Emocije i telo


Mnogi drevni narodi (na primer, Egipćani, Semiti) smatrali su da se proces razmišljanja ne odvija u mozgu, već u srcu. Savremeni čovek rođen na ovim područjima, mada često koristi izraz “slušati svoje srce”, čim je reč o razmišljanju, prebaciće pažnju na um, mozak ili glavu. A šta kada bismo zaista mislili svojim srcem? Da li bi to bio univerzalni jezik koji bi svi razumeli ili bi nam jezici i dalje bili pomešani?

Zamislimo na trenutak da imamo dva srca. Jedno spoljno i jedno unutrašnje. Spoljno srce je vođeno neugasivim potrebama i zato je često impulsivno, vetrovito. Unutrašnje srce caruje na dubljem nivou našeg bića i u saradnji je sa "tihim umom".


Osluškujući srce


       Često možemo da čujemo ili pročitamo savete koji uzdižu glas srca do božanskih visina. Na žalost, isto tako često nailazimo na primere ljudi koji koriste fraze tipa “srce mi je reklo da je prava stvar da to uradim” ili “ja samo pratim svoje srce” kako bi opravdali svoje sebične ili neetičke ciljeve. Isto tako, srce može uporno da govori kako voli nekog ko mu ne uzvraća ljubav. “Slušajući srce” možemo da se zaglavimo u mestu koje je daleko od onog što bismo nazvali zadovoljnim ili srećnim životom. Opet, s druge strane, ignorišući svoja osećanja i orijentišući se isključivo prema razumu postajemo kruti i emotivno izolovani. Gde nastaje problem?

Kako bismo lakše razumeli ono što se tu događa, možemo zamisliti da imamo dva srca. Spoljno srce je ono koje reaguje na spoljni svet, koje stremi za nedostižnim, kojem stalno treba pažnja, pohvala, potvrda ili zaštita. Unutrašnje srce je dublje i skrivenije, ono je “dom duše” i zalivamo li ga svojom pažnjom, uzvratiće nam plodovima topline i mira.


Ko koga vodi?


       Spoljno srce je vođeno neugasivim potrebama i zato je često impulsivno, vetrovito, sklono je usponima i padovima, zanosima i anksioznostima. Zavisno je od tuđih pogleda i “svojeglavo je”, do njega ne dopire glas razuma. Zbog toga često možemo čuti ljude kako se žale: “Sve znam, ali jače je od mene” ili “Volim ga, iako je grozan prema meni”. Na neki način, ovo spoljno srce ima velikih sličnosti sa nesvesnim, ali isto tako i sa usvojenim obrascima ponašanja koje smo kao mali “progutali bez žvakanja” odnosno, prihvatili od svojih roditelja kao šemu (mada se ona u kasnijem životu može pokazati kao krajnje loša, no i ne mora…)

       Kada “slušamo srce” mimo razuma, lako je zavarati se. Koliko god bili uvereni u to da su naše želje čiste, ako se naše težnje ne ostvaruju, već nas čine nesrećnim ili izolovanim, treba da budemo iskreni i priznamo sebi da ,ustvari, sledimo neku neugasivu potrebu. To priznanje je prvi glas razuma. Sledeći korak je otkrivanje šta leži u osnovi tog vezujućeg i iscrpljujućeg emocionalnog obrasca.

Unutrašnje srce je ono do kojeg stižemo pomoću razuma, a ne uprkos razumu. Ono je izvor našeg unutrašnjeg mira i ne možemo ga čuti ako um stalno brblja: “Jesam bolja od nje?”, “Njemu je ustvari stalo, ali ga je strah da to pokaže”, “Imam trideset i pet godina, a sama sam” i slično. Um koji se vrti oko samopotvrđivanja je u dosluhu sa spoljnim srcem. Oni su deo iste sheme, zajedno stvaraju emotivno-mentalne uzorke, obrasce koji maskiraju naša autentična osećanja.

       Tipičan mehanizam putem kojeg jača delovanje iz spoljašnjeg srca je stalno upoređivanje sa drugima. Kada nam je u fokusu ono što nemamo (skup auto, zgodan partner, savršena linija i slično), onda ćemo to sa zavišću gledati kod drugih i tako samo ojačavati svoj osećaj manjkavosti, bezvrednosti i nekompetencije. Iz te unutrašnje manjkavosti neko će utonuti u apatiju, a nekom će se probuditi želja za takmičenjem, pa će sve ono što mu fali da pokuša i da stekne. Međutim, uvek će biti onih koji su bolji, lepši, pametniji, bogatiji ili uspešniji od nas. Uvek će tu biti neko ili nešto što može produbiti naš osećaj manjkavosti, osećaj da jednostavno nismo dovoljno dobri.

       Unutrašnje srce caruje (odnosno, miruje) na dubljem nivou našeg bića i u saradnji je sa “tihim umom”. To ne znači da do njega možemo doći jedino ako uđemo u stanje nirvane ili tek kada su zadovoljene sve naše “površne” emocionalne potrebe. Do njega stižemo kada osvestimo obrasce koji su nas održavali u neprestanom ogledanju sebe u očima drugih i shvatajući da sve te brojne, samodopadne ili sabotirajuće misli nisu baš tako bitne. One ne opisuju naše biće, već “nešto” u nama. One opisuju deo nas kojem stalno nešto fali, treba i nedostaje.

Self-help literatura taj “deo nas kojem stalno nešto fali i treba” naziva egom, mada je ego u zapadnoj psihoanalitičkoj tradiciji (iz koje je taj izraz zapravo potekao) nešto sasvim drugo. U zapadnoj misli, ego nije isto što i taština, sebičnost ili egoizam. To je psihološka struktura koju ima svatko od nas i koja nam, između ostalog, omogućuje svest o sebi i kvalitetno testiranje realnosti.

Osoba sa slabim egom je iz te, druge perspektive, osoba “slabog karaktera”, nestabilna, sa malo samopouzdanja. A kako bismo smogli hrabrosti da otvorimo svoje srce drugima, najpre moramo imati bazično poštovanje prema samom sebi. Teško da ćemo moći da se otvorimo za ljubav ako nam fali samopouzdanje.

Nežnost i pažnja prema sebi



       Kada funkcionišemo kroz spoljašnje srce, osetljivi smo na tuđa mišljenja i samopouzdanje nam nije jača strana. Međutim, ma koliko nas ono ljutilo zbog svoje “svojeglavosti” treba da budemo nežni. Njegove nezadovoljene potrebe su najčešće tu zbog toga što su bile zanemarene još dok smo bili deca, dok smo u velikoj meri bili bespomoćni. Zato treba da budemo pažljivi, ali ne i da mu podilazimo. Prihvatiti ga, ali mu ne udovoljavati. Primetiti njegove želje i potrebe, ali ne uzimati ih zdravo za gotovo, ne dopuštati mu da nas vodi. Spoljašnje srce nije dobar vodič jer mu je u fokusu “ono što fali”. Kada nas ono vodi, izvor akcija koje sprovodimo je ono čega nema, praznina. Delujući iz nje, toj praznini samo pridajemo na važnosti i zato se ona širi... Još novca, još ugleda, još pogleda spolja, pogleda drugih.

       Kada se suočimo sa činjenicom da ono za čim spoljašnje srce vapi nikada u potpunosti nećemo dobiti, dobro je odtugovati. Put do unutrašnjeg srca često je popločan upravo suzama. One povredu spoljašnjeg srca mogu da repariraju. Pošto odtugujemo činjenicu da ne možemo da budemo ono što nismo i da nas stalno stremljenje ka onome što nemamo neće ispuniti, mnogo smo spremniji da saslušamo tihi glas koji dopire iz dubine našeg bića. Budi se samopoštovanje i saosećanje, kako prema unutra (prema sebi) tako i prema drugima (prema spolja).

       Kada dotrajali emotivno-mentalni obrasci koji nas održavaju na površini stvarnosti otpadnu, otope se ili nestanu, u stanju smo da donosimo mnogo zrelije i kvalitetnije odluke. Možemo bolje da razumemo i jasnije osetimo šta jeste, a šta nije dobro za nas. U centru dešavanja smo mi i naš unutrašnji mir, a ne ono kakvim nas vide drugi. Jer, svako ima svoj pogled na nas, nemoguće je sve te spoljašnje poglede zadovoljiti. Kako kaže jedna stara izreka, ne može niko celom svetu kolača namesiti. A čak i da je moguće, nepotrebno je jer mi ne živimo u tuđim očima, već u sebi. U dubini srca je ljubav koja nije zavisnička i koja na boli, već oplemenjuje i donosi mir.

Kada funkcionišemo kroz spoljašnje srce, osetljivi smo na tuđa mišljenja i samopouzdanje nam nije jača strana. Spoljašnje srce nije dobar vodič jer mu je u fokusu “ono što fali”. Kada nas ono vodi, izvor akcija koje sprovodimo je ono čega nema, praznina.


Poruke tela

       Podela na dva srca nije bukvalna. Postoji puno nivoa na kojima možemo da se osećamo bliski sami sebi ili sami sebi dalekim. Ova podela je tu kako bismo lakše razumeli razliku između onih teških (ili vezujućih) i onih lakih (ili oslobađajućih) osećanja. Jer, i jedni i drugi su smešteni (a gde drugdje nego) u srcu. Doduše, ove prve možemo osećati i kroz gušenje u grlu, bol u glavi ili kiselinu u želudcu. Ali, svi ti telesni simptomi nastaju upravo zato što slušamo spoljno srce koje deluje iz neke svoje nezadovoljene potrebe.

Poruke koje nam tijelo šalje putem fizičkih simptoma najčešće su, na simboličkom nivou, vrlo jasno povezane s emocionalnim problemima. Tako knedla u grlu može nastati jer “gutamo suze”, “nemamo pravo glasa” ili nam je za vratom neka kontrolišujuća osoba. Težina ili kiselina u želudcu mogu nastati zato što nešto (najčešće ljutnju ili bes) ne možemo da svarimo. Čest je slučaj da se osećanja (na primjer tuga) maskiraju teškom ili nezdravom hranom kako bi se maskirala emotivna praznina. Budući su telo, um i osećanja u stalnoj vezi, iz onog što nam telo govori možemo saznati puno o sebi i svojoj trenutnoj emocionalnoj situaciji.

Poruke koje nam tijelo šalje putem fizičkih simptoma najčešće su, na simboličkom nivou, vrlo jasno povezane s emocionalnim problemima.  Budući su telo, um i osećanja u stalnoj vezi, iz onog što nam telo govori možemo saznati puno o sebi i svojoj trenutnoj emocionalnoj situaciji.


U skladu sa telom

       Telo je carstvo našeg nesvesnog. Odnos prema telu je refleksija odnosa prema sebi. Većina nas telo uzima zdravo za gotovo. Ono je tu, na raspolaganju nam je poslužićemo se
njime kada nam je potrebno da potrčimo za tramvajem, da preselimo stvari ili vodimo ljubav. Ono nam omogućava da stičemo iskustva, ispunjavamo obaveze  i ostvarujemo svoje ciljeve. Služi nam.

       Kada nas zaboli, kažemo da je telo “zakazalo”, nije bilo tu za nas onda kada nam je bilo potrebno. A treba nam uvek, neprestano. Bez običnog disanja ili kucanja srca ne možemo preživeti više od nekoliko minuta. Uprkos tome, mnogi od nas telo tretiraju kao teret ili kao neprijatelja.

       Telo upija senzacije, reaguje na spoljašnji svet od prvog trenutka svog postojanja od začeća. Ono što primimo u majčinom stomaku i u prve tri godine detinjstva ostaje sa nama do kraja života. Budući da telo u sebe skladišti iskustva koja datiraju još iz tog davnog, preverbalnog perioda, neke senzacije i doživljaje nam može biti teško izraziti rečima.

Prvo svetlo svesti, rudimentarna spoznaja da postoji neki “ja” i da postoje neki drugi ljudi pojavljuje se između sedmog i devetog meseca života. Zatim se ta svest malo po malo razvija i sa godinama obuhvata sve više aspekata našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Dakle, svest počinje da se razvija pošto je dete već steklo određeno iskustvo (vrlo osetljivog, tek započetog) življenja i zbog toga je telo u određenoj vremenskoj prednosti. Osim što je nešto starije od svesti, poseduje i jednu drugačiju vrstu mudrosti.


       Ono je osetljivo na svoj način, šalje nam poruke kroz nervozu u želudcu, knedlu u grlu, leptiriće u stomaku ili mir u grudima. Kada ga tretiramo loše, kada ignorišemo njegove potrebe ili ga trujemo nikotinom, masnoćom, alkoholom, šećerom, slaće nam grube i nejasne signale. Telo će biti tu za nas onoliko koliko smo mi tu za njega. Ako ga slušamo, ako mu poklanjamo pažnju, ono će nam uzvratiti snagom i senzibilnošću.



Protiv tela


       Većini ljudi nije jednostavan zadatak da pokloni pažnju svom telu, da ga neguje i, što je najvažnije, da ga zavoli. Mada na svakom koraku imamo priliku da se čak i detaljno informišemo o zdravoj ishrani, mnogi od nas se uporno uništavaju junk food-om. Mada smo svi itekako svesni koliko je telu potrebno kretanje, mnogi od nas nisu u stanju da se pokrenu. Zašto? Zato što je telo carstvo našeg nesvesnog. Odnos prema telu je pokazatelj odnosa kakav prema sebi imamo iznutra.

Odnos prema telu je pokazatelj odnosa kakav prema sebi imamo iznutra.  Ono je osetljivo na svoj način, šalje nam poruke kroz nervozu u želudcu, knedlu u grlu, leptiriće u stomaku ili mir u grudima



       Kada nas nešto duboko nesvesno muči, možemo to da zataškamo hranom, toksinima ili otupljivanjem telesnih impulsa na neki drugi način (npr. višesatnim sedenjem pred televizorom ili pretrpavanjem obavezama). Nakon tog kratkog samozavaravanja se osećamo fizički lošije, ali emotivno “kao bolje”, odnosno, drugačije. Praznina, nervoza ili nešto treće što smo maskirali i prekrili nije više toliko u prvom planu. Neprijatni osećaji su postali podnošljiviji, gurnuli smo ih dublje, vratili smo ih u nesvesnost tela, tamo odakle su i došli. Zato većini ljudi nije jednostavno da se reši viška kilograma, pušenja ili lenčarenja pred televizorom.

       Uništavanje tela zbog nemogućnosti izražavanja i prorađivanja osećanja može da se manifestuje na puno načina. Na primer, jedna četrdesetogodišnjakinja koja je posle teške i dugotrajne bolesti izgubila supruga emotivnu prazninu u svom životu “popunjavala” je prejedanjem. Posle obilne večere, “došlo bi joj” da pojede parče čokolade, a zatim “jednostavno nije mogla da se zaustavi” sve do zadnje kockice. To je trajalo punih deset godina. Hrana je, pri tom, imala i dodatnu zaštitnu ulogu nije više bila zgodna, pa nije bila ni u tolikoj opasnosti da privuče u svoj život drugog muškarca što bi ujedno i narušilo njene (i majčine) slike i predstave o idealnoj supruzi.

Ili, drugi primer: jedan pedesetogodišnji muškarac je, uprkos neizlečivoj, progresivnoj bolesti tankog creva, nastavio da konzumira tešku hranu i alkohol. Osim što se ponašao po modelu (tretirao je svoje telo po uzoru na svog oca) to mu je obezbeđivalo i stalnu pažnju ukućana. Godinama su se svi oko njega angažovali oko njegove bolesti tretirajući ga kao dete kome stalno treba ponavljati šta je dobro za njega, a šta ne. Ispod tog autodestruktivnog obrasca ležao je strah da ga, ukoliko se sam bude brinuo za svoje zdravlje, niko neće primećivati, a možda će ga i napustiti.

Zavoleti telo

       Telo može da pretrpi svašta. Ako ga tretiramo loše, naviknuće se na to i još više će nas vezati za naše štetne navike. Zato je važno da se rad na sebi odvija holistički: na mentalnoj, emotivnoj i fizičkoj ravni. Žena iz gornjeg primera nije mogla da se odrekne prejedanja sve dok nije osvestila kakvim mislima “hrani” svoju sliku o sebi.

       Pošto se oslobodila unutrašnjih zabrana (“Ne smem da budem privlačna”, “Ako se upustim u novu vezu biću predmet ogovaranja”) napokon je sebi mogla da dozvoli žaljenje za suprugom koje je, na kraju, dovelo do emotivnog oslobođenja. Paralelno sa tim, krenula na je intenzivan program vežbanja i počela je da menja svoje prehrambene navike. Ovakav holistički rad urodio je odličnim rezultatima.

       Voleti svoje telo uključuje doživotnu negu. S godinama se u nama nakuplja sve više životnog iskustva koje telo na svoj način obrađuje i vari. Poštujući ga i održavajući ga zdravim (putem pravilnog vežbanja i ishrane) činimo ga protočnim i senzibilnim, tako da ono jasno i na vreme može da nam da do znanja ako nešto nije u redu.

       Pažnja koju mu posvetimo vratiće nam se stostruko - u zdravlju, samopouzdanju i mogućnosti uživanja u svojim čulima. Dokle god smo živi, telo je naš prvi dom koji je uvek i svuda sa nama. Mi jesmo svoje telo. Bez njega ne postojimo. Negujući ga, negujemo sam život, negujemo temelj svog bivstvovanja.

       Telo i emocije su nužno povezani i ukoliko vodimo računa o jednom, ali ne o drugom, trud će nam biti sasvim uzaludan. Rad na sebi neće pomoći ako radimo samo na emotivnim obrascima, isto kao što ni sati i sati vežbanja i pravilna ishrana ne mogu da nas sačuvaju od recimo, čira na želudcu koji je uzrokovan preteranom napetošću i nerviranjem.

Na kraju nam ostaje samo da se sveobuhvatno brinemo o sebi. Pa ipak, da li ćemo to učiniti lična je odluka.

Jelena Orlandić