Emocionalno vezivanje u detinjstvu i odraslom dobu

 

Emocionalno vezivanje

            Attachment, tj. emocionalno vezivanje, je primarna potreba, javlja se još na samom rođenju, već prvim kontaktom sa majkom, a ostvaruje svoje aspekte kroz odnos sa roditeljima i iskustvima koja stičemo kroz sve druge odnose tokom života. Vezanost, ljubav, privrženost su opšta emotivna stanja. Ipak, kod različitih ljudi se različito ispoljavaju.

            Iz pozicije odraslog, bar iskustveno, možemo potvrditi da je svaka veza priča za sebe, ali ipak možemo uvideti da postoje osobe koje lakše ostvaruju odnose, osećaju se sigurno u ispoljavanju i pružanju ljubavi, dok neki imaju strah od vezivanja, osećaju nesigurnost, nekima je izražena ljubomora i posesivnost, a neki čak odbacuju i negiraju da im je emocionalana bliskost potrebna.

            Na odnose u odraslom dobu u velikoj meri utiče naš odnos sa roditeljima ili primarnim figurama privrženosti. Kroz interakciju sa njima stvaramo predstavu o sebi i o drugima, pa taj model kasnije prenosimo u partnerske, saradničke i odnose sa prijateljima. Kako nastaje taj model?

Na odnose u odraslom dobu u velikoj meri utiče naš odnos sa roditeljima ili primarnim figurama privrženosti. Kroz interakciju sa njima stvaramo predstavu o sebi i o drugima, pa taj model kasnije prenosimo u partnerske, saradničke i odnose sa prijateljima.

 

            Najčešće je primarna figura privrženosti majka, za nju se prvo emocionalno vežemo. Dete motivisano postizanjem osećanja sigurnosti putem osmehivanja, plača i gugutanja, kasnije puzanjem, hodanjem, praćenjem, a onda i verbalnom komunikacijom traži blizinu majke. Ponašanje deteta izaziva reakciju majke, a njen odgovor dalje uslovljava detetovo ponašanje. Ono prilagođava svoje ponašanje da bi dobilo pažnju, kontakt, sigurnost koji su mu neophodni za rast i razvoj. Dete se koristi onim ponašanjem na koje je majka najresponzivnija. Na primer, ukoliko je majka dostupna kada joj se dete obraća lepim rečima, mirnoćom, ono će se tim repertoarom ponašanja najviše koristiti jer mu takvu poruku o dostupnosti i sigurnosti upravo majka šalje svojim reagovanjem na njegovo ponašanje. Ako majka ne odgovara na lepo obraćanje, dete će pokušati plačem ili vikanjem, bacanjem stvari, možda strahom ili plašljivošću, povređivanjem sebe ili drugih, bilo kojim ponašanjem kojim će joj skrenuti pažnju i pridobiti je.

            Na osnovu tog iskustava, dete pravi unutrašnju sliku o sebi kao o značajnom, a i o majci kao manje ili više sigurnoj bazi. Tako formira model sebe. Njega čine očekivanja i lična uverenja o sebi samom. Takođe, formira i model drugih koji je skup očekivanja i verovanja deteta o verovatnom ponašanju drugih ljudi, koliko mogu biti dostupni ukoliko od njih tražimo podršku i sigurnost, koliko vredi emocionalno se vezivati. Oba modela su prisutna u svim odnosima koje ostvarujemo.

Istraživanja afektivnog vezivanja-stilovi vezivanja

Eksperimentom “Nepoznata situacija“ na velikom uzorku testirana je emocionalna vezanost dece i ustanovljene su 4 kategorije privrženosti u detinjstvu: 1. Sigurna privrženost, 2. Nesigurna-izbegavajuća privženost, 3. Nesigurna-ambivalentna privrženost,  4. Nesigurna-dezorganizovana privrženost

 

            Eksperimentom “Nepoznata situacija“ na velikom uzorku testirana je emocionalna vezanost dece i ustanovljene su 4 kategorije privrženosti u detinjstvu. Eksperiment je podrazumevao posmatranje dece i roditelja pri odvajanju i ponovnom susretu u nepoznatom prostoru. Odvajanje je podrazumevalo da sa posmatračima roditelji ostave decu na par minuta u prostoriji koja je opremljena igračkama, a u kojoj se nalaze prvi put. Pri odvajanju sva deca plaču, traže i dozivaju roditelje, ali ponovni susret je ono po čemu su ove privrženosti različite. Pa tako razlikujemo sledeće kategorije:

1. Sigurna privrženost – u ovu kategoriju, na sreću, spada najveći broj dece. Pri odvajanju ona su uznemirena, ali ne preterano. Pri ponovnom susretu, ona trče roditelju u zagrljaj, brzo se smiruju, nastavljaju igru i istraživanje. I roditelj i dete su zadovoljni. Njihova komunikacija je generalno topla i nežna, postoji sloboda za obostrano ispoljavanje emocija, kao i njihovo uvažavanje. Iako postoje i periodi nesigurnosti, daleko dominantniji je doživljaj dostupnosti roditelja koji na taj način gradi sigurnost deteta, u sebe i u njih.

2. Nesigurna-izbegavajuća privženost – vrlo često ova deca pri ponovnom susretu ne prilaze roditelju, što onda utiče na roditelja tako da ni on ne prilazi detetu. I roditelj i dete se osećaju odbačeno. Iako dete deluje spolja nezainteresovano, ono je prilično anksiozno i uzbuđeno, ali to ne pokazuje. Potrebno mu je daleko više vremena da se umiri od deteta sa sigurnim attachment-om. Među njima nema bliskosti, roditelj izbegava suočavanje sa detetovim emocijama, posebno onim bolnim. Pošto iskustvom stvara osećaj da na roditelja ne može uvek da računa, dete se ponaša kao da mu on baš i nije potreban.

3. Nesigurna-ambivalentna privrženost – ovde deca prave priličnu gužvu pri odvajanju. Ona se “lepe” za roditelja, pokušavaju na sve načine da spreče odvajanje, a kada roditelj ode, ostaju kod vrata plačući za njim. Kada se vrati, dete traži da bude u naručju, ne želi više da se igra, želi da bude u zagrljaju, ali istovremeno i besno odguruje roditelja od sebe. Sada roditelj pokušava na sve načine da smiri dete, ali mu ne uspeva. Ovakav odnos deluje kao previše blizak, ali zapravo, iako posvećeni staranju, roditelji su emotivno nedostupni, pa se dete ponaša zahtevno, bebasto, kontrolišuće, čak i ucenjivački, kako bi ih držalo u blizini.

4. Nesigurna-dezorganizovana privrženost – kod ove dece je primećeno da oni baš i nemaju neku organizovanu strategiju kako će sprečiti roditelja da ode ili kako će ga dočekati. Ona mogu biti potpuno “hladna“ u obe situacije, mogu da se zalete roditelju u zagrljaj a onda, pre samog približavanja, da se okrenu i odu. U prisustvu roditelja na njihovom licu se može videti strah, baš kao da ne znaju šta mogu očekivati, možda udarac, možda grubu reč. Nažalost, ova deca su prilično traumatizovana (npr. deca alkoholičara), često i zlostavljana, a sigurno potpuno emotivno zanemarena, zastrašena.

Kao što vidimo, na dečiju emotivnu vezanost utiče ponašanje roditelja i njihov uzajamni odnos. Medjutim, nijedna od ovih privrženosti nije nepromenljiva. Kroz život dolazi do mnogih očekivanih i neočekivanih dešavanja, pa tako, kod dece sa sigurnom bazom, ukoliko se u porodici ili na ličnom planu desi neki gubitak, bolest ili tragedija, nešto što na duže vreme može emotivno iscrpljivati, može preovladati nesigurna privrženost. A sa druge strane, kod dece sa nesigurnim bazama, ukoliko u okruženju postoji osoba (baka, učiteljica, trener, prijatelj…) na koju se mogu osloniti, koja pruža podršku i emotivno je dostupna, deca uz njih mogu steći sigurnost.

Ali šta je to što odrasle čini emotivno dostupnim, sposobnim za adekvatno emotivno vezivanje? Odnos sa roditeljima i iskustva u partnerskim i drugim odnosima. Njihov stav o emotivnom vezivanju.

Istraživanja afektivnog vezivanja kod odraslih

            AAI upitnikom (Adult Attachment Interview) odrasli se intervjuišu o svojim iskustvima emotivnog vezivanja u detinjstvu. Ispituje se šta se dešavalo kada su bili uznemireni kao deca, da li su im roditelji pretili, da li su se osećali odbačenim, da li je bilo gubitaka ili odvajanja, da li su ta iskustva iz detinjstva uticala na njihovu ličnost kada su odrasli…a najbitnije – od njih se traži da sa pet prideva opišu svakog od roditelja, a zatim da opišu neku situaciju koja ilustruje svaki od prideva. Na primer, ukoliko osoba opiše svoju majku kao “brižnu” i potom navede situciju u kojoj je bolesno i kako je majka bila uz njega uz puno ljubavi, milovala ga i činila sve što je potrebno da što pre ozdravi, onda to nudi uverljivost o sigurnoj bazi. Ali, ukoliko osoba majku opiše kao “brižnu”, a onda kaže da kada se kao dete povredila u igri nije smela da joj kaže jer bi bila besna, to negira koherentnost priče i ukazuje na nesigurnu privrženost. Takav roditelj izbegava da ponovo proživi bilo koje svoje bolno iskustvo, zaboravljajući ga ili izbegavajući da saoseća sa svojim detetom kada je ono u sličnoj situaciji. To čini na način što se od deteta fizički ili emotivno udaljava. Cena je gubitak osećajne brige za dete kada je ona potrebna, ne ponašaju se u skladu sa aktuelnim potrebama deteta, već se vode svojim iskustvom.

Na osnovu ovog ispitivanja razlikuju se 4 stila emotivnog vezivanja kod odraslih, opisana kroz roditeljski odnos i kroz partnerske veze. Tako razlikujemo:

 


str. 2

Stilovi afektivnog vezivanja kod odraslih

Emocionalno vezivanje utiče na sve aspekte naše ličnosti. Utiče na ono šta osećamo prema sebi i prema drugima.

 

1. Sigurni/autonomni stil emotivnog vezivanja odraslih – odrasli iz ove kategorije prepoznaju činjenicu da je emotivno vezivanje veoma važno. Lično iskustvo iz svog detinjstva otvoreno i uravnoteženo opisuju, imaju doživljaj prihvaćenosti i sigurnosti u sebe. Kao roditelji sposobni su da prikladno odgovore potrebama deteta kroz toplinu u kontaktu, poverenje i ljubav. U partnerskim odnosima takođe se sigurno emocionalno vezuju jer, imajući izgrađen osećaj sopstvene vrednosti, uživaju u ostvarivanju bliskosti i intimnih odnosa, dobro balansirajući između lične autonomije i pripadanja partneru. Ne strahuju da će biti povređeni, veruju i sebi i partneru, a glavna karkteristika je da imaju pozitivnu sliku o sebu i pozitivnu sliku o drugima.

2. Nesigurno-izbegavajući stil emotivnog vezivanja odraslihodrasli koji imaju ovu vrstu emotivne vezanosti često idealizuju svoje roditelje, a onda, kroz priču, negiraju sve što su o njima rekli. Često zaboravljaju dosta činjenica u njima bitnim pričama iz detinjstva, a sve u korist izbegavanja stupanja u kontakt sa bolnim iskustvima. Na osnovu toga, razvijaju strategiju izbegavanja kojom se brane od emotivnih izliva, negiraju značaj emotivnog vezivanja, a sve u svrhu sprečavanja da budu odbačeni.Kao roditelji, emotivno i fizički su udaljeni. Održavaju za njih neugrožavajuću emotivnu razdaljinu, ne uče dete da ispituje sopstvena osećanja i intimnost. Detetu ne ukazuju osećajnu brigu, uskraćuju ga za toplinu i nežnosti. Njihova deca, iako deluju nezavisno, u svojoj biti su neprilagodljiva.U partnerskim odnosima najčešće ostvaruju površne veze, izbegavaju bliskost, naglašavaju koliko uživaju u svojoj nezavisnosti. Prepoznaćete ih među onima koji slave slobodu i veruju da veza guši, koji često menjaju partnere ili u potpunosti odustaju od veza. U osnovi leži strah od odbacivanja i emotivnih rizika koje intimnost i bliskost nose. Njih karakteriše pozitivna slika o sebi, ali negativna o drugim ljudima.

3. Nesigurno-prokupirani stil emotivnog vezivanja odraslihto su osobe koje su izuzetno opširne u prepričavanju događaja iz svog detinjstava, sa težnjom da idealizuju svoje roditelje. Međutim, njihova priča nije koherentna jer, uz mnoštvo pozitivnih priča, istovremeno se javlja i ljutnja prema roditeljima. Zarobljeni su u nerazrešenim konfliktima, nagomilani bes ih blokira u emotivnim vezama. Kao roditelji često se ponašaju tako da se dopadnu deci, bore se za njihovu naklonost i pažnju. Dosta komuniciraju, ali bez suštinske razmene jer se vode pretpostavkama i ličnim iskustvom, čitanjem misli i kontrolom. Na taj način pokušavaju da spreče separaciju ali, na žalost, upravo to vodi ka tome da ih u nekom momentu dete odbaci. Tada vrlo često prete deci napuštanjem, neadekvatnim pokušajem da ponovo približe dete sebi. U partnerskim odnosima ove osobe ostvaruju zavisničke veze. S obzirom na to da imaju dubok osećaj inferiornosti, vezivanjem za partnera uspostavljaju osećaj sopstvene vrednosti. Svaka situacija koja je i najmanja pretnja vezi, doživljava se kao mogućnost gubitka voljene osobe, a samim tim i gubitka slike o sebi kao osobi koja vredi, pa se iz te ugroženosti javlja ljubomora i posesivnost. Kako bi prikrila od partnera svoj doživljaj bezvrednosti, pribegava samo onim postupanjima koji će je pokazati u pozitivnom svetlu. Kako to sprečava mogućnost razmene intime, bliskosti i iskrenih emocija, javlja se niz partnerskih problema, a osoba se oseća usamljeno i otuđeno. Jasno je da njih karakteriše negativna slika o sebi, a pozitivna o drugima.

4. Nesigurno-dezorganizovani stil emotivnog vezivanja odraslih – ove osobe imaju potrebu za emocionalnim vezivanjem ali, istovremeno, imaju i strah od vezivanja. Njihovo iskustvo u odrastanju je obeleženo traumama, gubicima, zlostavljanjem, vrlo često neprežaljenjim i nerazrešenim. Veruju da bliskost sa sobom nosi bol i povređivanje, od drugih očekuju samo loše. Kao roditelji su nekompetentni. Prema deci se ponašaju u skladu sa svojim iskustvom, a ne sa detetovim potrebama. Najčešće gube dete iz vida ili ga, pak, ubacuju u scenario svoje drame iz prošlosti. Njihovo ponašanje je nepredvidivo, pa je dete onemogućeno da razvije emopcionalnu sigurnost. U partnerskim odnosima su vrlo haotične, mada i veoma retko stupaju u veze. Uverene su da upuštanjem u vezu rizikuju da budu povređene i odbačene. Sabotiraju sebe odričući se šanse da steknu ljubav u životu tako što biraju one partnere koji su im nedostupni. One koji njih žele odbacuju, a teže na sve načine da pridobiju one koji njih neće. Ako u tome uspeju i stupe u vezu sa onim koga su toliko želele, počinju da se osećaju ravnodušno, razočarano, nezainteresovano i prekidaju vezu. Kako loše misle o sebi, a i od drugih očekuju samo loše, njih karakteriše negativna slika o sebi i negativna slika o drugim ljudima.

U sledećoj tabeli možete jasno uvideti uticaj attachment-a u detinjstvu na emotivno vezivanje u odraslom dobu:

Odlike attachment-a (emocionalne vezanosti) u dečijem ponašanju

Pandan attachment-a (emocionalne vezanosti) u ponašanju odraslih

Sigurna emocionalna vezanost

  1. sposobnost za odvajanje od roditelja
  2. traženje utehe u roditeljima kada je uplašeno
  3. povratak roditelja budi pozitivne emocije
  4. preferira prisutvo roditelja u odnosu na prisustvo stranaca
  1. ima dugotrajne veze pune poverenja
  2. ima stabilno samopoštovanje
  3. deli osećanja sa prijateljima i roditeljima
  4. traži socijalnu podršku

Ambivalentna (preokupirana) emocionalna vezanost

  1. obazrivo u prisustvu stranaca
  2. veoma uznemireno kada roditelj ode
  3. povratak roditelja ne deluje utešno na dete
  1. nije mu prijatno da se zbližava s drugima
  2. zabrinutost da ga/je partner ne voli
  3. postaje veoma uznemiren kada se veza završi

Izbegavajuća emocionalna vezanost

  1. izbegava roditelje
  2. ne traži ni utehu ni mnogo kontakta sa roditeljima
  3. preferira strance ili uopšte ne pokazuje da ima razliku u osećanjima kada je sa roditeljima i kada je sa nepoznatima
  1. ima problema s intimnošću
  2. ulaže malo emocija u socijalne i romantične veze
  3. nesposobnost ili nevoljnost da se dele osećanja ili misli sa drugima

Dezorganizovana emocionalna vezanost

  1. pokazuje mešavinu izbegavajućih ponašanja i pružanja otpora
  2. može da izgleda zbunjeno, smotano ili preosetljivo
  1. može preuzeti roditeljsku ulogu (parentifikovan, preterano brižan)
  2. postaje upijač partnerovih problema

Emocionalno vezivanje utiče na sve aspekte naše ličnosti. Utiče na ono šta osećamo prema sebi i prema drugima. I mada čitajući ovaj tekst možete steći utisak da je prepoznavanjem u nekoj od ovih kategorija vaša sudbina ili sudbina vašeg deteta zapečaćena – nije tako! Skloni smo da biramo one situacije koje potvrđuju naša očekivanja i tako ostajemo zarobljeni u pričama koje nisu funkcionalne. Ali, otvaranjem prostora za nova, pozitivana iskustava, pružamo mogućnost za promenu. Takva iskustva se zovu korektivna iskustva. Ona nas menjaju jer iskustvo sebe kao osobe koja je uspela da adekvatno razreši negativna iskustva svog odrastanja, da svoja loša iskustva iz prethodnih partnerskih veza ne prenosi u novu vezu, da sebe upozna, prihati i zavoli baš onakvu kakva jeste, dobar je put ka ostvarenju onoga što zovemo sigurni tip emotivnog vezivanja.

Autor: Aleksandra M. Djordjević

Diplomirani Pedagog, Porodični savetnik