DISLEKSIJA

Živimo u svetu u kome smo stalno izloženi pisanim informacijama; svakog dana susrećemo se sa  tablama na kojima su ispisani nazivi ulica, sa reklamama različitih robnih marki, sa različitim službenim obaveštenjima. Sa druge strane, često smo primorani da se i sami izražavamo pisanim putem; kada popunjavamo razne formulare, kada radimo test na ispitu, kada treba da ispišemo uplatnicu u pošti ili banci. Zbog svega toga, usvajanje veština pisanja i čitanja predstavljaju nezaobilazan zadatak koji moramo da ispunimo kako bismo se na funkcionalan način uklopili u društvo u kome živimo. Nekada se dešava da se pri usvajanju ovih veština ispolje teškoće, a jedan od najpoznatijih poremećaja u ovom domenu je disleksija.

Šta je disleksija

       U medicinskoj klasifikaciji bolesti DSM IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorder - međunarodna klasifikacija mentalnih poremećaja) disleksija se definiše kao poremećaj pri čitanju što je danas i opšteprihvaćen prevod reči - disleksija.

Bitno obeležje ovog poremećaja jeste postojanje raskoraka između dostignutog nivoa čitanja (tj. tačnosti u čitanju, brzini i razumevanju pročitanog teksta) i očekivanog nivoa razvijenosti ove veštine obzirom na uzrast osobe, izmerenu inteligenciju i obrazovanje primereno uzrastu.

Ovaj poremećaj treba razlikovati od analfebetizma, fenomena koji je u većoj meri poznat kao nepismenost. Za razliku od nepismenih, disleksične osobe su osobe kod kojih ne postoji zastoj u intelektualnom razvoju; osobe koje su imale normalne uslove obrazovanja kao i adekvatne sociokulturne uslove razvoja.

Šta su uzroci disleksije?

       Klasične teorije ističu da je disleksija uzrokovana nedostatkom intelektualnog kapaciteta koji je konstitucionalno uslovljen. Veliki broj autora ove klasične teorijske postavke dovodi u pitanje naglašavajući da uzroci nikako ne mogu biti isključivo konstitucionalni. Po ovim teoretičarima konstitucionalni faktori mogu imati ulogu u nastanku poremećaja, ali u suštini najveći značaj se pridaje sredinskim faktorima; od intrauterinog razvoja, ranog detinjstva i sredine u kojoj dete odrasta, pa sve do načina na koji se dete podučava veštini čitanja. Najjednostavnije rečeno, kritičari klasičnih teorija navode da je disleksično dete ono koje ima teškoće pri učenju da čita i piše, bez postojanja nekog dubljeg, fiziološkog uzroka.

       Postoji mnogo različitih faktora kojima je moguće objasniti poreklo disleksičnog poremećaja. Neki od njih mogu biti lingvistička dezorganizacija,  nedovoljno razvijena memorija, problemi sa vidom i sluhom, nepotpuna lateralizacija mozga, problemi sa prostornom i vremenskom orijentacijom, postojanje minimalne cerebralne disfunkcije; a svi ovi problemi mogu biti dijagnostifikovani od strane specijaliste.





Usvajanje veštine čitanja


       Kada se kod dece koja su krenula u prvi razred i počela usvajanje veštine čitanja jave poteškoće u procesu ovladavanja ovom veštinom, nužno se javlja i neprijatnost koja se vezuje uz čitanje, a koja se kasnije generalizuje na učenje uopšte. Dete koje pravi greške pri čitanju će svaki put kada učiteljica traži da se čita naglas osećati tenziju, odnosno strah od toga da će javno pokazati svoju nesposobnost i usled toga biti ismejano. Otac jednog dečaka koji je imao ovakav problem se dosetio i počeo da uči dete jednoj zanimljivoj igri kako bi uspelo da prevaziđe strah od čitanja. Ta igra se sastojala iz čitanja imena radnji i slogana sa reklamnih panoa dok se voze od kuće do škole. Nakon samo nedelju dana dečak je stekao naviku da čita natpise idući ulicom. U kratkom vremenskom periodu uspeo je da i na časovima čitanja u školi dostigne svoje vršnjake čiji je nivo razvijenosti ove veštine u početku bio mnogo viši.

       Detetu treba pomoći da čitanje doživi kao prijatno, treba mu usaditi ljubav prema knjizi. Kako bi dete steklo afinitet prema čitanju treba da prepozna tu sklonost kod svojih roditelja. Prirodno je da deca rastu i sazrevaju oponašajući roditelje, pa je stoga korisno dete okružiti knjigama i  povesti ga sa sobom u knjižaru ili biblioteku. Ovo nikako ne znači da treba preterano insistirati na razvijanju afiniteta, ali svakako znači da treba detetu ponuditi knjigu. Preporučljivo je pospešivati aktivnost čitanja tako što ćete  detetu preporučivati knjige koje bi mogle da budu atraktivne obzirom na uzrast u kome se nalazi i tako što ćete zajedno sa njim komentarisati ono što je pročitalo. Najvažnije je da uz pomoć odraslog aktivnost čitanja shvati kao otkrivanje i produbljivanje interesovanja kroz zabavu. U meri u kojoj dete bude shvatilo da je čitanje nešto korisno, stvoriće i unutrašnju motivaciju koja je neophodna za sticanje adekvatnog obrazovanja.

       Ne postoji optimalan uzrast u kome se preporučuje početak navikavanja deteta na čitanje. U većini slučajeva su deca do svoje šeste godine skoncentrisana na ludičku aktivnost kao što je na primer igra, a od tog perioda dete se razvija i postaje sposobno da svoju energiju koju je ulagalo u igru sada uloži u intelektualnu, čitalačku aktivnost.


Kada možemo da govorimo o disleksiji?


       Disleksični poremećaj se javlja oko sedme, a u nekim slučajevima ga je moguće dijagnostifikovati i oko šeste godine života. U slučaju dece koja imaju viši stepen inteligencije disleksija može da bude maskirana, tako da ovaj poremećaj ne bude uočljiv na uzrastu od šest-sedam, već počinje da se uviđa tek na kasnijim uzrastima od devet, ili čak deset godina.

       Postoje deca koja postižu dobre rezultate i imaju visoke ocene iz svih ostalih predmeta osim iz maternjeg jezika iz kog jedva uspevaju da dobiju prelaznu ocenu. Kako bi pomogli detetu roditelji uzimaju privatne časove, ali se često dešava da i pored napora privatnog profesora dete i dalje ima teškoće u pisanju diktata ili čitanju. Obično je roditeljima potpuno neobjašnjivo kako njihovo inteligentno i sposobno dete može da ima odličan ili vrlo dobar uspeh u drugim predmetima dok iz jezika ne može da zasluži ni prelaznu ocenu. Ako bi dete kod koga se javlja ovakav problem odveli na konsultacije sa školskim psihologom, dijagnostička procena bi nepogrešivo glasila: disleksija.

       Postoji čitav niz jasnih simptoma koji nam pomažu da ustanovimo disleksiju. Ukoliko uočimo ove pokazatelje potrebno je obratiti se specijalisti koji će odgovarajućim postupcima pomoći detetu da prevaziđe teškoće. Važan i ohrabrujući podatak predstavlja činjenica da se u praksi pokazalo da terapijski postupci koji su usmereni na prevazilaženje disleksije imaju visok procenat uspešnosti. Postoji pet uslova koji treba da budu ispunjeni da bismo sa sigurnošću mogli da tvrdimo da je reč o disleksiji:

  1. Teškoće u pisanju i čitanju ove teškoće se odnose na pravljenje grešaka koje su karakteristične za decu nižeg kalendarskog uzrasta.
  2. Prosečno razvijena inteligencija disleksija je poremećaj verbalnih sposobnosti koje se odnose na pisanje i čitanje, a ne verbalnih sposobnosti u celini, ili intelektualnih sposobnosti uopšte. Kada problemi u sticanju ovih veština postoje kod dece sa oštećenjima, recimo dece sa Daunovim sindromom, tada ne možemo govoriti o disleksiji već o intelektualnoj zaostalosti.
  3. Slabiji uspeh u ovladavanju veštinama čitanja i pisanja disleksično dete sporije napreduje u razvijanju ovih sposobnosti u odnosu na svoje vršnjake.
  4. Slabiji uspeh iz maternjeg jezika u odnosu na ostale školske predmete kao što je prethodno naglašeno, da bismo sa sigurnošću tvrdili da se radi o disleksiji, a ne o nekom drugom poremećaju, moramo prethodno utvrditi da dete ima bar prosečno razvijene intelektualne sposobnosti. Prosečno razvijena inteligencija omogućava detetu da uprkos problemima u pisanju i čitanju adekvatno ovlada drugim oblastima kao što su matematika ili istorija.
  5. Na starijim uzrastima disleksija dovodi do deficita u razumevanju teškoće u pisanju i čitanju dovode do toga da će dete, kada se u starijim razredima bude susrelo sa složenijim gradivom, imati problem da ga razume, a samim tim imaće problem i da ga nauči.


Str. 2

Kako prepoznati disleksiju?


       Karakteristične greške koje pravi disleksično dete, kako u pisanju, tako i pri čitanju teksta su:

Inverzija: sastoji se u zameni mesta slova unutar jednog sloga. Na primer, umesto reči “vode”, dete će pročitati ili napisati  “ovde”.

Omaške: sastoje se u propustu da se izgovori ili napiše neko slovo. To slovo se može nalaziti na početku, u sredini ili na kraju reči. Na primer, dete će umesto “prolazi”  napisati ili izgovoriti “polazi”.

Transpozicija: odnosi se na  premeštanje određenog slova iz jednog sloga u drugi pa umesto reči “lavabo” dete čita ili piše “labavo”.

Brkanje slova: dete može da ima problem i sa razlikovanjem slova koja se slično pišu (m i n, d i b...). Takođe, postoji mogućnost i da pomeša slova koja se slično izgovaraju, bilo da je mesto artikulacije slično (t i d, b i p...) ili različito (f i z, t i c).

Dodavanja: dete spontano dodaje slova koja ne postoje u reči; na primer “obalak” umesto “oblak”.

Generalizacija: kada se određen slog ponavlja više puta nego što je to slučaj u originalnoj reči “hipopopotamus” ili “ferarari”.

Salata od reči: kada su slova u reči potpuno ispremeštana.

Teskoće da se reči spoje odnosno razdvoje pri pisanju na adekvatan način. Na primer, dete će napisati rečenicu u ovakvoj formi: “Vo limdai demu ško lu.”.

Hiperanaliza: kada dete razdvaja slogove unutar rečenice. Na primer: “Po jeo sam ja bu ku.”.

Pisanje “u ogledalu”: na primer, izvrtanje repa slova J na desnu umesto na levu stranu. Do šest i po godina se ovakvo izvrtanje slova smatra normalnim, međutim, ukoliko se javi na kasnijem uzrastu možemo ga dijagnostifikovati kao poremećaj.

Premeštanje slogova: kada se menjaju mesta slogovima u reči, pa umesto “čokolada” piše ili čita ” kočolada”.

Greške u gramatičkoj strukturi rečenice: Ovakve greške se smatraju normalnim kod dece koja odrastaju u sredini u kojoj se književni jezik ne upotrebljava u svakodnevnoj komunikaciji. Međutim, kada se ovakva odstupanja jave kod dece koja odrastaju u sredinama u kojima je upotreba književnog jezika uobičajena, tada ovu pojavu možemo uzeti kao pokazatelj poremećaja.

Disgrafija: odnosi se na to dete uspeva da prepozna pojedinačna slova kada čita, ali nije sposobno da ih korektno napiše.





Treba da znate da

  1. Disleksija je poremećaj koji se ispoljava pri savladavanju veština čitanja i pisanja.
  1. Ovaj poremećaj se obično javlja na uzrastu od šest ili šest i po godina.
  1. U praksi je zabeležena visoka delotvornost terapijskih tretmana slučajeva disleksije.
  1. Empirijski podaci govore da u Evropi  2% do 8% školske dece ispoljava indikatore ovog poremećaja, dok rezultati nekih istraživanja u našoj zemlji pokazuju da taj procenat iznosi čak 10%.
  1. Disleksija nije povezana sa koeficijentom inteligencije.
  1. Teži oblici disleksije mogu štetno da utiču na intelektualni razvoj, a često su i preduslov za javljanje afektivnih poremećaja.



       Kada se govori o intenzitetu, kao i kod svakog drugog poremećaja tako i kod disleksije,  postoji dugačak kontinuum koji se proteže od najlakšeg (koji vrlo često može da ostane potpuno neprimećen) do najtežih oblika koji utiču na intelektualni i afektivni razvoj deteta.

Može se napraviti gruba klasifikacija po kojoj bi se različiti oblici disleksije uslovno svrstali u tri kategorije. O najlakšem obliku disleksije govorimo kada se radi o detetu nižeg uzrasta koje ispoljava teškoće vezane isključivo za domen čitanja i pisanja. Nešto teži oblik koji bismo mogli da nazovemo umerenim disleksičnim poremećajem manifestuje se kod dece na starijem uzrastu tako što se javljaju teškoće u verbalnom izražavanju, što uzrokuje probleme u učenju školskog gradiva. Najteži oblik ovog poremećaja konstatujemo onda kada simptomi disleksije počinju štetno da utiču na druge aspekte života deteta; kada problemi koje dete ima pri pisanju i čitanju počinju da imaju negativan uticaj ne samo na učenje, već na intelektualni i emocionalni aspekt u celini.


Prilažemo jedan od skupova pitanja za roditelje i nastavnike koji logopedi koriste u otkrivanju ranih simptoma disleksije kod školske dece . Ukoliko je vaš odgovor na većinu ovih pitanja DA, bilo bi mudro da potražite savet stručnjaka.


Da li vam se čini da se dete često zbunjuje, a ne znate zašto?                               DA           NE

Da li je dete nepostojano, nedovoljno uporno u radu?                                           DA           NE

Da li ima teškoća da zapamti više instrukcija istovremeno?                                  DA           NE

Da li pravi “čudne” greške u pisanju i čitanju?                                                       DA           NE

Da li dete ima problema pri prepisivanju sa table, iz knjige ili sveske?                 DA           NE

Da li ima teškoće pri radu matematičkih zadataka?                                                DA           NE

Da li je trud koji dete ulaže u rad mnogo veći u odnosu na rezultat

koji postiže?                                                                                                             DA           NE

Da li ispoljava izuzetno spretnost u određenim aspektima,

dok je u drugim izuzetno nespretno?                                                                       DA           NE

Da li se često ponaša kao “glavni klovn u razredu”,

a vama se čini da nije zaista srećno?                                                                        DA           NE

Da li vam se čini da vas dete apsolutno ne sluša dok govorite?                               DA           NE

Da li imate utisak da je preterano neradno i nezainteresovano?                               DA           NE

Da li vam se čini da je često neskoncentrisano?                                                       DA           NE

Da li je zbunjeno u prostoru i vremenu, posebno u

određivanju smerova levo-desno?                                                                             DA           NE

Da li je dete mnogo uspešnije u usmenom nego u pismenom izražavanju?             DA           NE



       Ukoliko na osnovu svega što je navedeno pomislite da vaše dete možda pati od disleksije, obradite se specijalisti koji će proceniti da li postoji poremećaj i primeniti adekvatne terapijske tretmane, ukoliko je to potrebno. Ovaj problem nikako ne treba preuveličavati, ali ne treba mu prilaziti ni suviše olako jer treba imati na umu da u osnovi disleksije može da postoji i značajna emocionalna komponenta, kao i da previđanje postojanja ovog poremećaja može štetno da utiče na obrazovanje deteta u kasnijim uzrastima.

Zanimljivo je da su mnoge osobe, koje su u svom životu ostvarile izvanredan uspeh na profesionalnom planu, patile od disleksije; Albert Ajnštajn, Isak Njutn, Vinston Čerčil, Volt Dizni ili Džon Lenon su samo neki od njih. Jos interesantnije je da su među osobama koje su se suočavale sa teškoćama ove vrste bili i svetski poznati pisci kao što su Ernest Hemingvej, Mark Tven, Hans Kristijan Andersen, Agata Kristi, Luis Kerol...Ovi ljudi su, kao i bilo koja druga osoba sa disleksijom, imali teškoće u suočavanju sa nerazumevanjem okoline i problemima u školi, ali upravo njihova dela jesu ohrabrenje za svu decu koja pate od disleksije kao i njihove roditelje; ovi primeri pokazuju da disleksija ne predstavlja trajnu kočnicu u intelektualnom razvoju već teškoću koju je moguće prevazići sa uspehom.



Smiljana Cvjetković



Ako želite da radite na razvoju svojih potencijala i kvaliteta života, uključite se u naše psihološke radionice: „Autentična ličnost“, „Životne strategije“, „Analiza snova“. O sadržaju radionica, uslovima i terminima možete se obavestiti na sajtu www.akademijauspeha.org  kontakt: jnebojsa@ikomline.net  mob.tel. 063/157-5082

Radionice se održavaju u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Podgorici, Sarajevu