se započne novi život i da se isprobaju alternativni putevi ka integritetu. Takvo očajanje se često krije iza fasada gnušanja, mizantropije, ili hroničnog prezrivog nezadovoljstva određenim institucijama ili ljudima. Gnušanje, zapravo, predstavlja prezir prema samom sebi.

Nakon 40 godine razvija se integritet. Osobe sa integritetom se osećaju ispunjene i shvataju da njihov život ima smisla u širem kontekstu. Vrlina koja se razvija je mudrost. Neuspeh vodi do osećaja kajanja, propuštenosti i promašenosti, gnušanja, gorčine,  nemoći, straha od smrti i očaja.


I, šta sad?


Šta da vam kažem. Ako ste uradili domaće zadatke koje je život postavio pred vas, uživajte u plodovima svoje plodnosti. Ako niste ispunili ono što se mora naučiti i odraditi u školi života, dobićete “keca” u obliku loših osećanja koje svaki neispunjeni zadatak sa sobom nosi. Razvojni zadaci nisu fakultativni predmeti u školi života. Možete da izaberete da ih ne ispunite, ali ne i da za to ne platite određenu cenu. Izbor je na vama. Svaki pokušaj da nešto promenite dovešće do određene krize. Kriza je, u isto vreme, i šansa da nešto uradite na bolji način nego ranije i da iz nje izađete kao pobednik sa novim osećanjem sebe. Biti u krizi boli. Ne odraditi svoj razvojni zadatak košta još više. Nadam se da ćete umeti da napravite dobar izbor. Ako ne možete sami potražite pomoć od “boljih đaka”, od onih koji su prevazišli svoje krize i razvili svoje razvojne potencijale. Navijam za vas.


Autor teksta

Nebojša Jovanović



Trening životnih veština za adolescente


Životne veštine koje se uče i uvežbavaju na našim trening grupama su:

-Veštine komunikacije, veštine ispoljavanja (trening asertivnosti) i socijalne snalažljivosti, upravljanja emocijama, rešavanje konflikata, odupiranje povodljivosti, odupiranje lenjosti, kritičko mišljenje

-Veštine donošenja odluka, veštine postavljanja ciljeva, upravljanje vremenom, veštine planiranja, veštine izgradnje samopoštovanja i samopouzdanja...


Ako vašem adolescentu nedostaju neke od ovih životnih veština, predložite mu da ih uvežba u našoj “školi” životnih veština.

ili

se uključite u našu grupu “problemi i veštine roditeljstva”

Centar za razvoj ličnosti”

011-2179-917, 063- 157-5082

O.L.I. Metod-Grupa-trening životnih veština za odrasle

Sredom od 19,30-21h


Primamo nove članove u grupu:Problemi u braku i roditeljstvu