Emocionalno zlostavljanje dece

Šta je emocionalno zlostavljanje dece

Emocionalno zlostavljanje je veoma teško precizno definisati. Postoje brojni oblici ponašanja po kojima se ova vrsta zlostavljanja može prepoznati, kao i brojni načini na koje žrtva može reagovati. Prepoznavanje je dodatno otežano mogućnošću da se previde posledice zlostavljanja. Za razliku od fizičkog zlostavljanja gde su posledice odmah objektivno vidljive u vidu modrica ili ožiljaka, kod emotivnog zlostavljanja ovi ožiljci su unutrašnji, te samim tim i teže dostupni posmatranju. Dete koje je emotivno zlostavljano od strane roditelja retko će to priznati, čak će retko uopšte i biti svesno da je žrtva zlostavljanja. Zlostavljači često posežu za najraznovrsnijim načinima manipulacije kojima svu krivicu svaljuju na dete i njegovu prirodu, te ono smatra da je samo krivo za ono što mu se dešava i ne traži pomoć.

Načini emocionalnog zlostavljanja

Načini na koje dete može biti emocionalno zlostavljano su brojni. Uskraćivanje emotivne podrške je samo jedan od njih i pogrešno se često emocionalno zlostavljanje poistovećuje sa uskraćivanjem ljubavi i zapostavljanjem deteta. Mnogi roditelji i staratelji umeju da posegnu i za mnogim drugim oblicima zlostavljanja. Ova vrsta zlostavljanja uključuje i pretnje detetu da će biti ostavljeno ili fizički kažnjeno. Iako se ove pretnje u najvećem broju slučajeva ne realizuju, one ostavljaju duboki trag u detetu zbog koga se često kasnije, čak i u odraslom dobu, osoba iz njoj nepoznatih razloga plaši napuštanja ili fizičkog napada. Sve što se detetu kaže u periodu kada se razvija može ostaviti tragove koji će kasnije uticati na njegov život.

Emocionalno zlostavljanje se često poistevećuje i sa verbalnom agresivnošću iako, zapravo, uključuje mnogo širi spektar ponašanja. Ipak, verbalna agresija, odnosno nazivanje deteta raznim pogrdnim imenima, vikanje ili ismevanje pred drugima, skoro uvek je prisutno u ovim slučajevima.

Kada govorimo o emocionalnom zlostavljanju, bitno je imati na umu da se ovde ne radi o pojedinačnom incidentu, odnosno jednom događaju koji će usmeriti dalji tok razvoja deteta, već o trajnom odnosu koji je obojen raznim oblicima ponašanja o kojima ovde govorimo. O posledicama takvog odnosa ćemo govoriti kasnije, ali potrebno je, dok govorimo o različitim oblicima zlostavljanja, imati u vidu to da sve što se dešava u ovakvim situacijama imeđu roditelja i deteta nužno ostavlja duboke tragove u detetu i ima značajne posledice na njegov emotivni razvoj. Ukoliko dete ne dobija potrebnu emotivnu potršku u periodu kada se razvija i integriše njegova ličnost ono neće uspeti da stvori ni jasnu predstavu o sebi, niti o svetu koji ga okružuje. Na ovaj način emocionalno zlostavljanje ostavlja ožilljke koji će biti vidljivi u njegom ponašanju, odnosima sa drugim ljudima i  njegovoj sposobnosti da voli i bude voljen.


Kada govorimo o emocionalnom zlostavljanju bitno je imati na umu da se ovde ne radi o pojedinačnom incidentu, odnosno jednom događaju koji ce usmeriti dalji tok razvoja deteta, već o trajnom odnosu koi je obojen raznim oblicima ponašanja o kojima ovde govorimo.

Emocionalno zlostavljanje često uključuje i ponižavanje deteta, bez obzira da li se radi o namernom ponižavanju koje se koristi kao kazna ili ponižavanju u smislu nepriznavanja detetovih talenata i sposobnosti. Namerno ponižavanje je mnogo lakše prepoznati jer ga roditelj otvoreno i svesno koristi kada želi da dete kazni za neko neprihvatljivo ponašanje. Za razliku od toga, postoji i ponižavanje deteta za koje roditelj čak često nije ni svastan da je ponižavanje, ali u detetu izaziva strašan osećaj manje vrednosti. To se obično dešava onda kada dete tek usvaja neku novu veštinu, na primer uči da vozi bicikl ili slika, piše prve pesme ili slično. Ukoliko na prvi pad sa bicikla dete dobije od roditelja poruku da je nesposobno i da takve aktivnosti nisu za njega ono će to doživeti kao poniženje. Onda kada dete istražuje svet i sebe potrebna mu je podrška i ohrabrenje kako bi otkrilo svoje talente i interesovanja. Mnoge aktivnosti u koje se upušta u tom trenutku deluju mu kao značajni podvizi za koje traži priznanje. Pokušaj deteta ili pubertetlije da se bavi slikanjem možda neće od njega napraviti umetnika, ali mu može pomoći da kroz to slikanje prevaziđe neke trenutne probleme. Mnoga deca se takođe interesuju za muziku i imaju ideju tome  da pokušaju sa sviranjem nekog instrumenta. Roditelji koji takve ideje preseku jednom jedinom rečenicom, na primer ti nisi talentovan za to ne samo da će sprečiti otkrivanje potencijalnog skrivenog talenta u detetu, već će tako hladna reakcija zaustaviti potragu deteta za svojim talentima. Ukoliko do ovoga zaista dođe, velika je verovatnoća da će ovo dete odrasti sa osećajem manjka načina za samoekspresiju, a samim tim i manjka kreativnosti i inventivnosti.

Ograničavanje detetove slobode

Još jedan čest oblik ponašanja koji se javlja u situacijama ove vrste zlostavljanja jeste ograničavanje detetove slobode. Ovakvo ponašanje sreće se često kod roditelja koji su prezaštićujući. U strahu za detetovu bezbednost, oni mu ne dozvoljavaju da slobodno istražuje okolinu i samim tim uči, kako o njoj, tako i o sebi. Slične zabrane mogu se javiti i u kasnijem dobu, pogotovo u periodu puberteta kada se mladima javlja jaka potreba za eksperimentisanjem, kako sa okruženjem, tako i sa sobom. Poznato je da tada mladi ljudi vole da isprobavaju različite stilove muzike, oblačenja, druženja i slično. Roditelji koji sebi daju za pravo da, umesto deteta, u tom trenutku donose odluke o tome sa kim se treba družiti i kuda ići, zapravo, sputavaju detetovu potragu za samim sobom. Isuviše rigidne zabrane u ovom periodu mogu uticati i na smanjenje detetove radoznalosti, smanjenje motivacije za uspehom pa, na kraju, i do neadekvatnog razvoja slike o sebi.

Ignorisanje deteta

Ignorisanje deteta je takođe često uključeno u emocionalno zlostavljanje. Mnogi psiholozi ignorisanje svrstavaju u vrstu kazne goru od bilo koje druge. Prekorevanja i zabrane mogu imati manje ozbiljne posledice od jednostavnog neobraćanja pažnje na dete jer u slučaju kažnjavanja dete bar na neki način oseća da neko potvrđuje njegovo postajanje. Za razliku od toga, u slučaju ignorisanja dete oseća da bilo koji njegov postupak ne provocira nikakvu reakciju, skoro kao da dete ni ne postoji. U ovom slučaju dete se oseća napušteno i bez ikakvog kriterijuma za procenu sopstvenih dela jer, ukoliko nema reakcije, onda se nema na osnovu čega odrediti da li je postupak poželjan ili nije.

Previsoki zahtevi i očekivanja roditelja

       Previsoki zahtevi i očekivanja roditelja takođe se često sreću u ovakvim odnosima. Očekivanje roditelja da ima svu detetovu pažnju u svakom trenutku kao i da provode svaki slobodan trenutak zajedno je veoma često. Ovakvi zahtevi često su praćeni emocionalnim ucenama tj izazivanjem krivice ili straha kod deteta ukoliko ne ispuni očekivanja roditelja.

U oblike emocionalnog zlostavljanja spadaju:  Uskraćivanje emotivne podrške,  pretnje detetu da će biti ostavljeno ili fizički kažnjeno,  verbalna agresivnost,  ponižavanje, nepriznavanja detetovih talenata i sposobnosti,  ograničavanje detetove slobode, ignorisanje deteta,  previsoki zahtevi i očekivanja roditelja,  sklonost minimiziranju problema,  nedosledni odgovori.



Str. 2

Sklonost minimiziranju problema

       Sledeći oblik ponašanja zlostavljača je sklonost minimiziranju problema sa kojima sa dete u svakodnevnom životu suočava. Zdrav odnos podrazumeva razumevanje i empatiju i upravo je za odnos roditelja i dece ovakvo razumevanje neophodno jer se u periodu razvoja deca često suočavaju sa osećanjima koja sebi ne mogu u potpunosti objasniti. Zbog toga je neophodno razumevanje iskusnije osobe koja će, zajedno sa mladom osobom, proraditi, kako ova osećanja, tako i probleme koji su ih izazvali. U odnosu obojenom emocionalnim zlostavljanjem, onda kada se dete u ovakvim situacijama obrati roditelju za pomoć, u najvećem broju slučajeva će dobiti savet da prestane sa preuveličavanjem sopstvenih briga, da mu zapravo nije ništa ili slično. Ono što se dalje dešava u ovakvim situacijama jeste okretanje deteta samom sebi. Ono što oseća za njega je realno i, iako roditelj pokušava da umanji njegov značaj, dete i dalje oseća problem. Kako je dobilo poruku da problem zapravo nije tako veliki, jedino preostalo rešenje koje dete ima jeste da uzrok problema potraži u samom sebi. Detetova logika u tom trenutku je sledeća : “Ako to nije strašno, a ja ga doživljam kao takvo, onda sa mnom nešto nije u redu”. Ovo je početak obrazca po kome dete može da nastavi da se vodi kroz život i da na svaki strašan događaj reaguje sa nesigurnošću u to da li je stres izazvan realnim uzrocima ili nije. Očigledno je da je mogućnost adekvatnog reagovanja i suočavanja sa problemima značajno umanjena u ovakvim uslovima.

Nedosledni odgovori

       Zlostavljanje uključuje i nedosledne odgovore. Doslednost u reakcijama na neko ponašanje je nužan uslov zdravog odnosa između dvoje ljudi. Ukoliko neko danas odgovara na jedan način, a sutra na isto ponašanje daje sasvim drugačiju reakciju, njegovo ponašanje se ne može nikako predvideti. U odnosu roditelja i dece ovakva nepredvidivost može imati značajne negativne posledice po razvoj deteta. Red i doslednost su jedan od kamena temeljaca svakog stabilnog odnosa, a čovek se njima uči upravo kroz prvi stabilan odnos koji ima u životu, t.j. kroz odnos sa roditeljima. Ukoliko nema doslednosti u reagovanju roditelja, dete je konstantno u stanju iščekivanja reakcija na njegovo ponašanje, pri čemu je anksioznost povećana zbog nepostojanja bilo kakve mogućnosti da se ta reakcija predvidi. Strah je konstanto prisutan u ovakvim uslovima jer dete, kako su odgovori nedosledni i nepovezani sa njegovim ponašanjima,  nema nikakvu kontrolu nad tim da li će biti pohvaljeno ili kažnjeno. Ovakva ponašanja posebno su česta u porodicama u kojima ima alkoholičara ili drugih vrsta zavisnika čije je ponašanje uslovljeno korišćenjem, odnosno nekorišćenjem opijata, a ne detetovim objektivnim postupcima.



Koje su posledice emocionalnog zlostavljanja?


Posledice ove vrste zlostavljanja često se svrstvaju u tri kategorije:


Problemi u stvaranju odnosa nestabilan odnos sa roditeljima prenosi se na sve druge odnose u životu, te ova deca, kroz odrastanje, uglavnom imaju mali broj prijatelja i uopšte, socijalne veštine su na veoma niskom nivou.

Problemi u  intelektualnom razvoju nedostatak emotivne podrške se ne ogleda samo u smetnjama u emotivnom funkcionisanju, već i u intelektualnom. Ova deca imaju sniženu sposobnost rešavanja problema, pogotovo onda kada isti zahtevaju neki nivo kreativnosti i inventivnosti. Ovi problemi za posledicu skoro po pravilu imaju i slab uspeh u skoli 

Problemi u  ponašanju ne samo da će ova deca pokazivati slabiji uspeh u školi, već će često biti upravo oni koji nastavu ometaju svojim upadicama ili izlivima agresivnosti. Agresivnost se primećuje i odnosima sa vršnjacima, ali se isto tako može i okrenuti prema sebi u vidu autedestruktivnog ponašanja.  


       Neka istraživanja ukazuju na to da, pored već navedenih, postoje i dodatne, dalekosežnije posledice. Pokazalo se da su u vezi sa emocionalnim zlostavljanjem i kasnija izražena depresivnost i nisko samopoštovanje i to čak u većoj meri nego u slučaju fizičkog zlostavljanja. Još neke od posledica su i izražen pesimizam i negativizam kao i zavisnost od drugih ljudi. Često se u radu sa ljudima koji su bili žrtva ovakvog zlostavljanja dolazi do toga da je njihov sržni i najveći strah, zapravo, strah od toga da će ostati sasvim sami. Paradoksalno je to što oni, usled svih problema koji su pratili njihove najranije odnose, često nisu u stanju da ostvare potpun i stabilan odnos sa nekim. Zbog toga su u stalnoj potrazi za tim osećajem povezanosti sa nekim za koji oni sami nemaju kapaciteta da ga izgrade.


Često se u radu sa ljudima koji su bili žrtva ovakvog zlostavljanja dolazi do toga da je njihov sržni i najveći strah, zapravo, strah od toga da će ostati sasvim sami. Paradoksalno je to što oni, usled svih problema koji su pratili njihove najranije odnose, često nisu u stanju da ostvare potpun i stabilan odnos sa nekim. Zbog toga su u stalnoj potrazi za tim osećajem povezanosti sa nekim za koji oni sami nemaju kapaciteta da ga izgrade.


Za sve ove navedene posledice je od ključnog značaja njihovo pravovremeno prepoznavanje kako bi se mogle uspešno otkloniti. Ukoliko se tako nešto propusti, kasniji rad sa osobom koja je u mladosti bila emocionalno zlostavljana biće dosta zahtevniji, a ishod neizvesniji.


Rezultati istraživanja o emocionalnom zlostavljanju

O ozbiljnosti posledica govore i rezultati najnovih istraživanja po kojima su posledice vidljive ne samo po ponašanju osobe, već i na osnovu fizioloških pokazatelja. Harvardski predavač Martin Teičer ukazuje na to da ovakvo verbalno zlostavljanje može značajno uticati na tok razvoja mozga. Skeniranjem mozga osoba koje su bile zlostavljane došlo se do podataka koji ukazuju na promene u regionu koji je zadužen za osećanja i pažnju, te je kod ovih osoba povećan rizik od javljanja poremećaja poznatog kao hiperaktivnost ili ADHD. Isti snimci pokazali su i to da je kod ovih osoba slabija veza izmedju leve i desne hemisfere mozga što za posledicu može imati promene u raspoloženju i ponašanju.



Ko su roditelji koji emocionalno zlostavljaju ?


Roditelj, uglavnom, ne zlostavlja svoje dete namerno i smišljeno. Mnogi čak nisu ni svesni težine svojih dela i opravdavaju ih time da je sve što rade zapravo u interesu deteta. Ipak, iako su njihovi motivi čak i bili dobronamerni, ono što ih sprečava da na pravi način ostvare kontakt sa detetom jesu zapravo njihovi sopstveni problemi i nerazrešeni konflikti. Često su zlostavljači oni koji su i sami bili žrtve zlostvaljanja od strane svojih roditelja. Bez adekvatnog modela iz sopstvenog detinjstva oni ne znaju kako da kod svog deteta postignu ono što su naumili. Vremenom, ovaj osećaj bespomoćnosti i neadekvatnosti kao roditelja kod njih raste i sve više utiče na pogoršanje odnosa sa detetom. Mnogi od njih izveštavaju o tome da nisu ni svesni trenutka kada je taj odnos izmakao kontroli i kada su uvrede i odbijanje deteta postali deo svakodnevnice.


Roditelj, uglavnom, ne zlostavlja svoje dete namerno i smišljeno. Mnogi čak nisu ni svesni težine svojih dela i opravdavaju ih time da je sve što rade zapravo u interesu deteta. Ipak, iako su njihovi motivi čak i bili dobronamerni, ono što ih sprečava da na pravi način ostvare kontakt sa detetom jesu zapravo njihovi sopstveni problemi i nerazrešeni konflikti.


Posebno rizične grupe za javljanje emocionalnog zlostavljanja dece su porodice u kojima ima problema među bračnim partnerima, finansijskih teškoća ili zavisnosti od alkohola ili droge.




Autor teksta

Dragana Miletić