1. strana


Hipohondrija

Preokupiranost strahom od bolesti

Osoba sa hipohondrijom je preokupirana strahom od nekog ozbiljnog oboljenja. Dok većina ljudi na zdravlje gleda kao na normalno stanje organizma za koje sumnja da se poremetilo tek tada se jave neki simptomi bolesti, kod hipohondra je upravo obrnuto. On konstantno neosnovano sumnja u svoje zdravlje prihvatajući bolest kao normalno stanje sopstvenog tela. Sa ovakvim početnim stavom, za njega je zdravlje nešto što nije dato samo po sebi, već se postiže kroz lečenje. Dok većina ljudi sebe smatra zdravom sve dok se ne dokaže suprotno, hipohondričar će zapravo smatrati sebe bolesnim i tražiti dokaze da to ipak nije tako. Zbog toga je pod stalnim pritiskom i u stalnoj potrazi za simptomima bolesti koju mora izlečiti kako bi postao zdrav. Međutim, kako je to veoma detaljno i iscrpno traganje, on dolazi do broja kompleksnih i često nejasnih informacija o sopstvenom telu na osnovu kojih ne može sa sigurnošću da tvrdi da su sve funkcije tela u potpunosti očuvane. Kako je naše telo izuzetno komleksno potpuno pouzdani dokaz o nepostojanju bilo kakvih disfunkcionalnosti organizma ne može mu pružiti ni medicina, te on ostaje bez onoga što najviše želi-bez stopostotno sigurnog dokaza o sopstvenom zdravlju. Kako nema dokaza o apsolutnom zdravlju, njegove osnovne vrednosti, život i zdravlje su pod stalnom pretnjom.

Dok većina ljudi sebe smatra zdravom sve dok se ne dokaže suprotno, hipohondričar će zapravo smatrati sebe bolesnim i tražiti dokaze da to ipak nije tako. Zbog toga je pod stalnim pritiskom i u stalnoj potrazi za simptomima bolesti koju mora izlečiti kako bi postao zdrav. Međutim, kako je to veoma detaljno i iscrpno traganje, on dolazi do broja kompleksnih i često nejasnih informacija o sopstvenom telu na osnovu kojih ne može sa sigurnošću da trvdi da su sve funkcije tela u potpunosti očuvane.

Gubljenje energije i kvaliteta života

Njegova zabrinutost za sopstveno zdravlje oduzima toliko energije da sve ostale sfere života gube na kvalitetu.  Ideal zdravog organizma postaje jedini cilj osobe, ali ujedno i nedostižna zamisao jer je osoba već ubeđena da neka strašna bolest napada njeno telo. Ona konstantno preispituje svoje telo u potrazi za pokazateljima nekog oboljenja za koje je ubeđena da su  previđeni u svim prethodnim lekarskim analizama i proverama. Inače, česte posete lekaru i podvrgavanja brojnim medicinskim analizama jesu česti pratioci hipohondrije, ali isto tako je moguće i da osoba sa hipohondrijom uporno izbegava lekare. U ovom drugom slučaju, osoba je uverena da je već obolela te izbegava susret sa lekarom kako bi odložila trenutak u kome se mora suočiti sa istinom o strašnoj bolesti. Ovakvo izbegavanje lekara može dovesti  i do toga da se propusti pravovremena identifikacije nekog realnog oboljenja.

Pored čestih poseta lekaru, za hipohondrične osobe se takođe veruje i da se prepoznaju po stalnim žalbama na sopstveno zdravlje i pričama o bolestima. Ovo takođe ne mora biti pravilo. Hipohondar može, a i ne mora da se stalno žali. Moguće je da će se povući u sebe i nikome neće govoriti o svojim strahovima ubeđen da neće biti ozbiljno shvaćen. Ono što ipak odlikuje sve osobe sa hipohondrijom, jeste to da, bez obzira na to koliko se trude da veruju da nisu ozbiljno oboleli i bez obzira koliko im lekarskih pregleda to potvrdi, oni će to činjeničko stanje prihvatiti samo na racionalnom nivou, dok će na emotivnom i dalje osećati jak strah od bolesti. Jaka anksioznost i zabrinutost za svoje zdravlje opstaju bez obzira na sve razumevanje neosnovanosti problema na racionalnom nivou. Ponekad je to strah od jedne konkretne bolesti. Najčešće bolesti od kojih hipohondrični ljudi strahuju su sida ili rak, mada strah može da se odnosi i na više bolesti odjednom ili čak da se fokus pomera sa jedne bolesti na drugu. Novi sipmtomi koje osoba na sebi otkriva kao i učenje o novim oboljenjima mogu prouzrokavti zamenu strahovanja od neke bolesti strahovanjem od neke druge.


Najčešće bolesti od kojih hipohondrični ljudi strahuju su sida ili rak, mada strah može da se odnosi i na više bolesti odjednom ili čak da se fokus pomera sa jedne bolesti na drugu. Novi sipmtomi koje osoba na sebi otkriva kao i učenje o novim oboljenjima mogu prouzrokavti zamenu strahovanja od neke bolesti strahovanjem od neke druge.


Tumačenje normalnih pojava u organizmu kao znakova bolesti


Pomenuti simptomi koji osobu navode da poveruje da je obolela mogu biti zapravo normalne promene u organizmu koje se sreću kod svih ljudi.  Na primer, povremene promene u srčanom ritmu ili blagi osećaj vrtoglavice mogu osobu navesti na pomisao da je ozbiljno obolela i da je očekuje srčani udar.  Ovi navodni sipmtomi ozbljne bolesti takođe mogu biti i specifična odstupanja koja u najvećom broju slučajeva osoba sama izaziva usled prevelikog stresa kome se izlaže. Ljudi sa hipohondrijom nisu svesni da upravo njihova prevelika briga za zdravlje i stres koji ona indukuje izazivaju određene simptome koje oni dalje tumače kao znakove ozbiljne bolesti. Na primer, depresivni ljudi često doživljavaju promene apetita i variranja telesne težine, kao i  smanjenje seksualnog nagona i motivacije za rad. Jaka anksioznost povezana je sa promenama  u srčanom ritmu, znojenjem, tenzijom u mišićima i stomačnim problemima. Sve ovo su posledice stresa koje kod hipohondrične osobe isti samo još više povećavaju i potpomažu održavanje iracionalnog uverenja o postojanju nekog fizičkog poremećaja. Na osnovu ovoga jasno je da se ne može reći da je hipohondrija isključivo psihički problem. Simptomi koje ove osobe navode nisu izmišljene fantazije već realne smetnje. Ono što ipak ostaje kao činjenica jeste da oni nisu posledica opasnog fizičkog oboljenja, već emotivnog stanja hipohondrične osobe. Naša osećanja imaju kognitivnu, fiziološku i emotivnu komponentu. Na primer, kada je neko tužan on može ujedno osećati i slabost u mišićima i opšti gubitak energije. Ta slabost nije fantazija, već realno iskustvo.


Simptomi koje ove osobe navode nisu izmišljene fantazije već realne smetnje. Ono što ipak ostaje kao činjenica jeste da oni nisu posledica opasnog fizičkog oboljenja, već emotivnog stanja hipohondrične osobe. Naša osećanja imaju kognitivnu, fiziološku i emotivnu komponentu. Na primer, kada je neko tužan on može ujedno osećati i slabost u mišićima i opšti gubitak energije. Ta slabost nije fantazija, već realno iskustvo.


Preterana zainteresovanost za bolesti


Interesovanje za različite bolesti ove osobe često navodi da provode sate prelistavajući stručnu literaturu ili internet stranice o bolestima. Sajberhondričari je kolokvijalni naziv za ljude koji pretražuju internet kako bi sto više saznali o različitim bolestima od kojih se plaše.

Često i veoma agresivne kampanje koje se u medijima vode kako bi se poboljšala prevencija bolesti kao što su rak ili sida kod hipohondričara mogu da znatno pogoršaju stanje. U medijima se retko navodi jasan i precizan spisak svih simptoma neophodnih za dijagnozu neke bolesti, već češće samo deo pokazatelja na osnovu kojih se može prepoznati oboljenje. Kampanja smišljena sa ciljem da  u normalnoj populaciji probudi svest o zdravstvenoj nezi, hipohondričnoj osobi će tako samo poslužiti kao  potvrda ranije sumnje i konačni dokaz sopstvene bolesti.

Pored medija, na pogoršanje stanja hipohondričara može uticati i loš odnos sa lekarima. Kako koren prevelike zabrinutosti za sopstveno zdravlje ne leži u fizičkim problemima, već emotivnim, uveravanje od strane lekara da nema nikakvih fizičkih problema neće dovesti do slabljenja straha od bolesti. Zbog toga ove osobe skoro po pravilu traže mišljenje drugog lekara. Ovo nepoverenje u lekara i sumnja u dobijene rezultate često utiču na odnos između doktora i pacijenta te se javja tenzija koja samo pojačava nepoverenje koje hipohondričari gaje prema zdravstvenom sistemu. Problem je i tome što lekari koji se često susreću sa hipohondričnom osobom mogu postati skeptični kada se radi o bilo kojem sipmtomu koji osoba prijavljuje, te tako mogu i prevideti realnu bolest. Postoji takođe i opasnost od preteranih testova koji zaista nisu potrebni kao i od uzimanja nepotrebnih lekova.







2. strana


Hipohondrija i socijalni problemi

Hipohondriju prate i socijalni problemi u životu osobe. Stalna zabrinost i žalbe na sopstveno zdravlje mogu, posle određenog vremena, početi da opterećuju i ljude iz najbliže okline te često dolazi do pogoršanja odnosa i slabljenja socijalnih veza. Neadekvatni saveti okoline usled nerazumevanja onoga što zaista stoji iza stalnih žalbi hipohondričara mogu takođe prouzorkovati njegovo povlačenje i izolaciju od ljudi. Često su ljudi nestrpljivi u kontaktu sa hipohondričarem te mu govore da je samo potrebno da se opusti ili da je potrebno da samo ubedi sebe da mu ništa ne fali. Ovo je pogrešan pristup jer hipohondar ne može snagom svoje volje da reši ovaj problem. Kao i kod ostalih strahova, ne treba se voditi logikom racija i truditi se da se osobi objasni neosnovanost strahova jer su i u ovom slučaju koreni van racionalnog dela osobe. Pravilan pristup u odnosu sa hipohondričarem i uvažavanje njegovih strahovanja su nužni kako se ne bi izolovao. Povlačenje od ljudi sa druge strane može dovesti do zapuštanja ovog psihičkog problema te on postaje hronični poremećaj koji osobu prati čitavog života.

Takođe će i stalne posete lekaru i osećaj slabosti prouzrokovati češto izostajanje sa posla te će se smanjiti efikasnost osobe. Sve ove promene doprineće jačanju depresije koja je čest pratilac hipohondrije. Pored depresije, ove osobe često pate i od različitih fobija, čestih jakih paničnih napada kao i izražene sklonosti ka somatizaciji.  Česte su i opsesivne misli i kompulsivne radnje, zbog čega im se často daje dijagnoza opsesivno kompulsivnog  poremećaja. Ipak, bitna razlika koja ovaj poremećaj odvaja od opesivno kompulsivnog jeste činjenica da su osobe koje pate od opsesivno kompulsivnog poremećaja u stalnom strahu od dobijanja neke bolesti, dok hipohondrične osobe veruju da su već obolele.


Pored depresije, ove osobe često pate i od različitih fobija, čestih jakih paničnih napada kao i izražene sklonosti ka somatizaciji.  Česte su i opsesivne misli i kompulsivne radnje zbog čega im se často daje dijagnoza opsesivno kompulsivnog  poremećaja. Ipak, bitna razlika koja ovaj poremećaj odvaja od opesivno kompulsivnog jeste činjenica da su osobe koje pate od opsesivno kompulsivnog poremećaja u stalnom strahu od dobijanja neke bolesti, dok hipohondrične osobe veruju da već imaju bolest.


Kada se javlja


Hipohondrija se obično prvi put javlja u ranoj mladosti, mada se može javiti i kasnije u nekim za osobu posebno stresnim periodima. Često se hipohondrija javlja kod ljudi onda kada se približe smrti svojih prevremeno umrlih roditelja, nakon smrti bliske osobe, prijatelja ili člana porodice ili kao reakcija na neki pročitani članak ili odgledanu televizijsku emisiju o nekoj bolesti. Svi ovi događaji mogu delovati kao uzroci poremećaja, ali su zapravo samo okidači za javljanje poremećaja za koji je osoba već ranije imala predispoziciju.




Ko oboleva od hipohondrije?

Ispitivanja zastupljenosti hipohondrije pokazala su da je zastupljena podjednako i kod muškaraca i kod žena. Ono po čemu se polovi razlikuju jeste vreme kada najčešće dolazi do pojačane izraženosti problema. Kod muškaraca se uglavnom javlja oko četrdesete godine, dok se kod žena javlja nešto kasnije, tek oko pedesete. Takođe se pokazalo da među hipohondričnim osobama ima više onih koji su osetljivi i pasivni. Sa hipohondrijom se povezuju i neurotičnost, samokritičnost, introvertnost i narcizam.


Šta izaziva hipohondriju?

Neka od objašnjenja ovog poremećaja povezuju ga sa fiziološkim problemima osobe, na primer sa nemogućnošću selekcije informacija koje iz tela dolaze do mozga. Ukoliko nema selekcije svim informacijama koje dolaze do mozga posvećuje se podjednaka pažnja, te se mnoge beznačajne promene u organizmu doživljavaju kao uznemirujuće.

Po jednoj drugoj teoriji ljudi sa hipohondrijom zapravo pate od pojačane osetljivosti na sve telesne senzacije. Oni su više od drugih ljudi skloni da obrate pažnju na osećaje kao što su otkucaji srca, senzacije iz probavnog sistema, količina ili ukus pljuvačke u ustima i ostale telesne senzacije. Dok većina ljudi neće obratiti pažnju na te male promene u organizmu dok se bave svakodnevnim stvarima, ljudi sa hipohondrijom će konstantno obraćati pažnju na ove senzacije i postaće alarmirani čim dodje i do najmanje promene. Ovako povećano interesovanje može zapravo povećati i  intenzitet senzacije i sam doživljaj da ta senzacija ukazuje na neku bolest. Jednom kad se pojača taj strah, preokupacija simptomima takođe raste i još više pojačava intenzitet senzacija. Tako se osoba uvlači u začarani krug gde zabrinutost pojačava interesovanje za stanje organizma što dalje, preko pojačane senzitivnosti, samo još više pojačava početnu zabrinutost. Ovakva tendencija ka pojačavanju osetljivosti na telesne senzacije  može biti privremena ili hronična. Ona takođe može biti i pojačana nekom spoljašnjom stresnom situacijom što objašnjava zašto se pri stresu i hipohondrični sipmtomi pojačavaju.


Nedostatak ljubavi i usmeravanje na sebe


I pored ovih teorija, najveći broj stručnjaka koji se bave proučavanjem korena ovih strahova se slaže u tome da se ovde, pre svega, radi o emocionalnom problemu. Kao i kod ostalih problema ove vrste, uzroke treba tražiti u detinjstvu. Mnogi psiholozi povezuju hipohondriju sa neadekvatnim odnosom sa roditeljima u ranom detinjstvu. Nedovoljno ljubavi u tom periodu dete počinje da nadoknađuje samo. Ukoliko dete oseća da ga ne roditelj ne voli dovoljno to će se odraziti na njegovu povećanu ljubav prema sebi samom. Ovakvo okretanje prema sebi znači preusmeravanje pažnje na sebe te i preterano analiziranje sopstvenog tela i organa. Tako detaljna analiza nužno mora dovesti do nekih novih otkrića, nepoznanica koje mogu da zaplaše i otvore puteve za sumnju da nešto nije u redu. Ovakvo objašnjenje hipohondrije objašnjava i činjenicu da se mnogi hipohondrični simptomi javljaju upravo onda kada osoba ostane bez objekta ljubavi, bez obzira na uzrast na kome se to dešava. U oba slučaja radi se o nedostaku ljubavi i preusmeravanju pažnje na sebe.


Mnogi psiholozi povezuju hipohondriju sa neadekvatnim odnosom sa roditeljima u ranom detinjstvu. Nedovoljno ljubavi u tom periodu dete počinje da nadoknađuje samo. Ukoliko dete oseća da ga ne roditelj ne voli dovoljno to će se odraziti na njegovu povećanu ljubav prema sebi samom. Ovakvo okretanje prema sebi znači preusmeravanje pažnje na sebe te i preterano analiziranje sopstvenog tela i organa. Tako detaljna analiza nužno mora dovesti do nekih novih otkrića, nepoznanica koje mogu da zaplaše i otvore puteve za sumnju da nešto nije u redu.


Hipohondrija i osećanje krivice


            Hipohondrija se često povezuje i sa izraženim osećanjem krivice. Objašnjenje porekla krivice kod ljudi koji je osećaju kroz čitav život, pritom ne znajući njene prave uzroke, leži u detinjstvu, onda kada je okolina nadekvatno reagovala na detetova osećanja. Neki roditelju pokazuju izuzetno negodovanje prema određenim osećanjima koje dete ispoljava, na primer agresiji. U tom slučaju će ih i dete, a kasnije i odrastao ćovek, opažati kao neprihvatljiva i kažnjiva. Zbog toga će ova osoba, koja kao i svaki drugi čovek u nekim situacijama mora osetiti agresiju, zbog iste razviti jak osećaj krivice. Kroz život će ići ne znajući korene iste, te je moguće da će pokušati da je se oslobodi preuzimajući na sebe bolesti kao kaznu.        

Kroz razgovor sa hipohondričnom osobom, često se u objašnjenju korena preterane brige o zdravlju i straha od bolesti čuje da su to zapravo naučili od svojih roditelja. Ipak, istraživanja nisu potvrdila povezanost između hipohondrije kod roditelja i dece. U tim istraživanjima se pokazalo da ne postoji prenošenje ovog poremećaja sa generacije na generaciju. Ipak, iako nema povećane učestalosti hipohondrije u porodicama hipohondričnih osoba, moguće je da će se u porodici naći osobe koje pate od pojačane anksioznosti i izražene sklonosti somatizaciji. Takođe se pokazalo da se kod bližih rođaka hipohondričnih osoba češće nego u normalnoj populaciji sreću opsesivno kompulsivni poremećaji.









3. strana




Kako prepoznati hipohondriju?


Za prepoznavanje hipohondrije kod nekoga nije dovoljno uzeti u obzir samo njegove ili njene učestale žalbe na zdravstveno stanje. Često se dešava da osoba u periodu jakog stresa pobegne od svakodnevnih problema u pretarano bavljanje sopstvenim telom. Takođe je čest slučaj da se žalbe o lošem zdrvlju koriste kako bi se privukla pažnja okoline, pogotovo u doba suočavanja sa starošću kada ljudi često imaju osećaj napuštenosti i beskorisnosti. Fiziološke promene koje se u tom periodu neminovno javljaju na telu samo dodatno pogoduju javljanju epizoda hipohondrije. Ipak, iza ovih žalbi uglavnom ne stoji realan strah od strašne bolesti, već se isti koristi samo kao sredstvo za neke druge ciljeve. U tim slučajevima se ne može govoriti o pravoj hipohondriji. Takođe, pod hipohondrijom o kojoj ovde pričamo ne podrazumevamo ni onu koja nastaje kao deo nekog drugog psihičkog poremećaja, na primer depresije. U tom slučaju radi se o sekundarnoj hipohondriji. Primarna hipohondrija je ona u kojoj postoji realan preteran strah za sopstveno telo i zdravlje i ona koja nije posledica drugih poremećaja već primarni problem. 


Pod hipohondrijom ovde ne podrazumevamo onu koja nastaje kao deo nekog drugog psihičkog poremećaja, na primer depresije. U tom slučaju radi se o sekundarnoj hipohondriji. Primarna hipohondrija je ona u kojoj postoji realan preteran strah za sopstveno telo i zdravlje i ona koja nije posledica drugih poremećaja već primarni problem.


Hipohondrija u pubertetu


Pored starosti, još jedan period koji je posebno pogodan za javljanje hipohondrije je pubertet. Mlada osoba doživljava ubrzane promene na svom telu te se interesovanje za isto u ovom periodu značajno povećava. Pored toga osoba u pubertetu izložena je i socijalnom pritisku koji prati sazrevanje i uključivanje u svet odraslih. U strahu od prevelikih zahteva koje u tom periodu treba ispuniti pubertetlija može regradirati na ranije periode života u kojima je bio zaštićen od strane roditelja. Kako je nekada majka pokazivala interesovanje za njegovo telo i negovala ga, sada će on to isto raditi. Preuzeće ulogu negujuće majke, dok će sopstveno telo doživljavati kao dete kome je potrebna nega. Na ovaj način moguće je da se razvije hipohondrija, mada će se u većini slučajeva simptomi povući sa jačanjem deteta i razvijanjem sposobnosti da preuzme socijalnu ulogu u svetu odraslih.


Kako bi se moglo govoriti o hipohondriji kao poremećaju neophodno je da se kod osobe pojavljuje svaki od sledećih pokazatalja ovog poremećaja:


- Postoji reokupacija strahom od bolesti ili ideja o strašnom oboljenju koja je zasnovana na pogrešnoj interpretaciji telesnih senzacija

- Ova preokupacija se nastavlja i nakon adekvatne medicinske provere i uveravanja u nepostojanje oboljenja

- Usled ove preokupacije osoba je konstanto pod jakim streson i njena funkcionalnost i efikasnost u socijalnom i poslovnom životu su smanjene

- Period u kome postoji ova preterana zabrinutost traji najmanje šest meseci



Kako se leči ?


       Često se dešava da se simptomi hipohondrije javljaju i gube na po nekoliko meseci ili čak i godina. Kod drugih, oni ostaju konstantno prisutni čitavog života. Kako se dugo nije znalo ni šta ove simptome izaziva niti kao dolazi do njihovog povlačenja, dugo se smatralo da se radi o neizlečivom poremećaju. Danas stručnjaci izveštavaju o sve uspešnijim terapijama ovog problema. Ono što je od ključnog značaja za uspeh terapije kada se radi o ovom poremećaju jeste uzimanje u obzir kako fizioloških, tako i psiholoških faktora. Ovakav pristup je sve zastupljeniji i kada se radi o drugim poremećajima. Na primer, kada osoba ima neko fizičko oboljenje kao što je dijabetes ili aritritis, često će se javiti i psihološke posledice oboljenja, na primer depresija. Isto tako će i psihički problemi kao što su pojačana anksioznost ili depresija imati i fizičke posledice najčešće u vidu glavobolje, problema sa apetitom, varenjem ili slično. U slučaju tretiranja hipohondrije ova nužnost uvažavanja i fiziološke i psihološke realnosti je posebno važna te se često terapija sprovodi uz tim stručnjaka iz različitih oblasti. Medicinski pregledi se moraju odraditi na početku kao bi se mogla postaviti dijagnoza, ali nakon toga ne treba udovoljavati zahtevima hipohondrične osobe za dodatnim ispitivanjima. Psihoterapijski rad zasniva se na traganju za uzrocima preterane brige i strahovanjima od bolesti. Često se u psihoterapiju uključuju i članovi porodice kako bi bili što bolja podrška osobi sa problemom.

Uz psihoterapiju, osoba sa ovim problemom može da pokuša i da sama pomogne sebi koristeći neke od ovih tehnika:






Ove tehnike ne mogu izlečiti hipohondriju, ali mogu biti korisno pomoćno sredstvo onda kada je osoba već rešila da se kroz terapiju sukobi sa problemom.








Test hipohondričnosti


Odgovorite na sledeća pitanja zaokružujući odgovor koji u najvećoj meri opisuje vaše ponašanje. Na pitanja odgovarajte zaokružujući cifre od  1 do 5 uzimajući u obzir sledeću skalu:

1- ne, nikada

2- da pomalo

3- da, umereno

4- da, veoma

5- da, uvek

Nakon odgovaranja saberite sve odgovore kako biste dobili konačan skor.


  1. Da li dosta brinete o svom zdravlju?

1     2     3     4     5

  1. Da mi mislite da nešto ozbiljno nije u redu sa vašim telom?

1     2     3     4     5

  1. Da li vam je teško da zaboravite na sopstvene zdravstvene probleme ako biste se fokusirali na nešto drugo?

1     2     3     4     5

4.   Ukoliko vam neko kaže da bolje izgledate dok se vi još uvek osećate bolesno, da li vas to iznervira?

      1     2     3     4     5

     5.    Da li ste često svesni različitih procesa koji se odigravaju u vašem telu?

      1     2     3     4     5

     6.    Da li vas često muče različiti bolovi?

     1     2     3     4     5

7.   Da li se plašite oboljevanja od neke bolesti?

1     2     3     4     5

8.   Da li osećate da je vaša zabrinutost za zdravlje izraženija nego kod ostalih ljudi?

1     2     3     4     5

9.   Da li osećate da okolina često ne shvata vaču bolest dovoljno ozbiljno?

1     2     3     4     5

10.  Da li vam je teško da poverujete svom lekaru kada vam kaže da nemate razloga za brigu?

1     2     3     4     5

11.  Da li vas često zabrinjava mogućnost da imate neku ozbiljnu bolest?

1     2     3     4     5

12.  Kada čitate ili učite o nekoj bolesti i njenim simptomima da li se zabrinete da i sami ne obolite od iste?

1     2     3     4     5

13.  Da li osećate da vas muče mnogi međusobno različiti simptomi?

1     2     3     4     5

14.  Da li osečate da imate simptome neke veoma ozbiljne bolesti?

1     2     3     4     5


Skor do 28 poena znači da nema nikakvih znakova hipohondrije. Osobe sa skorom od 29 do 31 su na samoj granici da postanu preopterećene sopstvenim zdravljem, ali ipak se ne može reći da su hipohondrične jer je za hipohondrične osobe najverovatniji skor preko 32.

Što je skor veći od 32 sa većom se sigurnošću može govoriti o hipohondriji kod osobe. Jedini slučaj u kome ovako visoki skorovi na ovom testu ne ukazuju na hipohondriju je, pored onog gde je briga opravdana realnim oboljenjem, slučaj osoba sa jakim anksioznim poremećajem ili depresijom. U svakom slučaju, ukoliko je visok skor na testu preporučuje se konsultovanje stručnjaka.



Autor teksta

Dragana Miletić