1. strana

Poremećaji raspoloženja


Pms i poremećaj raspoloženja

Predmenstrualni sindrom zahvata oko polovinu žena starosti od 20 50 godina. Ovaj sindrom je povezan sa oko 150 simptoma kojima ženski deo populacije podleže svakog meseca.

Simptomi koje žene često osećaju su najčešće povezani sa promenom raspoloženja i depresijom.


Simptomi koje žene često osećaju su



  • Depresija
  • Iritabilnost
  • Izlivi besa
  • Bol u stomaku i grudima
  • vrtoglavica
  • nesanica
  • dijareja
  • povećan apetit
  • umor


Neke žene osećaju samo po neki od brojnih simptoma, dok druge žene osećaju većinu, što ih onemogućava da se bave uobičajenim aktivnostima. Istraživanja kažu da u pms dolazi do hormonskog disbalansa. Veruje se da se smanjuje nivo progesterona, a povećava nivo estrogena u telu žene, i da ovaj disbalans izaziva pms.  Druga istraživanja ukazuju na važnost vitamana u sprečavanju pms- a. Jedan od značajnih vitamina je B6. kada našem organizmu nedostaje ovaj vitamin, pod većim smo rizikom od razvijanja depresije, koja je snažno povezana sa pms om. Većina žena je depresivna ili ima neku vrstu poremećenog raspoloženja u toku pms a. Javlja se tuga, a ponekad i plač. Uglavnom žene ne žele da izađu iz kuće i da se druže sa ljudima. Često se u ovom periodu ne osećaju privlačno i zbog toga žele da ostanu same.

Primećeno je da predmenstrualni sindrom može da se kontroliše i njegovi efekti da se smanje, ako se u tom periodu meseca promeni način života.


Smanjenje pms tegoba uključuje


  • Lakšu ishranu
  • Više rasporođenih obroka u toku dana
  • Smanjeno konzumiranje slatkih i slanih namirnica
  • Smanjeno konzumiranje kafe i alkohola
  • Povećana konzumavcija vitamina B6, kao i kalcijuma, magnezijuma i cinka
  • Dovoljno sna


Šta je distimija?


Ditimija je  vrsta poremećaja raspoloženja. Ona je slabijeg intenziteta od depresije, ali je dugotrajnija. Distimija je okarakteristana kao ispoljavanje depresivnog raspoloženja tokom perioda od najmanje dve godine. Ovakva raspoloženja nisu jaka kao prava depresivna raspoloženja, ali distimična osoba je uglavnom melanholočna i tužna. Kod ovakve osobe se smenjuju stanja blaže depresije i normalnog funkcionisanja. Simptomi koji prate distimiju su slični kao kod depresije, ali su ispoljeni u manjoj meri. Često se dešava da distimične osobe slabo spavaju ili pate od nesanice, da imaju poremećaj ishrane koji se manifestuje ili gubljenjem apetita ili prejedanjem, ove osoba se stalno iscrpljene i umorne. Karakteristično je da imaju nisko samopoštovanje i da osećaju kao da uopšte ne nalaze zadovoljstvo u bilo kojoj aktivnosti. Distimična osobe su često i razdražljive i zajedljive. U stanju su da često prigovaraju svojim ukućanim i prijateljima i na taj način još više doprinose svom lošem raspoloženju. Ove osobe ne nalaze ni u čemu životnu radost, naprotiv stalno su tmurne i pune žalbi i prigovora. Nema seksualnih radosti, niti seksualne želje. Ako su u vezi ili u braku, velika je mogućnost da će potpuno zapostaviti svoje seksualne odnose i prtnera. Posebna opasnost kod distimičnog raspoloženja je sklonost takvih osoba da posegnu za psihoaktivnim supstancama. Kako su distimične osobe stalno napete i nezadovoljne, one često izlaz vide u opijanju, ili kombinovanju lekova i alkohola. Kada dođe do ovakvog ponašnja, terapija distimije postaje otežana. Međutim, tada je najpotrebnije potražiti terapijsku pomoć, jer je osoba pod rizikom od razvijanja ovisnosti od psihoaktivnih supstanci.



Šta je ciklotimija?


Cikoltinija je, takođe, jedan od poremećaja raspoloženja. Nju karakterišu faze blagih ushićenja, koje slede faze blagih depresija. Raspoloženja tako biva nestabilno i neuravnoteženo. Ovakvu osobu možemo prepoznati po tome što se njena raspoloženja smenjuje bez spoljašnjih povoda. Ona može biti ushićena ili tužna bez ikakvog vidljivog razloga. Teškoća sa ovim poremećajem raspoloženja je što ono ima tendenciju da postane hronično.

Cikolotimična osoba je srećna ili tužna bez ikakvog spoljašnjeg povoda. Ovakav poremećaj raspoloženja može postati hroničan.


Iz toga razloga je potrebno potražiti pomoć čim se primeti ovakvo ponašanje. Međutim, odgovornost za traženje pomoći pada na bliskog prijatelja ili člana porodice, jer osobe koje pate od ciklotimije retko same traže pomoć. Kada je ova osoba u fazi ushićenja, ona postaje veoma prijatna i blaga prema ljudima, vrlo je pričljiva i želi da učestvuje u raznim aktivnostima. Ovakvo raspoloženje ubrzo biva smenjeno tugom, za koju ne postoji vidljivi razlog. Tada osoba postaje povučena, razdražljiva i zatvorena i sebe. ona odbija da se vidi sa prijateljima. Česti izgovori za neviđanje sa drugima su nedostatak snage i energije. Osoba pati od nesanice i postaje pesimistična. Ona tada gubi interesovanja i za sebe i za svoju okolinu.



Poremećaj raspoloženja može da vodi ka samoubistvu


Samoubistvo je tesno povezano sa depresivnim raspoloženjem i emocionalnom neravnotežnom. Oko 90% samoubistava u svetu je nastalo usled poremećaja raspoloženja i mentalnih bolesti.


Oko 90% samoubistava u svetu je nastalo usled poremećaja raspoloženja i mentalnih bolesti.

Do samoubisatva dolazi kada se osoba nađe u bezizlaznoj situaciji, kada se oseti potpuno bespomoćno pred nekom teškoćom. Te teškoće nisu objektivno nepremostive, međutim za pojedinca koji je depresivan i neraspoložen, čak i banalne teškoće izgledaju kao bezizlazne. Poseban problem leži u činjenici da se depresivne osobe osećaju potpuno inferiorno, one imaju nisko samopoštovanje i ne veruju u sebe. one su sklone da pesimistički posmatraju sve okolnosti, i tako njihov život u njihovim očima postaje besmislen. Samoubistvo tada za njih postaje šansa za izlaz iz beskrajno bolne pozicije. Osobe sa poremećajem raspoloženja često imaju nesanice, koje se manifestuju kao nemogućnost uspavljivanja ilibuđenje u zoru. Tada, koda se osoba nalazi u mraku i tišini svoje sobe, naviru joj «crne» misli i pesimističko raspoloženje. Najveći broj samoubistava zabeležen je upravo u ranu zoru. Samoubistvu su sklonije starije osobe, ali sve češće i adolescenti. U adolescenciji, samoubistvo predstavlja treći način smrti, ono dolazi na red nakon nesreća i ubistava. Do samoubistav najčešće dolazi trovanjem ili pucanjem u glavu. Muškarci su skloniji od žena da sebi oružjem oduzmu život. Iz ovog razloga češće je samoubistvo među muškarcima, jer trovenje mnoge osobe uspeju da prežive. Osobe koje pate od poremećaja raspoloženja često upozoravaju da će izvršiti samoubistvo. Problem je što rođsci i prijatelji ova upozorenja ne shvataju ozbiljno, već misle da to predstavlja jadikovanja. Ako dođe do nesrećnog slučaja i tek tada se shvati ozbiljnost «jadikovanja», tada rođaci i prijatelji pored tuge, osećaju jaku krivicu, i čak i bez prema osobi koja se ubila. U ovakvim nesrećnim situacijima, pored života pojedinca koji se ubio, često bivaju narušeni životi mnogih bliskih prijatelja i rođaka. Ukoliko vam se učini da neka bliska osoba pati od depresije ili pojačane tuge, veoma je bitno da slušate šta govori. Jadikovanja i pretnje se često ispune, ako ih ozbiljno shvatite velike su šanse da spasite život i zdravlje unesrećene osobe.


Normalno tugovanje


Depresija je nezdrava, ali tuga je normalna i zdrava emocija. Kada izgubite nešto što je za vas važno, normalno je da osećate tugu povodom tog gubitka. Štaviše, poželjno je da otugujete gubitak, jer veselo ponašanje ne bi priličilo tužnoj situaciji.


Tuga je zdrava emocija. Kada izgubite nešto što vam je bitno, normalno je da otugujete za tim.

Kada smeh zameni plač, nešto nije u redu. Ako se osoba smeje u situaciji kada treba da bude tužna, ona ne priznaje svoje emocije i to je sprečava da ih proživi i preboli. Najbolje bi bilo da se ponašate u skladu sa situacijom. Osoba koja prolazi kroz proces normalnog tugovanja razmišlja i ponaša se drugačije od depresivne osobe. Tužna osoba se kroz svoju tugu razvija i iz nje izlazi jača i integrisanija. Ona žali za svojm gubitkom, ali je u stanju da sagleda i pozitivne i negativne aspekte događaja, ne prepušta se «crnim» mislima i ne okrivljuje samo sebe za nastalu situaciju. Osoba koja je tužna realno sagledava i sebe i svet oko sebe. Njena ponašanja su usmerena cilju prevazilaženja tuge. Ona se ne zatvara u sebe, već želi da podeli svoj bol sa bliskim osobama. Ona traži razgovor i prihvata podršku drugih ljudi. Takva osoba traži izlaz oz svoje tuge i pokušava konstruktivno da izađe iz nje. Ona prihvata druženja i ulaže energiju da se izbori sa tugom.



2. i 3. strana


Depresija



Depresija je povišeno stanje tuge, i definiše se kao poremećaj emocija. Ona može biti blaža ili jača, odnosno može se manifestovati kao melanholija, a može se pretvoriti u tugu toliko stepena usled koje pojedinac potpuno prestaje da vodi brigu o sebi i drugima. Ovo je složen poremećaj raspoloženja, koji se ubraja među česte psihičke bolesti. Depresija je neobična pojava jer se manifestuje na različite načine kod osoba različitog uzrasta, pola i temperamenta.


Depresija u adolescenciji


Mnogi adolescenti prolaze kroz depresivne epizode. Oni u pubertetu tragaju za svojim identitetom, i često se desi da budu konfuzni u tom traganju. Depresija među mladima se drugačije manifestuje od depresije među odraswlom populacijom. Pošto važi stereotip da je depresivna osoba plačljiva, razdražljiva i nedruželjubiva, rodielji često ni ne primete kada je njihovo dete u depresiji, jer ono može da se ponaša sasvim drugačije. Ne čudi kada depresivni adolescent glasno sluša muziku po ceo dan i ponaša se ljutito i puno mržnje. Sa druge strane, može da se ponaša potpuno nemarno, da prestane da vodi računa o sebi, izgleda lenjo i zapušteno. Kod devojaka se često manifestuje depresivno raspoloženje tako što se izgladnjuju, a neke počinju i da piju i gutaju pilule. Međutim, uglavnom se adolescenti ne zatvaraju u sobu i ne odbijaju sasvim kontakt sa drugima, već se ponašaju buntovno i prkose roditeljima. Zato roditelji često ovakva ponašanja tumače pogrešno, kao bezobrazluk, a ne kao povišenu tugu njihove dece. Adolescenti se okreću svom društvu, a ono ih sprečava da ispolje svoju tugu. Neke devojke su depresivne zbog odvajanja sa roditeljima i završavanja perioda bezbrižnog detinjstva, ali one da bi se uklopile u svoje društvo moraju da se odvoje od roditelja. U tom društvu svoju tugu moraju da zadrže za sebe, jer bi ih vršnjaci odbacili kada bi pokazale da pate za roditeljskom ljubavlju. To bi bio odraz slabosti i zavisnosti


Kako pomoći adolescentu u depresiji?


  • Ako želite da pomognote svom detetu, morate da ga čujete, razmete, prihvatate i neosuđujete. Promenite način razgovaranja sa njim. postavite se kao prijatelj koji želi da pomogne, a ne kao veliki, sveznajući roditelj


  • Nemojte se pretvarati da razumete nešto što ne razumete. Umesto toga, zainteresujte se za život, interesovanja i želje vašeg deteta. Tek kada čujete njegovu stranu priče, moći ćete da razgovarate sa njim


  • Nađite vremena za razgovor sa detetom. Iako ono šesto želi da razgovara sa vama kada ste umorni, budite mu pristupačni jer mu možda baš tada najviše trebate


  • Ne osuđujte izgled vašeg deteta. Ako to radite, bićete mu neprijatelj. Umesto toga potrudite se da mu predočite šta je poželjno, a šta nepožljeno za njega, šta je zdravo, a šta nezdravo


  • Sprovodite zajedničke aktivnosti i dajte do znanja vašem detetu da može da razgovara sa vama i potreži pomoć. Bitno je da se tako i ophodite prema njemu. Ako se desi da adolescent potreži pomoć, a vi ga osudite ili kaznite, izgubiće poverenje u vas


  • Dajte slobodu vašem detetu, ali budite mu autoritet. Pustite ga da smo donosi bitne odluke, ali mu predočite vaša iskustva i mišljenja. Ukoliko ograničite slobodu vašem detetu, u situaciji ste da produbite njegovu depresiju



Depresija u odraslom dobu


Depresija među odraslim ljudima se uglavnom ispoljava kao povišena tuga, plač i razdražljivost. Depresivne osobe se često zatvaraju u svoj stan i u svoj svet i odbijaju kontakte sa drugima. One odbijaju mogućnosti da ih neko oraspoloži i sasvim se prepuštaju procesu svog tugovanja. Osoba postaje neuredna, ne vodi računa o higijeni, nije zainteresovana da se ulepšava i ostavi pozitivan utisak na druge. Ovakva osoba je potpuno prepuštena svojim «crnim» mislima i samosažaljivanju. Njene misli se šire na sve nepravde koje je ikada doživela, ona se oseća neadekvatno i potpuno bespomoćno. Kada depresivna osoba poželi da izađe iz kruga svog žaljenja, ona to čini na samodestruktivan način. Često zloupotrebljava lekove, pa i druge psihoaktivne supstance.




Prazno gnezdo


Kada deca odu od kuće, a roditelji su već ljudi u godinama, oni ponekada osećaju tugu i prazninu u svom porodičnom domu. Jedan ili oba roditellja mogu da se osete malanholično ili depresivno, jer je njihovo porodično gnezno ostelo prazno. Ovakvo depresivno raspoloženje češće zahvata majke, nego očeve. Period kada deca odlaze od kuće i stvaraju sopstvene porodice je uglavnom period života kada majke ulaze u menopauzu, što ih dodatno čini ranjivijom i podložnijim depresivnim osećanjima. U današnje vreme ređe dolazi do ove pojave, jer su mnoge majke zaposlene i u starijim godinama. Nekada, kada žene nisu radile, lakše su razvijale jaku tugu i osećaj praznine kada im deca odu iz doma. Treba razgraničiti normalno tugovanje za decom od depresije «praznog gnezda». Normalno je da se roditelji osete potišteno kada ostanu sami, međutim treba obratiti pažnju na trajanje i intenzitet te potištenosti. Ako se osetite kao da vaš život više nema smisla, izgubite želju da se bavite aktivnostima koje su vas nekad ispunjavale, da se viđate sa prijateljima, ako je vaša tuga jaka i dugotrajna, verovatno je da ste razvili depresivna osećanja. Tada treba potrežiti profesionalnu pomoć. Istraživanja su pokazala da je izvor ovakvih depresivnih osećanja povezan sa lošim odnosom roditelja i dece. Naime, ako su odnosi između roditelja i dece bili dobri i puni razumevanja, roditelji se verovatno neće osetiti depresivno kada deca odu iz doma. Međutim, ako su odnosi bili konfliktni, veća je mogućnost da se razvije «sindrom praznog gnezda». Kada su odnosi bili konfliktni, a deca su napustila kuću, moguće je da će se roditelji osetiti kao da nisu proveli dovoljno vremena sa njima, kao da im nisu pružili ono što su želeli. Tada može doći do osećaja besmisla. Da biste sprečili ove negativne posledice, a i da biste unapredili kvalitet vašeg života i odnos sa decom, bilo bi poželjno da se unapred pripremite za buduće «prazno gnezdo».  Pre nego što vaša deca započnu samostalan život, družite se sa njima, provodite više vremena zajedno, razgovarajte i imajte zajedničke hobije. Pšotrudite se da zajedničko vreme provedete kvalitetnije,  toka ćete i vi i vaša deca biti srećniji i spremniji za normalno razdvajanje.



Depresija u starosti


Većina starijih ljudi je zadovoljna svojim životom. Međutim, problem je u tome što kad i dođe do depresije kod starijih ljudi, mnogi misle da je to normalan deo starenja. Zato često izostaje tretman, koji je potreban i u starosti, isto kao i u mladosti. Manifestacija depresije u starosti se ogleda u beznadežnosti i bespomoćnosti. Takva osećanja mogu porodici depresivne osobe da oduzmu dosta snage i vremena, posebno ako članovi porodice nisu svesni da njihov stariji član pati od depresije. Poželjno je obratiti se za pomoć, jer se depresija nastala u starosti, uglavbom lako tretira. Uz malo vremena kod terapeuta, nastaje veliko olakšanje i kod depresivnog pojedinca i kod celog njegovog okruženja.


Depresija u starosti često ostane nezapažena jer mnogi misle da je depresivno raspoloženje normalna deo starenja.



Odlike depresivnog mišljenja


Depresivne osobe sebe okrivljuju za gubitke, one smatraju da su one same jedini krivac za nesreću koja ih je snašla. Ovo samookrivljivanje je osnovna odlika depresije. Kada bi osoba okrivila drugog za svoj bol, to više ne bi bila depresija, već ljutnja i bes. Dok razmišlja o tome kako je ona i samo ona krivac svoje patnje, depresivna osoba razmišlja i o svim negativnim događajima koji su joj se desili u životu. Ona jednostavno nije u stanju da vidi pozitivan aspekt neke situacije. Usled toga, ona se oseća potpuno nekompetentno, kao da nije sposobna da uradi bilo šta na pravi načina. Tada gubi veru u sebe i oseća se manje vredno. Tako ona podržava osećaj sopstvene tuge i samosažaljivanja i onemogućava sebe da izađe iz svog depresivnog raspoloženja. Pošto ovakva osoba misli ružno o sebe i sagledava se kao neadekvatnu i bespomoćnu, ona ni ne može da očekuje da će joj u budućnosti biti bolje. Naprotiv, očekivanja od budućnosti su puna bola i neverice da se može nešto lepo desiti. Tako osba postaje beznadežna i gubi svaku volju da učini nešto po pitanju svoje depresije.



Odlike depresivnog ponašanja


Mišljenje depresivne osobe koje je iskrivljeno pod pritiskom tuge i iščekivanja loših budućih događaja, tera je da se sasvim povuče od sveta i dešavanja. Ovakva osoba be dozvoljava drugima da joj priđu i razvesele je. Sve pozive na društvene i zabavne aktivnosti, odbija, objašnjavajući da nije raspoložena ili da je ne zanima takav vid zabave. Osoba se povlači su sebe i oko sebe stvara okruženje koje podržava njeno depresivno ponašanje. Nije retka situacija da takva osoba danima ne izađe iz kreveta. Ako ima obroke, a često se dešava da ni ne želi da jede, ona i njih donosi u krevet. Zapuštenost i potpuna nebriga o sebi idu u korak sa često zamračenom sobom i samoćom. U ovakvoj situaciji je često samodestruktivno ponašanje.


Depresija ženski poremećaj


Depresija je oko dva puta češća kod žena nego kod muškaraca. Usled različitih činilaca, pa i vaspitanja, žene su više u kontaktu sa svojim emocijama i dublje ih proživljavaju. Kada žena izgubi nešto važno u životu, bilo da je to draga osoba, zaposlenje ili bilo koji drugi povod za tugu, ona će češće, nego što bi to činio muštarac, okrivljavati sebe za taj gubitak. Napomenuto je da je ovo samookrivljavanje faktor koji prouzrokuje depresiju. Na isti povod, žena će češće reagovati depresivnošću, a muškarac besom i agresijom, jer su muškarci skloni da za svoje neuspehe i gubitke, okrivljuju druge ljude. Verovatnije je da će žena povodom gubitka neke značajne stvari izgubiti apetit i biti skrhana tužnim osećanjima, a da će muškarac u svom besu tražiti društvo i otići negde da se napije, pa čak i pobije. Muškarci češće ispoljavaju svoj bol, dok ga žene okreću ka unutra i prepuštaju mu se.

Mnogi hormonski faktori doprinose činjenici da je depresija češća pojava kod žena. Menstrualni ciklus, menopauza, trudnoća mogu biti jako stresni za pojedine žene i doprineti pojavi depresije.

Depresija je dva puta češća kod žena nego kod muškaraca. Hormonski faktori doprinose činjenici da je depresija češća pojava kod žena. Menstrualni ciklus, menopauza, trudnoća mogu biti jako stresni za pojedine žene i doprineti pojavi depresije.


Već u adolescenciji počinje da se ispoljava razlika između maldića i devojaka, po pitanju depresivnog stanja. Kultura vrši jak pritisak na devojčice, one treba da budu u roditeljskom dumu brižne i nežne, a među vršnjacima nezavisne i odrasle. Naša kultura očekuje da devojke ostvare emotivniji kontakt sa roditeljima, nego što se to očekuje od mladića. Iz ovog razloga su devojke pod većim pritiskom da budu i mamine i tatine devojčice, ali i svoje i nezavisne među vršnjacima. U ovom periodu postoji opasnost od samuobistava. Adolescentkinja je ranjiva i ne zna kako da se nosi sa svim događajima koji je snalaze. Ona se razvija u ženu, traži svoju ulogu u svetu, još uvek je mala devojčica u očima svojih roditelja. Često u ovakvoj situaciji, devojka ni ne zna šta se od nje očekuje. U ovakvoj zbrci, ponekad ne može da sagleda celu situaciju, a oseća jak pritisak. Tada iz impulsivnosti, može doći do samoubistva. Veoma je bitno da se mladim devojkama posveti pažnja i da se sa njima razgovara, kako bi one uspele da sistematizuju konfuzne misli i osećaje.





Simptomi depresije



  • Učestala tuga i strepnja
  • Osećanje beznadežnosti
  • Osećanje krivice
  • Poremećaj apetita i ishrane
  • Smanjena fizička aktivnost
  • Nesanica i buđenje u zoru
  • Razmišljanje o samoubistvu
  • Smanjena seksualna želja
  • Smanjena želja za druženjem



Uzroci depresije


Nasljeđe ukoliko je neko od bližih rođaka bolovao od depresije, veća je šansa da se to desi i vama


Samopoštovanje ukoliko imate nisko samopoštovanje, veće su šanse da na stresni događaj reagujete depresijom


Bolesti istraživanja kažu da osobe koje su preživele infarkt, rak ili boluju od Parkinsonove bolesti, imaju veće šanse da obole i od depresije


Gubici svaki veći gubitak, kao što je razvod braka, gubitak posla, smrtni slučaj mogu da deluju kao jak stres koji može dovesti do depresije



Da li je depresija zarazna?


Depresija kod jednog člana porodice, može da se prenese i na ostatak porodice. Radi se o tome da depresivan pojedinac zabrinjava svoje okruženje koje uzaludno pokušava da mu pomogne. To odnosi dosta snage i energije, a ne dovodi do željenog efekta. Posle dužeg pokuašavanja da se depresivan pojedinac oraspoloži, moguće je da se dobronamerni rađak prepusti tugovanju i beznadežnosti. Često nastupa povišena razdražljivost, a zatim i povlačenje u sebe, i u svoj deo stana. Član porodice koji je bio pun optimizma i želje da pomogne depresivnom rođaku, sada postaje sarkastičan i sve više se udaljava od njega. Porodice treba da budu veoma osetljive na depresivno ponašanje svojih članova. Ako ne uspeju da oraspolože depresivnu osobu, potrebno je da joj nađu adekvatnu terapijsku pomoć, da se ne bi depresija negativno odrazila na njih same.




Borba protiv depresije


Ono što svako može da učini za sebe je da se bori protiv depresije. Kada je depresija ozbiljna, i ako je pojedinac preplavljen tugom i osećanjem nemoći, trebalo bi da potraži stručnu pomoć i zajedno sa terapeutom da se bori protiv ove nezdrave emocije. Međutim, ako se depresija blaža, a osoba nije sasvim izgubla nadu, ona može i sama svojim mislima da spreči razvijenje jake depresije. Aron Bek je opisao obrazac nastanka svake depresije. Obrazac ima tri koraka. Prvo se desi značajni gubitak, zatim osoba počinje negativno da misli o sebi, negativno da procenjuje sadašnjost i posledično ima negativna očekivanja u budućnosti. Prvi u nizu negativnih događaja je negativno mišljenje o sebi. Bek kaže da naše misli utiču na naše emocije i oblikuju ih. Ako negativno mislimo o sebi, mi stvaramo negativna osećanja, koja potvrđuju naša negativna mišljenja i tako se vrtimo u krug.


Prvi u nizi negativnih događaja koji uzrokuju depresiju je negativno mišljenje o sebi. Bek kaže da naše misli utiču na naše emocije i oblikuju ih. Ako negativno mislimo o sebi, mi stvaramo negativna osećanja, koja potvrđuju naša negativna mišljenja i tako se vrtimo u krug.


Depresivna osoba o svom gubitku misli kao da je užasno što je došlo do gubitka, ona nerealno procenjuje da do gubitka nije smelo doći, a pošto je već došlo ona smatra da je to nepodnošljivo. Ovakva razmišljanja stvaraju osećanje bespomoćnosti i pogoduju samookrivljivanju. Umesto da se prepusti ovakvim nerealnim razmišljanjima, za osobu bi bilo poželjnije da misli realno. Realno razmišljanje je ono koje je u skladu sa stvarnošću. Kada osoba preživi neki gubitak, nerealno i nepoželjno je da misli da to nije smelo da se desi i da je užasno što je do toga došlo. Ovakvo mišljenje je i nerealno i netačno i jako je loše kad osoba samu sebe ubedi u to. Nije tačno da nepoželjni događaji ne smeju da se dešavaju, pošto se dešavaju i mimo naše želje da do njih ne dođe. Takođe, nije tačno  kada se desi nešto nepoželjno, da je to i užasno. Užasno je nešto najgore što može da nas snađe, a mi često preterujemo i preuveličavamo kada opisujemo našu tugu. Tako smo u stanju da za neki događaj koji je samo nepoželjan, kažemo i da je nepodnošljiv. Time hranimo i uvećavamo svoj bol i doprinosimo stvaranju depresije i beznađa. Ovakva razmišljanja onemogućavaju konstruktivno suočavanje sa teškoćom. Poželjno mišljenje je u skladu sa situacijom. Poželjno je da osoba povodom gubitka razmišlja da je šteta što je došlo do toga, da to jeste ružno, ali ne i nepodnošljivo, da se takve stvari dešavaju, iako su ružne i da je moguće živeti i sa tim. Kada osoba sebi realno prizna da je nezadovoljna  lošom situacijom, umesto da misli da je situacija nepodnošljiva, ona sebi daje snage da da se izbori sa depresijom, i da prođe kroz proces normalnog tugovanja. Nakon perioda žaljenja (umesto depresivnosti) ovakva osoba je spremna da preuzme pozitivne inicijative i nastavi normalan život. Najbitnije je shvatiti da je na tužan povod poželjno reagovati tužno, odnosno u skladu sa situacijom. Kada god pokušamo da reagujemo neusklađeno sa situacijom sebi činimo štetu. Kao što nije dobro negirati nepovoljnu situaciju i potiskivati svoje emocije, tako nije dobro ni preterivati, pridavati prevelik značaj nepogodama i pojačavati svoje emocije. Kada god preterujemo, udaljavamo se od sebe samih. Samo kada smo iskreni prema sebi radimo u svoju korist.


Pomozite sebi u borbi protiv depresije:

  • Postavite sebi realistične ciljevi i preuzmite odgovornost za ispunjenje istih
  • Umesto da zadajete sebi dugoročne velike zadatke, podelite ih na manje celine i radite korak po korak
  • Učestvuje u aktivnostima koje su vas nekad radovale
  • Ne odbijajte društvo i poziva vaših prijatelja,  već počnite postepeno da izlazite iz vaše kuće
  • Pokušajte da se bavite fizičkom aktivnošću, najbolji početak su šetnje
  • Ne očekujte da se vaše raspoloženje poboljša trenutačno, već se trudite da se postepeno oslobađate «crnih misli»
  • Razmišljajte realno. Tuga je normalan odgovor na tužnu situaciju, i vremenom će proći
  • Ne zatvarajte se u sebe, već razgovarajte sa prijateljima o vašim teškoćama
  • Tražite pomoć od drugih i nađite podršku u sebi
  • Setite se vaših uspeha, ne dozvolite sebi da se ostite bezvredno
  • Setite se da je pozitivno mišljenje lek protiv depresije


Antidepresivi


Ukoliko je pojedinac svestan svoje depresije, poslednja stvar koju treba da uradi je da uzima antidepresive na svoju ruku. Postoji nekoliko razloga za to. Osnovni razlog je činjenica da su antidepresivi široka grupa lekova i da ne odgovara svaki lek svakom čoveku. Antidepresivi nisu bezopasni, oni ostavljaju posledice kao što su usporenost, glavobolje i stvaraju zavisnost, ukoliko se koriste duže vremena. Antidperesivi su korisni samo ako ih doktor prepiše, jer ne možete tretirati svoju depresiju dok joj ne znate uzrok. Na primer, moguće je da je nastupila depresivna epizoda usled konzumiranja drugih lekova. Poznato je da lekovi srčanih bolesnika mogu da izazovu depresiju. U takvom slučaju bi bilo sasvim pogrešno da pokušate sami da se lečite antidepresivima.


Svi antidepresivi su jednako efikasni, ali nije svaki lek za svakog. Uzimanje antidepresiva bez konsultovanja lekara može doneti veću štetu nego korist.


Neki ljudi pogrešno misle da su pojedini antidepresivi efikasnijo od drugih. Bitno je napomenuti da je to zabluda, jer su antidepresivi jednako pomažu. 60 -  80% ljudi koji su na terapiji antidepresivima, osete poboljšanje. Međutim, poboljšanje nastaje jedino kada se lek propisano koristi. U slučaju da dođe do zloupotrebe leka i preteranog korišćenja, jedino možete da odmognete sebi. Tada, umesto izlečenja, dolazi do pogoršanja.

U našoj zemlji se antidepresivi zloupotrebljavaju, oni su ljudima lako dostupni i jevtini. Međutim, posledice koje idu sa samostalnim korišćenjem ovih lekova su neprocenjivo štetne. Trenutno olakšanje može dovesti do dugotrajnih ozbiljnih problema. Posebno je bitno naglasiti da je psihoterapija efikasnija u lečenju depresija, od lekova. Depresivna osoba se za 10 20 seansi terapijskog rada može sasvim osloboditi svoje nezdrave tuge, a da pritom ne podlegne riziku od nusefekta antidepresiva. U terapiji se osoba uči da unapredi svoje mišljenje, a ne da popravi trenutno neraspoloženje. Zato su efekti terapije duži od efekta leka. Kada osoba nauči kako da se suprotstavi depresiji, manje su šanse da će joj nekad u budućnosti ponovo podleći.








4. strana


Insomnija


Šta je insomnija?

Insomnija je  nesanica.  Reč Insomnija potiče od latinskih reči, koje u prevodu znači «bez sna». To je simptom koji pogađa jako mnogo ljudi, bar u nekom periodu života. Ovaj problem ume da bude jako nazgodan, ako traje duži period vremena. Ljudima oduzima i vreme i zdravlje. Dovodi do toga da se troši novac na lekove i lekare, da se dužnosti obavljaju sa pola pažnje, što može da košta mnogo, ponekad dovodi čak i do gubitka posla ili nesreća u radu. Nesanica može da se izrazi kao potpuna nemogućnost spavanja, ili kroz loš kvalitet sna. Ljudi koji imaju teškoću da se uspavaju ili se bude zorom, takođe mogu da pate od ovog simptoma. Više od 50% odraslih ljudi je osetilo simptome nesanice, bar u trajanju od nedelju dana. Odrasli ljudi češće pate od nesanice, nego deca i tinejdžeri.


Tipovi insomnije

Insomnija može biti akutna i hronična. Akutna ili kratkotrajna nesanica se javlja usled nepovoljnih životnih situacija. Kada se osoba nađe u stresnoj situaciji, često nastupaju problemi sa spavanjem. Stresne situacije mogu biti najrazličitije vrste, a jedna od najpoznatijih je vezana upravo za promenu vremenske zone. Ljudi koji često putuju sa kontinenta na kontinent, doživljavaju fiziološki stres i bude im teško da se uspavaju. Akutna nesanica traje najviše do jednog meseca i lako se leči .

Hronična nesanica traje duže od jednog meseca i može biti posledica  psiholoških poremećaja ili uzimanja lekova i droga. Ova vrsta nesanice je teža za tretiranje i manje su šanse da će proći sama od sebe.


Nesanica može da izazove depresiju, a može i da se javi usled depresije. Nedovoljno sna je snažno povezano sa pomećenim raspoloženjem.


Nesanica je faktor rizika za pojavu depresije, a svakako može da naruši kvalitet života. Nesanica može da prethodi depresiji, a može i da se javi usled depresije. Posledice nedovoljne ispavanosti uključuju stalnu pospanost tokom dana, neraspoloženje, depresiju i razdražljivost. Nedovoljno sna nas onemogućava da koncentrisano radimo na zadatku, da rešavamo probleme i donosimo odluke. Kada smo pospani veće su šanse da se povredimo, napravimo saobraćajnu nesreću ili se razbolimo. San je bitan za regenerisanje naših vitalnih funkcija. Nedovoljno sna dovodi do opadanja imuniteta, i tako lakše postajemo bolešljivi.

Primarna insomnija je nesanica koja nije povezana sa zdarvstevenim problemima, dok je sekundarna insomnija povezana sa depresijom, preteranim korišćnjem lekova, medicinskim poremećajima i bolestima kao što su rak, astma ili artritis. Tretman sekundarne insomnije je teži i dugotrajniji od tretmana primarne.


Psihofiziološka nesanica

Psihofiziološka nesanica je poremećaj ponašanja koji se izražava tako što su ljudi preopterećeni očekivanjem da ne mogu da zaspe. Ovaj poremećaj počinje usled stresa, ali problem je što se on produžava i nakon stresnog razdoblja. Nesanica ove vrste je naučen odgovor, jer su osobe toliko preokupirane pitanjem da li će zaspati ili neće, da sebe dovode u nemogućnost uspavljivanja. Ove osobe su fizički napete i često uopšte ni ne mogu da se opuste. One uspevaju da se uspavaju kada su na odmoru, kad ne spavaju kod svoje kuće i kada se ne trude da zaspu.




Spoljašnja nesanica

Spoljašnja nesanica je posledica spoljašnjih činilaca. Ona nastaje kada se promeni uobičajena okolina u kojoj smo navikli da spavamo. To može biti spontana promena u smislu odlaska iz spostvenog u hotelski krevet, a može biti i promena koja je nastala usled razvoda braka ili raskida veze, te je osoba ostala sama u krevetu koji je navikla da deli sa nekim. Pored ovih činilaca, buka i svetlost mogu doprineti lošem snu i nemogućnosti uspavljivanja. Navike, kao uspavljivanje uz TV ili muziku, predstavljaju loš način uspavljivanja i mogu dovesti do insomnije. Koliko god mislili da nam TV pomaže u uspavljivanju, najbolje je spavati u tišini, bez spoljašnjih šumova i smetnji.


Visinska nesanica

Kada se nađemo na planini, nedostaje nam kiseonik, a to može dovesti do poremećaja spavanja. Uglavnom je ovakva nesanica kratkotrajna, mada se može desiti i da potraje.


Tretman nesanice:

Kod nas mali broj ljudi zna kako da se nosi sa nesanicom. Česta je pojava, usled nedostatka novca i vremena da ljudi «na svoju ruku» uzimaju lekove za spavanje. Sa jedne strane, postoje terapije koje su veoma uspešne u otklanjanju problema nesanice, sa druge strane tu su lako dostupni lekovi za kojima ljudi najčešće posežu. Međutim, svaki lek nosi i rizik. Lekovi koji izazivaju san se zovu hipnotici. Ako se kontrolisano koriste, oni zaista mogu biti od pomoći. Međutim, kada ih osoba samostalno uzima, oni često donose veću štetu, nego korist. Osoba koja se uspavljuje lekovima se uglavnom teško budi ujutru. Kada se razbudi, i dalje se oseća umrtvljeno i usporeno. Često ima probleme sa pamćenjem, a i glavobolje. Još veća opasnost od ovih lekova je što mogu delovati kao droge, tako da se osoba na njih navikne. Tada, umesto izlečenja nesanice dolazi do još većih problema uspavljivanja, ukoliko se ne posegne za lekom. San bez leka postaje nekvalitetan ili nemoguć. Osoba ima utisak da može lepo da se naspava jedino uz pomoć sedativa. Tako joj lekovi postaju sastavni deo života.



Da li žene češće pate od nesanice nego muškarci?

Da, žene iamju dva puta veće šanse da pate od nesanice nego muškarci. Neka istraživanja kažu da društveni faktori, poput nezaposlenja ili razvoda, povećavaju mogućnost dolaska do nesanice. Žene su, češće od muškaraca, u poziciji lošeg spavanja zbog toga što su žene. Drugim rečima, tipično ženske karakteristike dovode  do stresnih situacija koje umanjuju kvalitet sna. Menopauza i period pre menopauze izazivaju često hormonski disbalans, pa i fiziološki stres koji umanjuje kvalitet ili mogućnost sna. Trudnoća je, takođe stanje koje dovodi do lošeg ili izostanka sna. Što je stresnija situacija u kojoj se nalazite, to je veća mogućnost da ostanete bez dobrog sna.







Vežba za dobar san

Uspavljivanje se može i uvežbati. Korišćenje lekova je samo olakšivač nečemu što možete uraditi na zdraviji i efikasniji način.



Dnevne «vežbe» protiv nesanice:


  • Konzumiranje manje kafe, alkohola i cigareta, naročito pre odlaska na spavanje
  • Ne večarajte pre spavanja. Trudite se da vam poslednji obrok bude bar tri sata pred san
  • Fizička aktivnost je poželjna tokom dana, ali nikako u kasnim satima, pred odlazak na spavanje
  • Izbegavajte popodnevni san, naročito u kasno po podne
  • Ako ste u prilici, posećujte masera. Masaža veoma povoljno utiče na opuštanje muskulature
  • Regulišite vreme odlaska na spavanje i budite se u isto vreme svakog dana
  • Napravite beleške o kvalitetu vašeg sna i vremenu spavanja. One će vas tačno obavestiti da li ste uspeli da postignete dobar ritam buđenja i uspavljivanja








Renata Senić