Greške u mišljenju


Mišljenje i emocije


Ljudi su misleća bića. Mislimo svaki dan, razmišljamo i promišljamo različite situacije, sudimo o postupcima drugih ljudi i svojim postupcima, ocenjujemo i donosimo zaključke. Mi smo, pored toga što smo emotivni i misleći i delatni. Pretpostavlja se da su naše mišljenje, emocije i ponašanje u stalnom sadejstvu i da neprekidno međusobno utiču jedni na druge. Dakle, ljudi su racionalna bića, ali to nije sve. Pošto nam je priroda podarila sposobnost mišljenja, mi ga koristimo. Kao što možemo da ga iskoristimo misleći racionalno, isto tako možemo i da mislimo iracionalno. Ljudi su, pored toga što su prirodno racionalna bića, prirodno i iracionalna bića. To je sve u službi našeg mišljenja i to je nepromenljivo. Ne postoji čovek koji je uvek i do kraja razuman. Isto tako ne postoji čovek koji je do kraja nerazuman. Mi smo svi i jedno i drugo, pitanje je da li smo više jedno ili drugo. šta se dešava kada je neko skloniji da misli iracionalno nego racionalno? Lako je zaključiti, takva osobe pogrešno opaža svet, a samim tim i pogrešno reaguje na njega, često se oseća loše i neprikladno uslovima.


Poželjno je za sve ljude da prepoznaju svoje iracionalne misli da se stalno trude da im se suprotstave. Nije moguće nikada da iskorenimo našu iracionalnost u potpunosti, ali je izvodljivo da je smanjimo na minimum.



       Da bismo bili u mogućnosti da prepoznamo naše iracionalne misli i da im se snažno suprotstavimo kada se jave, opisaću najčešće tipove misaonih grešaka koje se javljaju u svakodnevnom životu. Pre toga bi bilo dobro objasniti zašto je bitno suprotstavljati se iracionalnosti. Najbolje je poći od pretpostavki Alberta Ellisa, osnivača racionalno emotivne terapije ponašanja, koji je objasnio čemu nas može odvesti naša iracionalnost. On je pretpostavio da naše misli utiču na naše emocije i ponašanje, i ne samo da utiču nego su misli i emocije u stalnom međudejstvu do te mere da je nekad teško razlučiti šta je misao, a šta je emocija.

       Kada god smo u situaciji da nešto procenjujemo, mi u našu procenu unosimo i misaonu i emotivnu komponentu. Jako su rekte situacije u kojima je naše mišljenje nepristrasno. Skoro uvek se u naš sud upletu i emocije koje boje naše mišljenje i povratno utiču na njega. Dakle, ako mladić prolazeći ulicom ugleda devojku, retko će se desiti da on konstatuje «ovo je devojka». Ono što se uglavnom dešava je da se mišljenje pomeša sa emocijama i da pored toga što je ugledao devojku mladić nešto i oseti, privlačnost, odbojnost, prisećanje na neku poznatu osobu ili nešto slično. U takvoj situaciji, devojka prestaje da bude samo devojka, i za mladića poprima i izvesne kvalitete u zavisnosti od njegovog stanja i prethodnog iskustva.  Ovaj splet misli i emocija utiče na ponašanje osobe. Tako naše ponašanje u prvom redu zavisi od našeg mišljenja, ili možemo da kažemo od spleta misli i emocija. U krajnjoj liniji se može reći da je svaki postupak određen sistemom mišljenja. Ako se smejemo, mi činimo to zato što mislimo da je nešto smešno, ako se ljutimo, ljutimo se jer mislimo da neko nije smeo da se ponaša na određeni način, ako se stidimo, to je zato jer smatramo da mi nismo smeli da se ponesemo kako smo se poneli.

       Sad kada shvatamo da naše misli određuju naše ponašanje, uviđamo koliko je poželjno da naše misli budu realistične. Što je naš sistem mišljenja realističniji, to ćemo se ponašati prikladnije, u skladu sa realnošću. Da bi naš život bio proživljen u našu korist, poželjno je da mislimo na našu dugoročnu sreću, a to ponekad znači odlaganje neposrednog zadovoljstva. Ovaj faktor uvek valja uzeti u obzir kada se donosi odluka. Na primer, osoba podložna opijanju bi mogla misliti «alkohol će mi doneti rasterećenje, biću opušteniji i zadovoljniji». Ovo mišljenje je realno i tačno i vodi lakom posezanju za čašom. Međutim, ovde je jasno zanemaren faktor dugoročne sreće. Pojedinac koji bi mislio na ovaj način želeo bi trenutno zadovoljstvo, ali kada bi to zadovoljstvo stavio u kontekst celog života, ono bi lako moglo da izgleda kao šteta, pogrešna odluka i nepoželjan cilj. Dakle, naša dugoročna sreća je još jedan faktor kog je poželljno biti svestan i uzimati ga u obzir. Sada možemo da zaključimo, ako je naše mišljenje realistično, poželjno i logično, ono će voditi zdravim emocijama i postupcima. Ukoliko funkcionalnost naših misli zakaže, to će se odraziti i na naša dela i unutrašnje stanje.


Ako je naše mišljenje realistično, poželjno i logično, ono će voditi zdravim emocijama i postupcima. Ukoliko funkcionalnost naših misli zakaže, to će se odraziti i na naša dela i unutrašnje stanje.



Iracionalna uverenja


Da bismo lakše prepoznali iracionalna uverenja, dobro je da ih klasifikujemo i opišemo. Postoji mnogo misaonih iskrivljenja, ali sva ona mogu da se svedu pod tri osnovna zahteva. Ovi iracionalni zahtevi su pre svega iracionalni jer nema logičkog osnova da zahtevamo takve stvari, prema tome nerealnu su, a pretpostavlja se da sve ono što je neralno nije poželjno za nas i našu sreću.. Ovi zahtevi su nerealistični jer ljudi njima pokušavaju da kontrolišu stvari koje se ne mogu kontrolisati. Kada kod verujemo da nešto mora biti tako i nikako drugačije, a nismo u stanju  da utičemo na ishod, saplešćemo sami sebe. Suština je u sledećem:


  1. zahtevi prema sebi u krajnoj liniji, ovaj zahtev bi zvučao «ja moram uvek da budem uspešan/a u svim oblastima koje su meni bitne, jer ako ne budem onda sam bezvredna i promašena osoba». U ovu kategoriju zahteva spadaju izjave tipa «nisam smeo/la tako da se ponašam», «bezvredan sam jer sam dobio/la otkaz», «ja sam promašena osoba ako me ostavi moj partner». Zahtev se odnosi na sve aspekte života koji su važni osobi i preteran je jer je apsolutan. Dakle, zahteva se potpuna uspešnost na poslu, u prijateljskim i ljubavnim vezama, a ako se to ne postigne, osoba samu sebe satanizuje i obezvređuje
  2. zahtevi prema drugima - « vi morate da se ponašate prema meni onako kako ja mislim da zaslužujem i onako kako ja očekujem, jer ste u suprotnom grozni i zaslužujete sve najgore». Ovaj zahtev se odnosi na bitne i nebitne ljude. Od toga da zahtevamo da nas poštuje vozač gradskog prevoza i očekujemo da mora biti fin prema nama, do toga da zahtevamo od partnera da udovoljava svim našim željama. Ovde spadaju sledeće izjave: «za sve si ti kriv/a», «šta si tražio/la, to si dobio/la», «da si bio pravedan prema meni, ne bi ni došlo do svađe», «glup si», «osvetiću ti se»
  3. zahtevi prema komforu života - « moj život mora biti udoban i komforan i onakav kakvim sam ga zamislio/la, inače je moj život promašen i ja nikako ne mogu biti srećan/a» ovde bi spadali zahtevi koji se odnose na svaku vrstu udobnosti, a ne samo na materijalnu udobnost. Zahtev za udobnošću je i zahtev da budemo zdravi, da nam uvek bude prijatno, da svaki sastanak protekne lepo i bez problema, da nas nikada ništa ne žulja u bukvalnom i figurativnom smislu. Ovoj klasi zahteva pripadaju izjave poput «ovo je nepodnošljivo», «meni se ne sviđa da živim tako», «zar ne možemo da idemo kolima, ne mogu da pešačim», «ova gužva je nepodnošljiva».


Kada se ovako direktno izraze, ovi zahtevi mogu zvučati preterano i većina ljudi može reći da ne misli na taj način. Međutim, pokazalo se da je u srži ljudi koji misle iracionalno jedan od ova tri zahteva. To nije nešto što mi svesno sebi govorimo svaki dan, ali je nešto što je na periferiji naše svesti, vrlo blizu naše istine i lako možemo doći do toga. Kada postavljamo sebi ovakve iracionalne zahteve, obavezno dolazi do negativnih posledica po nas same. Pošto mi ne možemo biti do kraja gospodari svoje sudbine, niti možemo uvek uticati na druge ljude, a još manje uvek živeti u uslovima kakve smo zamislili, posledice se mogu videti u vidu užasavanja, nepodnošenja ili obezvređivanja i preteranih uopštavanja.


Kada se iracionalni zahtevi ne ispune dolazi do posledica u vidu: užasavanja, izjava da je novonastala situacija nepodnošljiva, obezvređivanja sebe i drugih, i preteranih uopštavanja .


Ako kažemo da moramo biti uspešni uvek, a onda ne uspemo da ispunimo taj zahtev, verovatno će nam to izgledati užasno, nepodnošljivo, kao da nikako nije smelo da se dogodi, a pošto se dogodilo sada je sve crno i besmisleno.  Poenta je u tome da ne postoji crno beli svet, a kada se osećamo kao da postoji ili mislima pokušavamo da ga napravimo, mi u stvari živimo u zabludi. To onda nije realno ponašanje, a svakako nije ni poželjno za nas i našu okolinu


2 strana



Greške u mišljenju


       Da bi se prepoznali prethodno opisani iracionalni zahtevi prema sebi, svetu i komforu života, često je potrebna vežba. Skloni smo da sami sebe zavaravamo i da ne priznajemo našu iracionalnost. Albert Elis je pretpostavio da su ovi zahtevi u srži iracionalnog mišljenja, dakle oni nisu na površini, već iz njih izviru različite iracionalne misli. Tako iz zahteva prema sebi može izaći na površinu nešto što izgleda prilično realno, na primer osoba može reći «ja bih volela da položim ispit sa desetkom». Ova rečenica izgleda sasvim realno, nema nikakvog zahteva u njoj. U stvari, ako je to iskrena misao, ona nikako ne može da dovede do neke nezdrave emocije i reakcije. Ako osoba želi da položi ispit sa desetkom, ona će se truditi da do doga dođe. Ako u tome ne uspe, biće joj žao. To je noramlna reakcija na normalno mišljenje. Međutim, čak i oni ljudi koji misle iracionalno, ne priznaju to uvek sebi ni drugima i često toga nisu sasvim svesni. Pa bi i neka druga osoba izgovorila istu rečenicu, a kada bi na ispitu dobila lošiju ocenu, pala bi u očaj. U čemu je tu problem? Problematično je to što smo navikli da svoje želje maskiramo u govoru i da onu iracionalnost koja postoji u nama ne iskazujemo do kraja. Kada god se desi da padamo u očaj, agresiju, depresiju, preteranu euforiju ili jak stid, mi smo sebi rekli neko «moram» ili «ne smem», a nismo uspeli da ispunimo to. Dakle iza naizgled realnih misli mogu da se kriju jaka iracionalna uverenja i zahtevi, koje iako ne možemo uvek prepoznati u govoru, možemo lako prepoznati prema reakciji.


Iza naizgled realnih misli mogu da se kriju jaka iracionalna uverenja i zahtevi, koje iako ne možemo uvek prepoznati u govoru, možemo lako prepoznati prema reakciji.


       Druga dva psihologa su istom ovom problemu prišli na malo drugačiji način. Mi možemo tražiti sržna iracionalna uverenja i zahteve, ali i ne moramo. Možemo se isto tako fokusirati na greške u mišljenu i svaku ponaosob «napadati» i osporavati kada god se javi.  Bek i Barns su pobrojali ova misaona iskrivljenja u kojima ćemo se svi prepoznati. Svaka osoba, bar ponekad, misli iskrivljeno, i za svaku bi bilo poželjno da se bori protiv toga. Da bi borba bila lakša, opisane su najčešće misaone distorzije:


Bek i Barns su pobrojali ova misaona iskrivljenja u kojima ćemo se svi prepoznati. Svaka osoba bar ponekad misli iskrivljeno i za svaku bi bilo poželjno da se bori protiv toga. Da bi borba bila lakša, opisane su najčešće misaone distorzije:

  • skakanje na zaključak
  • fokusiranje na negativno i zanemarivanje pozitivnog
  • emocionalno rezonovanje
  • čitanje tuđih misli
  • etiketiranje
  • preterano generalizovanje
  • proricanje sudbine
  • personalizovanje
  • perfekcionizam
  • definicione izjave


  1. Skakanje na zaključak često se čuje u razgovoru i potencijalnoj svađi da jedan od partnera bez dovoljno argumenata skače na zaključak, koju često bude netačan. Na primer «pošto nećeš da izađes sutra sa mnom, to znači da me ne voliš» ovaj «zaključak» pored toga što lako može biti netačan, nikome ne može biti od koristi, samo  može voditi razbuktavanju svađe i dubljem nerazumevanje između ljudi. Ali moguće je da sami u mislima skačemo na zaključak i tako doprinosimo iskrivljenju naših misli. Na primer «to što nisam zaposlen/a, znači da sam nesposoban/na». Ovaj vid skakanja na zaključak može biti još kobniji za nas. Ako ne izgovorimo to što mislimo, čak nećemo biti u prilici da nam neko kaže da grešimo i uglavnom ćemo sebe voditi nezdravim emocijama i reakcijama u vidu očajavanja i beznađa i sami sebe sputavati u preuzimanju zdrave inicijative.
  2. Fokusiranje na negativno i zanemarivanje pozitivnog -  osoba može da se fokusira na negativno i zanemaruje pozitivno u gotovo svakoj situaciji u životu. Kako je jasno da ništa ne može biti skroz crno, svako sa ovakvim mišljenjem greši. Na primer pojedinac može misliti da je totalni gubitnik i svaki uspeh koji mu se desi, on može poricati i obezvređivati, praviti se da je to sitnica i slučajnost i da nije njegov kvalitet doprineo uspehu. Ako idemo ovom logikom zaključujemo da ni fokusiranje na pozitivno nije nešto realno, jer kao što nije ništa skroz crno, ne može biti ni skroz belo. Međutim, ako osoba preuveličava svoje uspehe, manje će joj biti teško nego ako preuveličava svoje neuspehe. Ipak, realno sagledavanje stvari je dobitna kombinacija
  3. Emocionalno rezonovanje ovaj tip greške u mišljenju se odnosi na pogrešno definisanje stvari usled preteranog pridavanja značaja našim osećanjima. Na primer, osoba može reći «pošto se osećam ovako bezvredno, to znači da sam ja bezvredna osoba». Ovakvo razmišljanje se često čuje kod depresivnih osoba koje su sklone da preuveličavaju svoje negativne emocije i da zaključuju na osnovu njih.. Ali, to što se neko oseća na bilo koji način ne može dokazivati da je on zaista takav.
  4. Čitanje tuđih misli ovakvu grešku u mišljenju često prave osobe niskog samopoštovanja i sumnjičave u pogledu drugih ljudi. Jedan primer bi mogao da glasi «pošto sam dobio/la otkaz, moj šef sigurno misli da sam nesposoban/na za taj posao». Čak iako je to istina, to ne možemo znati pretverajući se da smo sposobni da čitamo tuđe misli. Uvek postoje alternative, a šta osoba misli nikako ne možemo da znamo dok je ne pitamo. Na žalost ljudi se često ponašaju kao da mogu da čitaju tuđe misli i to ih dovodi u vrlo nepovoljne situacije, ponekad pobesne i svađaju se, optužuju i čak se razilaze u svađi. U partnerskim vezama se često može videti reakcija koja je posledica uverenja da možemo čitati misli partneru. Često se ova greška meša i sa emocionalnim rezonovanjem i sa skakanjem na zaključak. U partnerskim vezama u kojima se ljudi dobro poznaju to zaista može predstavljati problem, jer što bolje poznajemo neku osobu to smo uvereniji da možemo znati kako ona misli u kojoj situaciji. To zaista i može biti slučaj. Zaista se ljudi mogu zbližiti i upoznati do te mere da sa velikom sigurnošću mogu da predvide međusobne reakcije. Ali samo toliko. Dakle, čak i kad možemo da predvidimo tuđe reakcije i misli sa velikom sigurnošću, uvek postoje i aspekti koje možda nismo uzeli u obzir i nikada ne možemo biti potpuno sigurni u naša predviđanja. Ako zaista hoćemo da znamo šta neko misli, najbolje bi bilo da postavimo pitanje, bez naslućivanja i brzopletosti, jer ćemo tako dobiti jedini pravi odgovor.
  5. Etiketiranje ova greška je česta u svakodnevnom govoru. Može se čuti i kao šala kada god nekom dodelimo etiketu za neki postupak, a viđa se i na nacionalnom nivou kada smo u stanju da etiketiramo ceo narod i da ga svedemo pod neki atribut, tipa englezi su hladni, uzdržani ili španci su temperamentni. Ovde vidimo primesu i jedne druge misaone greške, koja se zove preterano generalizovanje. Dakle, etiketiramo ceo narod, što dodatno celu stvar čini iracionalnijom. Međutim, etiketiranje koje je pogodnije za stvaranje intenzivnih negativnih emocija je ono koje se odnosi na nas same ili na nama bliske ljude. Tako možemo reći «pošto moj dečko danas kasni, on je neodgovoran» možemo čak reći «pošto moj dečko često kasni on je neodgovoran», a da i dalje ne budemo u pravu. U čemu je stvar? Neko bi rekao da je normalno smatrati da ako osoba često kasni ona jeste neodgovorna. Međutim,  u okviru terapijske škole Alberta Ellisa to nije tako. Naime, ne možemo reći da dato ponašanje karakteriše osobu. Možemo dati komentar samo na ponašanje, ali ne i na osobu u celinu. Tu je greška. Možemo reći da se neko ko kasni ponaša neodgovorno, i tada bismo bili u pravu. Razlika izgleda minimalna, ali dovodi do veoma različitih reagovanja. Ljudi nisu ni dobri ni loši, samo su njihovi postupci dobri ili loši. Ako smatramo da je neko ponašanje neodgovorno, bićemo verovatno manje ljuti i uznemireni i nećemo biti u situaciji da pogrešno opisujemo osobu kao isključivo lošu, već ćemo biti u prilici da budemo realni. Dakle, poželjno je suditi o ponašanju date osobe, a ne o osobi na osnovu njenog ponašanja. Sasvim je druga priča da li se vama to ponašanje sviđa i da li želite da ga tolerišete.
  6. Preterano generalizovanje preterano uopštavanje, preterivanje je tip greške koji se meša sa mnogim drugim. Odnosi se na isključivost, «sve ili ništa» mišljenje.  Često se čuje u prepirkama, ali i kod svake osobe koja je sklona preterivanju. Sastavni je deo svakodnevnog mišljenja ljudi koji pate od duševnih poremećaja i varira po sadržaju u zavisnosti od poremećaja. Međutim, sastavni je deo svakidašnjice i kod «normalnih» ljudi. Sigurno ste čuli da posle nekog nesrećnog događaja neko kaže «sve je crno i više nikada ništa neće biti kao  pre». Ovo je izuzetno preterana izjava koja vodi preteranim emocionalnim i ponašajnim reakcijama. Osoba koja tako misli sigurno se ne može osećati srećno ili indiferentno, već depresivno, ljuto, očajno. Ali, postoje i pozitivna preterana uopštavanja koja nisu ništa manje kobna od negativnih.  Dešava se da ljudi, bar na početku veze kada su snažni zaljubljeni maksimalno idealizuju svog partnera, misleći da je predivan i bezgrešan, da kod njega nema ni trunke loših osobina. Ovakvo mišljenje može samo da poveća vašu trenutnu radost ili euforiju, ali taj je osećaj sigurno kratkog veka. Pre ili kasnije (a uglavnom kada se preteruje to bude pre) uvidećete i mane vašeg partnera, a tada može doći do jakog razočaranja i negativnih emocija. Možda ovaj primer najbolje opisuje kako i naizgled lepe emocije mogu da dovedu do lošeg ishoda. Poželjno je da vaše emocije budu iznad svega realsitične, jer jedino tako idu u prilog vašoj dugoročnoj sreći.
  7. Proricanje sudbine ova greška može da se smatra podvrstom preterane generalizacije. Razlika je u tome što se proricanje sudbine odnosi na preterano uopštavanje u vezi sa našom budućnošću. Na primer, student može pomisliti da s obzirom na to da je pao ispit, propale su njegove mogućnosti da bude uspešan i osuđen je da zbog toga ispašta u budućnosti. Ili, ostavljena osoba može pomisliti da to što je ostavio ovaj partner znači da će je i svaki sledeći ostaviti. U ovakvoj izjavi sada već možemo da prepoznamo i grešku koja se zove skakanje na zaključak i fokusiranje na negativno. Činjenica je da je ovakvo razmišljanje autodestruktivno, te je poželjno boriti se protiv njega.
  8. Personalizovanje predstvalja grešku u mišljenju koja pomaže da sami sebe «ocrnimo» i osećamo se loše, mada može služiti da sami sebi stvaramo kompleks više vrednosti i nerealne grandioznosti. Radi se o tome da na osnovu šturih premisa donosimo zaključak da je smo mi glavni akter nečije priče. Na primer, osoba sklona sumnji može pomisliti  da baš nju ogovaraju u društvu ako je neko iz društva pogleda. Na osnovu njegovog/njenog pogleda ona može skrojiti priče različite vrste, uglavnom grupisane oko toga da je gledaju zato što nešto ne valja i da pričaju loše o njoj. Sa druge strane, osoba bi u takvoj situaciji moglada pomisli da je ljudi gledaju jer joj se dive, jer im je lepa ili je možda neko iz tog društva zaljubljen u nju. Onda bi se osećala superiorno, važno i polaskano. Problem je samo u tome što ni jedna od ove dve osobe ne bi mogla da zna da li društvo priča o njoj ili je sasvim gruga tema u pitanju. Podjednako je verovatno i jedno i drugo. Ako pomislimo da društvo ne razgovara o toj osobi, onda je njeno mišljenje neadekvatno, a njene emocija koja je razvila na osnovu svog pogrešnog zaključka odudaraju od realnosti.
  9. Perfekcionizam osobe sklone perfekcionizmu jako su retko zadovoljne, jer je zasita teško uraditi stvari savršeno. Možemo reći da perfekcionisata sebi daje zahteva da bude savršen u svim njemu važnim oblastim, pa zato često biva nezadovoljan. Čak i kada stvari idu veoma dobro, osoba biva nezadovoljna jer veoma dobro nije isto što i savršeno. Kroz dosadašnje primere je već postalo sasvim jasno da svako preterivanje škodi, a ovo posebno ide na štetu onog ko je sebi zadao nerealistične ciljeve. Perfekcionizam, čak iako dovede do uspeha, ipak vodi do nezadovoljstva, jer ne postoji šansa da ceo život bude perfektan.
  10. Definicione izjave ljudi uglavnom imaju svoje implicitne definicije sreće, uspeha i drugih važnih životnih pitanja. Problem nastaje kada prema tim definicijama oni tumače ostatak sveta. Na primer, pojedinac bi mogao reći «pošto smatram da srećan može biti samo čovek koji je dobro situiran i obrazovan, što ja nisam, ja nikada ne mogu biti srećan». Ako osoba veruje u to, ona će se ponašati kao da je to istina i osećaće se prilično loše. Istina koju ova osoba nije sagledala je da je sreća veoma relativan pojam i da se može dostići na različite načine, a da je ovakvo mišljenje od sreće samo udaljava.


Nije moguće napraviti jasnu granicu između nabrojanih grešaka u mišljenju, one se prepliću i uglavnom se pojavljuje po više njih zajedno. Ljudi koji su skolni iracionalnostima, česće od drugih prave sve ove misaone greške i time dovode u opasnost svoje opažanje realnosti. Ljudi uglavnom sami prave svoje poremećaje


       Istina je da detinjstvo, vaspitanje, nasleđe i mnogi drugi faktori utiču na celokupnu ličnost. Međutim, prema Elisu nije potrebno da se previše osvrćemo na prošlost, jer sebi možemo pomoći u sadašnjosti baveći se trenutnim problemima.  Ellis kaže da naše misli stvaraju naše zdravlje i našu bolest. Ako smo pretežno racionalni, onda smo funkcionalni i stabilni. Ako smo pretežno iracionalni, stvaramo sebi emocionalne probleme. Poželjno je da se odučimo od naših iracionalnosti i snažno im se suprotstavimo. Čim se oslobodimo negativnih i preteranih misli, naše emocije će se uravnotežiti i bićemo skladniji i zadovoljniji.




Poreklo iracionalnosti


       Za početak bitno je shvatiti da spoljašnji događaji ne mogu da utiču na naše ponašanje. Na primer, besmisleno je reći «nervozan sam zbog gužve u saobraćaju». To je jedna svakodnevna i uobičajena rečenica, međutim ona je sasvim besmislena. Kako gužva u saobraćaju može da vas učini besnim? Odgovor je - nikako. Vaš bes ili bilo koju drugu emociju stvaraju vaše misli, koje zvuče otprilike ovako «gužva je u saobraćaju, a ne sme biti gužva jer je ne podnosim. Potpuno je užasno što je opet gužva i ne mogu to više da trpim». To je ono što može da vas razbesni i učini nezadovoljnim. Umesto užasavanja i pokušaja kontrole sveta, možete biti realni i tada biste mislili «baš šteta što gužva» i to bi bio kraj vaše uznemirenosti. Da li možete da utičete na smanjenje gužve vašim pokušajima zabrana ili besom? Ako niste predsednik GSP-a, verovatno ne možete. Ali, uvek možete biti realni i razmišljati logično i pomoći sebi da se osećate onako kako je za vas najbolje.

Ne određuju spoljašnji događaji vaše emocije i ponašanje, već način na koji ih tumačite



Kako da prepoznate iracionalna uverenja?


Ako ste skloni iracionalnom mišljenju, verovatno ćete se često nalaziti u sledećim situacijama:

  1. Nikako ne možete da izađete iz problema i imate doživljaj da se vrtite u začaranom krugu
  2. Svaki pokušaj da rešite problem vas vodi samo još dubljem problemu
  3. Već dugo vas muči neki problem, a još niste preduzeli ništa da ga rešite
  4. Opsesivno razmišljate o problemu, a plašite se da počnete da se suočavate sa njim
  5. Jedini načini za nošenje sa problemima su izbegavanje, poricanje da ih imate, ignorišete ih i odlažete suočavanje sa njima
  6. Prepirete se sa sagovornikom i, iako ste oboje voljni da rešite problem, ne umete da dođete do rešenja



Koje su koristi od iracionalnog mišljenja?


Zaista, koje bi mogle biti koristi od iracionalnih misli? Naizgled, one su često delotvorne. Na primer, čovek koji ne podnosi saobraćajnu gužvu, kada u nju upadne, iskali bes na nekom saputniku. Zatim, dođe kući umoran, gde zahteva da ga supruga služi, prinese i odnese ručak, jer je to njena obaveza. Odluči da legne i odrema i, da bi imao mir i tišinu, zabrani deci i ženi da gledaju TV i da šuškaju po kući, jer oni moraju da ga poštuju i obezbede mu komfor pošto je on glava porodice. Da li je taj čovek srećan? Neki bi rekli da mu se ispunjavaju želje i da ga to čini srećnim. Međutim, život ovakvog čoveka je ispunjen iracionalnostima kojima je porobio svoju porodicu i okolinu. On je sebi napravio nerealan svet u kom ima dobiti. Ali i šteta je velika. Ovakvom čoveku je ograničena sloboda. On nema kapacitet za duboka doživljavanja, propušta da razume i saoseća sa svojim najbližima, ograničio je svoj život sopstvenim pravilima i onemogućio sebi mnoga nova doživljavanja. On ne dobija poštovanje, već strahopoštovanje. I sve ovo dobija u najboljem slučaju dok mu se neko ne suprotstavi. A kada se suprotstavi, kada deca ne budu besprekorno pažljiva, kada supruga ne završi ručak na vreme, kada nešto od svih stvari koje «moraju» da budu po njegovom planu krene naopako, onda dobija i nervozu, bes, preteranu ljutnju, očajavanje, osećaj da on to ne može da podnese, da je svet nepravedan, da mu je život mizeran i da je to sve zajedno užasno.

Iz ovog primera je jasno šta znači iracionalno mišljenje i kakvom životu može da odvede.


Ipak, treba odgovoriti i na pitanje šta dobijamo racionalnim mišljenjem?

  1. Racionalno promišljanje nas vodi oslobađanju emocija koje imamo prema nama i našim problemima
  2. Prihvatanje činjenice da imamo problem je prvi korak koji moramo preduzeti da bismo ga rešili
  3. Sa racionalnim stavovima postajemo produktivniji u rešavanju problema
  4. Stičemo poverenje u sebe i dobijamo poverenje drugih
  5. Stičemo utisak da su nam stvari jasnije, da smo svrhovitiji, da sa više snage rešavamo probleme
  6. Smanjujemo osećaj krivice, koji nekada može da nas proganja ukoliko steknemo utisak da povređujemo druge našom iracionalnošću
  7. Lako identifikujemo prepreke koje prvo treba otkloniti da bismo rešili problem
  8. Postajemo iskreniji prema sebi, drugima
  9. Odvajamo osećanja od problema, jer smo svesni da tek kada se «ohladimo» možemo početi sa rešavanjem problema
  10. Imamo više kapaciteta da saslušamo druge, stavimo se u njihov položaj i saosećamo sa njima
  11. To dovodi do bogatijeg života i širi spektar mogućih doživljaja
  12. Vraća nam se smisao za humor. Umesto da se namršteni suočavamo sa sudbinom,  kada prihvatimo da ne možemo gospodariti svetom, lakše nam je da se smejemo u njemu
  13. U stanju smo da prepoznamo naše vrline i mane i da njima rukujemo na pravi način, kao i da ih prihvatimo ili menjamo


Ljudi održavaju iracionalno mišljenje jer od toga dobijaju neku, uglavnom nesvesnu, emocionalnu korist. Ali, šteta je mnogo veća od koristi, gledano dugoročno.

str.4

Kako postati razuman?


Do sada ste se prepoznali bar u nekoj od navedenih iracionalnosti ili misaonih grešaka. Sada je vreme da im se suprotstavite. Za svako vaše iracionalno uverenja možete postaviti sebi sledeća pitanja:

  1. Da li ovo uverenje pomaže mom emocionalnom razvoju, nezavisnosti, preduzimljivosti i očuvanju mog mentalnog zdravlja?
  2. Da li mi to uverenje pomaže da se borim sa budućim problemima?
  3. Da li će ovo uverenje rezultovati poanašanjem koje je poražavajuće za mene ili moju okolinu?
  4. Da li mi ovo uverenje pomaže da komuniciram sa ljudima, da ih razumevam i da stvaram zdrave veze?
  5. Da li je ovo uverenje apsolutno? Da li je crno-belo, bez mogućnosti nalaženja kompromisa.


Zdravi odgovori podrazumevaju pozitivan odgovor na prva četiri pitanja i odbacivanje poslednjeg.. Bitno je znati da ni jedno uverenje nije apsolutno, da može biti više ili manje poželjno, ali da ga uvek možemo promenii. Klijenti u ovoj terapiji često posle otkrivanja svojih iracionalnih uverenja i snažne želje da ih se oslobode, počnu da misle da uvek moraju misliti racionalno i da moraju biti savršeno razumni. Ovakvo mišljenje je samo još jedna iracionalnost, i jednako je neizvodljivo i nepoželjno kao i svaki drugi ekstrem.


I mišljenje da uvek morate misliti racionalno i da morate biti savršeno razumni je samo još jedna iracionalnost, i jednako je neoizvodljivo i nepoželjno kao i svaki drugi ekstrem



Osporavanje iracionalnih uverenja


Kada ste otkrili vaše iracionalno uverenje, odgovorite na sledeća pitanja kako biste mogli da ga osporite i prevaziđete:

  1. Kako se osećam kada mislim na ovaj način? Ako je uverenje iracionalno osećate neku nezdrave emociju poput besa, depresivnosti, stida, krivice ili uznemirenosti
  2. Da li postoji nešto što u realnosti dokazuje da je ovo moje uverenje tačno? Na osnovu prethodnih primera ste videli da za iracionalna uverenja ne postoji dokaz u stvarnosti. Ona nisu ni realna ni logična
  3. Da li ovo moje uverenja izgleda realno samo zato što ga tako prikazujem kroz svoj govor, stav, ponašanje? Često se dešava da pojedinac iskomunicira stav kao realnost, a u stvari ipak ima iracionalni zahtev sačinjen od «moranja» i «trebanja»
  4. Šta je najgore što može da mi se desi ako odustanem od ovog uverenja?
  5. Koje pozitivne stvari mogu da očekujem ako odustanem od ovog uverenja?
  6. Koje bi bilo realno, prikladno uverenje kojim bih mogao/la da zamenim postojeće iracionalno?
  7. Kako bih se osećao/la kada bih zamenio/la ovo osećanje racionalnim? Kada god zamenimo iracionalnu alternativu racionalnom, emocije su manje intenzivne, manje ekstremne i znatno adaptivnije
  8. Da li bi početak racionalnog mišljenja doprineo meni i mojoj okolini da se osećamo svrhovitije i bolje?
  9. Šta me sprečava da prihvatim racionalno uverenje i odbacim iracionalno? Oko ovog pitanja je potrebno da se zamislite. To što vas sprečava da mislite racionalno može biti sržni faktor svih vaših iracionalnosti. Poželjno je da to dovedete u pitanje


Čim odgovorite na ova pitanja, zamenite iracionalno uverenje racionalnom alternativom.

Nije uvek lako odreći se svojih iracionalnosti. Ponekad su za pravi rezultat potrebni dugi pregovori sa terapeutom, ali većina ljudi u većini slučajeva može sama sebi pomoći. Ove smernice vode u razuman život, međutim da bi zaista odvele u razuman život, morate ih primenjivati redovno. Kao što je rečeno, ljudska bića imaju predispoziciju da misle iracionalno i ako se tome ne protive snažnim realnim argumentima, iracionalnost će se neminovno javljati. Samo snažno suprotstavljanje misaonim iskrivljenjima može da vas dovede do cilja. Ipak, i tada će se ponekad javljati iracionalnosti, jer je to deo naše prirode.  Do napretka dolazi onda kada prepoznamo greške u mišljenju, voljni smo da ih popravimo i držimo se te odluke čvrsto tako da nam prerasta u životni stil.




Da li zaista možete pomoći sami sebi?


       Kod ljudi se ponekad javlja neverica da mogu da sami sebi pomognu. Nisu u pitanju psihijatrijski bolesnici, već takozvani «normalni» deo populacije koji ima svakidašnje probleme. Postoje ljudi koji su proučavali psihološku literaturu i knjige samo-pomoći, ali nisu uspeli da promene svoj životni stil. Albert Ellis i upozorava da samoterapija može imati izvesne nedostatke. On kaže da ljudi imaju tendenciju da izobliče principe samopomoći ili da ih pogrešno shvate. Ljudi imaju tendenciju da izvuku na površinu ono što im se sviđa, a da zanemare  ostale vidove stavrnosti. Ponekad pojednostavljuju, a ponekad preteruju i dovode do apsurda principe koje su usvojili. Neki ljudi su veoma načitani, dobro su proradili raznu psihološku literaturu i primenjuju je u svom rečniku, čak pokušavaju da obrazuju druge ljude, međutim, često se takva priča svodi na moralisanje bez adekvatne primene principa. Ono u čemu verovatno nećete uspeti, iako mnogi ljudi to pokušavaju,  je da usvojene psihološke principe prenesete na ostatak sveta, kako bi se drugi ljudi bolje ophodili prema vama, dok vi zaiste niste primenili i usvojili vaše stečeno znanje. Teško ćete postati uspešan terapeut vašim prijateljima. Mnogo lakše, bolje i ispravnije je da naučeno primenite na sebi. Terapija je jedna solucija, ali i biblioterapija može zaista postati adekvatno oruđe za poboljšanje kvaliteta vašeg života. Da biste postali uspešan samo-terapeut, potrebno je da zaista želite da promenite primećenu nefunkcionalnost kod vas i da odustanete od prevaspitavanja ostatka sveta. To za početak. Sledeći korak je, naravno, pravilno shvatanje i uporno pridržavanje koraka za samo-pomoć.

       Navedene smernice su samo početak, a postoji i brojna literatura koja će produbiti vaše znanje i volju, samo ako to zaista želite. Ellis navodi primer svog klijenta kome je knjiga pomogle da se ponaša razumnije, koji je doživeo uvid i počeo da se ponaša prikladnije. Klijent koji je bio sklon alkoholu je u Ellisovoj knjizi pročitao rečenicu «kako očekujete da se pijanac ponaša? Možda trezno?». Šaljivo, istinito i ubedljivo napisano štivo mu je pomoglo da se «otrezni» i da preuzme inicijativu u svom životu. Ellis navodi da ovakav uvid ne može da osolobodi čoveka svih poroka i da izleči sve iracionalnosti, ali može biti prvi korak ka razumnom životu. Na pomenutog klijenta je rečenica ostavila dovoljno jak trag da se oslobodi ovog poroka. Verovatno je zadržao neke druge iracionalnosti, ali i poboljšanje na ovom planu je dovoljno za znatno poboljšanje kvaliteta života. Dakle, iako ne možemo proučavanjem literature postati pravi terapeuti, možemo da učinimo svoj život funkcionalnijim.


Teško ćete postati uspešan terapeut vašim prijateljima. Mnogo lakše, bolje i ispravnije je da naučeno primenite na sebi. Terapija je jedna solucija, ali i biblioterapija može zaista postati adekvatno oruđe za poboljšanje kvaliteta vašeg života.

Iako ne možemo proučavanjem literature postati pravi terapeuti, možemo, zaista,da pomognemo sebi i učinimo naš život razumnijim, prikladnijim i realnijim.


Renata Senić


Promocija knjige “Deficit pažnje i hiperaktivnost dece” autora Nebojša, Tatjane i Sandre Jovanović, u izdanju C.P.P. Društva Psihologa Srbije održaće se u Domu Omladine, 31.10. 2007. u 19 h



Trening životnih veština za adolescente

O.L.I. Metod-Grupa-trening životnih veština za odrasle

Sredom od 19,30-21h

Primamo nove članove u grupu: Problemi u braku i roditeljstvu

Centar za razvoj ličnosti”

011-2179-917, 063- 157-5082