Str 1.



ZAMKE  BRAKA



       Zašto zamke? Zato što forma braka uvlači nekontrolisani - nesvesni sadržaj. Oba partnera imaju program  u glavi kojeg nisu svesni dok se ne postavi odgovarajuća scena i onda nesvesno upadaju u uloge koje su tim programom određene. Program uključuje bračne odnose roditelja, izrečene i neizrečene zahteve roditelja kako treba da se postupa sa partnerom, šta da se očekuje od partnera i nešto sopstvenih fantazija i stavova o braku. Na početku zajedničkog života nastaje borba između ovog programa i realnog partnera i njegovog programa. Psiholozi se danas slažu da se slično sa sličnim bolje slaže i da će ta sličnost upravo u programima (sličnost primarnih porodica u ulogama, socio kulturna sredina iz koje porodice potiču, dinamika odnosa u prim. porodicama, obrazovanje i roditelja partnera i njih samih) omogućiti da se partneri bolje razumeju i lakše usklade. Ovakav “pametan izbor “ olakšava adaptaciju na samostalni bračni život partnera.

       Brak je kao pozorišna scena koja uvlači (u koju se projektuje) nesvesni sadržaj. Isto kao što glumac uz pomoć kostima i odgovarajuće scenografije “ uskače” u lik koji glumi.Nesvesni  sadržaj  dovodi do uzajamnog nerazumevanja partnera pa čak i neprepoznavanja samog sebe( za one koji su spremni da obrate pažnju i na sebe u smislu odgovornosti za nesporazume).

Zato je sličnost osnovni preduslov zadovoljstva zajedničkim životom. Zamislite kako bi izgledao brak između delfina i krave, kad bi to bilo moguće.

Oba partnera imaju program  u glavi kojeg nisu svesni dok se ne postavi odgovarajuća scena i onda nesvesno upadaju u uloge koje su tim programom određene. Program uključuje bračne odnose roditelja, izrečene i neizrečene zahteve roditelja kako treba da se postupa sa partnerom, šta da se očekuje od partnera i nešto sopstvenih fantazija i stavova o braku.


Motivi za ulazak u brak


       Često je glavni motiv za sklapanje braka naročito kod mladih parova  intenzivna seksualna privlačnost  a da pri tome nemaju dovoljno sličnu bazu. Takav odnos  će biti  predvidljivo “turbulentan” naročito kad se zakomplikuje decom.

       Stariji parovi ulaze u brak iz  “racionalnijih motiva “vreme je da se skrasim i osnujem porodicu,  on je dobar, vredan, finansijski će nam biti lakše kad se udružimo, svi očekuju od mene da se konačno udam, svi moji vršnjaci su osnovali porodice, pa nemam s kim više da izlazim i putujem”. Svi ovi razlozi zvuče kao opravdanja ili racionalizacije i nedostaje im entuzijazam doživljaja ljubavi.

       

Brak koji ne počinje sa velikom zalihom ljubavi koja će pomoći da se amortizuju teškoće nema potencijal za zadovoljstvo i sreću.


Psihološke razlike između muškaraca i žena


       Čak i kad se napravi “pametan izbor” nesporazumi nastaju iz razlike u polovima. Ženska percepcija je drugačija od muške. Da li je to posledica anatomskih i fizioloških razlika u mozgovima muškaraca i žena ili kulturnog nasleđa i psiholoških uloga koje su im namenjene teško je odgovoriti ili je sve to zajedno. No nauka često previdi psihološku i energetsku  moć polne ljubavi koja ima svoju biološku i kosmičku logiku. Igleda da je savremena narcistička kultura pobrkala ove razlike i dovela ih do karikirane forme daleko od autentično ženskog i autentično muškog principa. Muški i ženski princip su prirodno savršeno komplementarni, funkcionalni i skladni. Nužni su da bi funkcionisala celina-par. Zbog nepoštovanja ovih autentičnih prirodnih principa remeti se ravnoteža. Ovo dovodi do udaljavanja i smanjenja seksualne tenzije među partnerima pa svrha zajednice muškarca i žene nije uživanje u zajedničkom životu već u ispunjavanju društvenih, bioloških i ekonomskih funkcija. To je najčešća zamka koja zarobi i ženu i muškarca i onemogući prirodan tok - uživanje u kreaciji sopstvenog života, odnosa i sebe - permanentno sazrevanje. Ovo  je takođe razlog za nezadovoljstvo zajedničkim životom koje predhodi razvodu.


Bolje sprečiti nego lečiti


       Nekada je u bivšoj Jugoslaviji bio uveden obavezni jednogodišnji verenički staž ili probni brak nebi li se stopa razvoda zbog neusklađenosti partnera smanjila. Mislim da je predbračno i bračno savetovanje veoma potrebno mladim ljudima da nauče kako da razgovaraju sa partnerom i kako konstruktivno da rešavaju međusobne konflikte. Svaki odnos mora da se neguje. Ljudi kao da zaboravljaju da ulaskom u brak bračni odnos se tek rađa i od  toga koliko budemo uložili i kako ga budemo negovali zavisi umnogome naše zadovoljstvo  životom, naše fizičko i mentalno zdavlje. Pošto je potreba za ljubavlju i pripadanjem jedan od primarnih životnih motiva nikad ne treba zaboraviti na njen značaj i nemogućnost stvarnog zadovoljenja preko kompenzacija i surogata.  


Svaki odnos mora da se neguje. Ljudi kao da zaboravljaju da ulaskom u brak bračni odnos se tek rađa i od  toga koliko budemo uložili i kako ga budemo negovali zavisi umnogome naše zadovoljstvo  životom, naše fizičko i mentalno zdavlje.



MUŠKO - ŽENSKI ODNOSI  - ŠTA  TO IGRU KVARI?


        Samo autentični odnosi donose napredak. Ako se ta prirodna ravnoteža poremeti onda dolaze psihološki problemi. Roditelj svom detetu treba uvek da bude roditelj, a ne drug - vršnjak ili dete. Muž ženi pre svega treba da bude muškarac pa onda sve drugo. Tu se slažem sa Jovom Toševskim jer je zaista stariji prirodni biološki poredak odnosa od svih naknadnih konstrukata. U praksi se pokazuje koliko je psihološki pogubno kad se poremeti prirodan poredak u bliskim ljubavnim i porodičnim odnosima.

       Ako u muško - ženskom odnosu iz svakodnevnice  nestane ljubav, senzualnost, uzajamno razumevanje, podrška i prijateljstvo odnos je  mrtav. Ni jedna kompenzacija u formi prebacivanja energije na neku drugu ulogu u partnerskom odnosu kao što je zarađivanje novca, briga o deci i kući neće dovesti do uzajamnog zadovoljstva.

Pogrešno je očekivati da će partner ili parnerka biti zadovoljni vama zato što savesno obavljate svoje obaveze na poslu i porodici. Zadovoljstvo brakom može postojati samo ako se neguje ljubav, senzualnost i prijateljstvo između partnera.

 

       

Šta inhibira današnje muškarce?


       Narcistička kultura je donela samo surogate. Umesto ljubavi - seksualnost i manipulaciju njome pre svega  zloupotrebljavajući mušku slabost na vizuelne stimuluse. Žena kao sredstvo za zadovoljenje seksualnih fantazija muškarca viri iz svake reklame  za bilo koje proizvode. Polugole ili gole žene sa reklama šalju poruke i devojčicama šta je muškarcima važno. Manipulacija muškarcima koji najviše padaju na vizuelne zahteve nikako ne dovodi do njihove veće aktivnosti  u muško - ženskim odnosima.U celoj zapadnoj kulturi akcija žena je jasna ali akcija muškaraca je sve  slabija i sve manje definisana. Posledica je sve veće nezadovoljstvo žena muškarcima, i obrnuto. Već možemo smatrati društvenom pojavom uobičajenu scenu gde lepe devojke sede za jednim stolom,  a slobodni momci za drugim, a da im ne pada na pamet da priđu devojkama.

       Od pamtiveka muškarci su organizovali akciju zavođenja. Ta motivacija je evoluciono sigurno imala uticaja na razvoj funkcionalne inteligencije muškarca.

       Zaštita,  inicijativa,  aktivnost i prodornost   su prirodno  u muškom principu. Ovo se vidi i praćenjem razvoja muškog i ženskog deteta. Dečaci su motorno aktivniji, igre su im dinamičnije i agresivnije, dok su igre devojčica socijalno suptilnije. Šta se to inhibirajuće desi muškarcima između odrastanja i zrelosti? Šta to u današnjem vremenu inhibira muškarce da budu aktivniji sa suprotnim polom?. Zašto su zbunjeni i nesigurni? Da li to ide u korist ženama? Naravno -  ne. 

       Seksualni stimulusi koji vire iz tv-a, novina, bilborda, čine dečake uplašenim od gubljenja kontrole, a to se nekako kasnije generalizuje i na odnose sa ženama. Seks kao vrednost vezana za ljubav i polnu igru postaje izvor straha od prevelikih očekivanja, a gde se pojavi strah tu nestaje igra, pa dolazi do inhibicije.

       Neki dečaci ili muškarci savladaju strah i nesigurnost tako što lako upadaju u seksualne odnose ne pridajući im značaj. Kao kad vam do nečega nije dovoljno stalo pa vam je svejedno kako će ispasti. Zabluda je ženske populacije što ovo ponašanje suviše ležerno i narcistično dovodi u vezu sa muževnošću. Takvi muškarci ni ne biraju usputne partnerke po svojim kriterijumima jer ih nisu ni gradili, već po opšte prihvaćenim kriterijumima za fizički izgled žene. Zapravo je važno da mu zavide drugi muškarci. Žene su mu kao trofeji koji služe da mu podignu ugled u muškom društvu. Iza ovoga stoji latentna homoseksualnost ili edipalna odanost majci “ni jedna nije važna osim tebe-mama”


str. 2

Seksualnost ne treba zloupotrebljavati, manipulisati njome i koristiti je kao sredstvo  za postizanje nekog drugog cilja u bilo kom obliku odnosa uključujući i brak. Bavljenje bilo kojom umetnošću, kreacijom, igrom ili seksom je potpun doživljaj samo ako se prepustimo uživanju i osećanju da radimo nešto zarad samog tog čina, a ne nekog  krajnjeg ishoda. Zadovoljstvo tokom ili uživanje u samoj akciji po principu ovde i sada donosi jedino pravo zadovoljstvo u svemu, ne samo u seksu, umetničkom stvaranju, nego i u nauci. Verovatno možete da zamislite naučnika koji je uzbuđen i srećan dok nešto istražuje i  pre nego što nešto bitno otkrije. Igra u odraslom dobu u poslu kojim se bavimo, u seksu, druženju , kreiranju, uređenju kuće, kuvanju je sama sebi i svrha i smisao. Da bismo znali da se igramo trebalo bi da budemo dovoljno zreli i slobodni.

Ako brak shvatimo kao kraj slobode, hod po mukama, gomilu obaveza i minimum zadovoljstva onda je unapred osuđen na propast. Ako je takav stav posledica predrasuda stečenih u primarnoj porodici on govori o nedostatku sigurnosti u sebe što nije nepremostiv problem uz podršku partnera. Međutim, često je takav stav posledica nesvesno anticipiranog zahteva roditelja suprotnog pola koji nije dao blagoslov na uživanje van roditeljskog doma. Onda je stvar zamršenija i zahteva  pomoć stručnog lica. 




ZADOVOLJSTVO I BRAK        


Ljudi ulaze u brak sa nadom da će im biti još lepše i bolje nego kad su se zabavljali. Često je početak takav, ali nade i snovi bez znanja i truda ne opstaju dugo. Stvarno suočavanje sa kvalitetom veze, tipom odnosa i ulogama počinje sa roditeljstvom. Da bi čovek stvarno postao roditelj trebalo bi da bude dorastao i nezavisan emocionalno i ekonomski od sopstvenih roditelja. Emocionalna zavisnost je daleko opasnija jer je ekonomska prolazna i kratkoročna. Poželjno je da mladi par živi odvojeno i dovoljno udaljeno od oba para roditelja, kako bi lakše gradili svoj stil života. Rođenjem  deteta  nastaje porodica - sasvim nova situacija u kojoj partneri nemaju nikakva lična iskustva. Do sada su se brinuli samo o sebi i svom parneru, a sad dolazi bespomoćno biće koje zahteva sve vreme i trud oba roditelja. Život postaje naporan, na trenutke lep, a na trenutke stresan. Deca nas teraju da se prilagođavamo njima i njihovim potrebama od kad se rode  pa dok ne napuste kuću. Doduše, kako rastu sve više roditeljima ostavljaju vremena i prostora za njihova lična zanimanja i slobodno vreme. Ipak svedoci smo ispovesti mnogih ljudi koji kažu da ih je roditeljstvo udaljilo, da su se negde pogubili, a da se ni ne sećaju kad je to udaljavanje počelo. Većina ljudi za to udaljavanje od partnera krivi način života: posao, obaveze oko kuće, dece, često i neophodne dodatne poslove kako bi se «preživelo»... Naporan život, večernji umor kao i opuštanje uz TV nisu stimulansi za vezu.


Umeće življenja u braku

Da li ste se nekad zapitali :»Koliko je vremena prošlo od kad smo nas dvoje  poslednji put bez dece otišli negde na više od jednog dana?» U ovoj zemlji je uobičajeno da bračni parovi ne odu nigde bez dece i po pet ili deset godina. Oni zaborave kad su se poslednji put osećali kao par. Tako nastaje roditeljskodečja zajednica koja ima funkciju da odneguje i podigne decu, dok se početni ljubavnički odnos gubi. To naravno nije dobro ni za jednog partnera jer su njihove primarne ljubavne potrebe nezadovoljene. Oni nisu zadovoljni ni seksualnim životom i ako na vreme ne priznaju sebi da na to imaju pravo i da im je potreban ljubavnički odnos sa partnerom neće ništa ni preduzeti da ga održavaju. Ako ne ulažemo ništa, ne možemo ni da očekujemo ništa. Često se mešaju babe i žabe « Ja radim po ceo dan za nju i decu, mogu valjda uveče da se opustim pored TV-a» ili »Ja sam uveče umorna, jer rintam kao konj, idem na posao, održavam kuću, kuvam, brinem odeci « i sl. Ovo jeste svakodnevnica većine parova koja baš nije seksi. To što oboje čine jeste za porodicu, ali nije usmereno direktno na partnera. Da bi ljubavni život  bio dobar neophodno je da partneri budu bar u nekom periodu dana usmereni jedno na drugo. Tako  neguju svoj ljubavni odnos.


Kako to izvesti u ovako napornom životu?

Odvojite svakog dana neko vreme kad možete da razgovarate uz neko piće ili da se zagrlite i pomazite. Kad deca legnu (gledajte da to bude ranije) napravite prijatnu atmosferu, ne uključujte TV, pustite neku tihu muziku i posvetite se jedno drugom. Ako naviknete da ovako provodite večeri nakon napornog dana osećaćete se mnogo bolje jer su i vaše emotivne potrebe zadovoljene. Lakše ćete podnositi dnevne napore jer znate da na kraju dana imate vreme za komunikaciju i opuštanje.

Prednost ovakvog rituala osim na vaše zadovoljstvo sopstvenim životom reflektovaće se i na bolji kvalitet roditeljstva.



POGUBNA ZAMENA ULOGA IZMEĐU RODITELJA I DECE


Često su partneri lenji i skloni prepuštanju nezadovoljstvu. Naročito kad motivi zbog kojih su ušli u brak  nestanu ili izgube na snazi, a u međuvremenu nisu uspeli da izgrade  ništa novo što bi ih podsticalo na zajednički razvoj. Svoje nezadovoljstvo tumače nezadovoljstvom partnerom, napornim roditeljstvom ili napornim poslom .

AKO  IZGOVORATE REČENICE “DECA NAS ISCRPLJUJU; NE DAJU NAM MIRA I ZBOG NJIH NEMAMO UOPŠTE VREMENA JEDNO ZA DRUGO”ILI “ U BRAKU SAM SAMO ZBOG DECE  I OVO SVE PODNOSIM SAMO ZBOG NJIH” dobro se preispitajte da li je upravo to uloga koju ste namenili svojoj deci da budu alibi za nedostatak motivacije i pokrivanje nezadovoljstva vašim odnosom, kao “smetala“vašem životu. Ona postaju u vašem doživljaju odgovorna za udaljavanje među vama ili vaše lično nezadovoljstvo. Deca, naravno, to znaju ili čuju u nekom obliku izrečenu konstataciju, opterećuju se krivicom koju mogu doživotno da nose. Ovo će im smetati  u njihovim budućim odnosima sa svojim bračnim partnerom.

Samo odrasli mogu da budu odgovorni za svoj i dečji život  ako se odgovornost prebaci na decu - roditelji postaju deca svojoj deci

. Obzirom da dete koje je bilo roditelj svojim roditeljima ostaje doživotno u toj funkciji pa to breme odgovornosti i krivice što ih fizički napušta  unosi u svoj brak. Kako ništa u ljudskom razvoju ne može da se preskoči, svako doba traži svoje - kaže narod, te neko kome nije dozvoljeno da bude dete ne može da bude stvarno odrastao i slobodan već može kao dete da se pomoću društveno ustanovljenih kriterijuma odraslosti  igra odraslog. Međutim život nije igra”ko bajagi”. Životne situacije zahtevaju stvarnu zrelost, odlučnost i opredeljenje. Ne može se istovremeno biti partner ocu ili majci i svom izabranom partneru - neminovan je sukob interesa. Takođe taj  koji  nije iživeo svoje detinje potrebe imaće doživotnu potrebu da ih iživi pretvarajući svog partnera u roditelja ili čak i sopstvenu decu čim malo dorastu u svoje zaštitnike. Nedorasli partner  neće doneti sreću ni sebi, ni partneru, ni sopstvenoj deci.

Zato je veoma važno da se primarni odnosi sa roditeljima proanaliziraju, učine svesnijim i racionalnijim pre nego što ljudi uđu u brak



U KAKVOJ JE VEZI DOBAR LJUBAVNI ODNOS RODITELJA SA VASPITANJEM DECE?



Veza je najdirektnija: Odnos između roditelja se UVEK REFLEKTUJE na decu. To ne znači da  svađe, otvoreni sukob iz koga izađe razrešenje i pomirenje deluju kao loša atmosfera na decu. Mnogo opasnije je hronično stanje stvari, tinjajuće nezadovoljstvo, nedostatak ljubavi i pažnje između roditelja, prikrivena agresija ili pasivna agresija između roditelja  jer stvaraju bazičnu nesigurnost kod dece.

Bazična sigurnost nastaje kad roditelji bezuslovno vole dete i kad se međusobno vole. Takva deca su rasterećena brigom za svoj status u odnosima sa roditeljima kao i brigom i odgovornošću za svoje roditelje. Oni su spontani i komunikativni i sigurni u sebe. Ovo je idealna baza za sve druge odnose koje  će kreirati. Roditelji koji su zadovoljni svojim odnosom i sobom, u odnosu prema deci delovaće usklađeno i partnerski.













KVALITET BRAČNOG ODNOSA; VREDNOSNI SISTEM RODITELJA I NJIHOV UTICAJ NA DECU


Borba za moć

Dete : »Mama kaže da ne mogu da idem napolje. Mogu li tata? Napisaću domaći posle?»

Otac kaže: «Važi». Ovakve i slične situacije u kojima deca koriste priliku za hvatanje krivine su pogubne i za decu i za roditeljski odnos. Roditelj koji nije dao dozvolu je s pravom besan na onog koji je prekršio kodeks lojalnosti partneru. Ako je stvarno mislio drugačije, trebalo je da se konsultuje i da zajednički donesu odluku. Ovako deca koriste njihovo nadmetanje i uvek poslušaju onog koji im dozvoli. Najčešće je jedan partner onaj koji dosledno minira autoritet drugog. Time pokazuje svoju inferiornost, pasivnu i aktivnu agresivnost prema partneru i neodgovornost za vaspitanje sopstvenog deteta. Zapravo, takav roditelj je dete adolescent. Po pravilu u kući svojih roditelja nije imao pravo na pobunu jer je porodica iz koje potiče bila autoritarna. Ako je u pitanju muški partner koji ne uspeva da se nametne u svom braku kao njegov otac, onda on obstruira partnerku.

Psihološko je pravilo da se sve što se ne nauči, razume i savlada  ponavlja u životu dok se ne nauči.

Tako nezavršeni posao koji je trebalo da se završi u matičnoj porodici tog roditelja biva prenesen na partnera koji je lakše savladiv autoritet nego što su bili njegovi roditelji. Zahtevan roditelj postaje žrtva prenesenog odnosa sa partnerovih roditelja. Ali, ni on nije «nevina žrtva» u takvom odnosu. Postoji i druga strana medalje.

Zahtevni roditelj je obično kritičan prema detetu i prema partneru. Polazi sa pozicije autoriteta i moći. Takvim ponašanjem provocira pobunu jer se postavlja kao vlast i sudija. Time degradira partnera, i stvara atmosferu tenzije i sukoba u porodici. Pošto za uzvrat dobija negativne reakcije i od deteta i od popustljivog partnera, on se oseća i ponaša kao gnevni pravednik. I tako nastaje začarani krug. Gnevni pravednik je besan, njegov (njen) bes izaziva pobunu, pobuna podstiče gnev pravednog, «odgovornijeg» i zahtevnog roditelja...Zato je odnos sa partnerom neodoljivo bojno polje za dovršavanje sopstvene razvojne potrebe-nametanje i afirmaciju moći. Neophodno je da se ovakav odnos razmrsi jer ubacuje dete u «igre moći» između roditelja. Zato je za vaspitanje dece veoma važno da partneri srede svoj odnos. U ovakvoj porodici deca su najveći gubitnici jer su sredstvo za potkusurivanje, a u centru zbivanja je u stvari poremećeni odnos roditelja. (koji je u svojoj suštini odnos autoritarni roditelj - dete adolescent) Svakako da i partner koji navlači agresiju na sebe treba da se mudrije ponaša i više uvažava partnera. Tako se umanjuje njegova potreba za nadmetanjem, i ako se razjasne i razumeju ti odnosi, ima nade da se uravnoteže i zasnuje ravnopravan partnerski odnos koji je jedino zdravo rešenje. Nekad se to rešavalo strogim podelama uloga, a sada može dogovorom o kompetencijama.


Roditeljsko -dečja zajednica

Roditeljsko dečja zajednica ili decocentrična porodica u kojoj se, što samo ime kaže, sve vrti oko dece je porodica u kojoj oba roditelja maksimalno posvećuju vreme deci. Briga oko dečje ishrane, edukacije, slobodnih aktivnosti, angažuje roditelje svakodnevno. Oni smatraju da je to njihov jedini zadatak i prilično su usaglašeni. Možemo ih videti u raznim neformalnim školama kako čekaju decu koja uče jezike, glumu, balet, slikanje ili sportskim centrima i bazenima. Oni često zatrpavaju decu velikim brojem vanškolskih aktivnosti kako bi im pružili što bolje obrazovanje, osmislili vreme i «spasli dete od ulice». Pri tome su stalno u trku da postignu sve zadate obaveze. Vreme za dokolicu i opuštanje ne ostavljaju ni sebi ni deci. Kao da se plaše i sebe i dece. »Ko zna šta dokonom čoveku može da padne na pamet». Ovo su najčešće roditelji intelektualci, sa snažnim seksualnim  potiskivanjem, bivša adaptirana deca i konformisti. Njihov  odnos je bratsko sestrinski ili drugarski. Oni se i ne svađaju, tako da ako se nekom od njih omakne da se zaljubi, tj da mu se probudi seksualnost, okolina je iznenađena jer se nikad nisu svađali i izgledali su kao srećna porodica. Sloboda i kreativnost su dozvoljeni samo ograničeno, u strogo kontrolisanim uslovima-pod nadzorom. Njihova deca se teže uklapaju u društvo vršnjaka, teže se i odvajaju jer su dečje zajednice na rekreativnoj nastavi ili sportskim pripremama u njihovom iskustvu okarakterisane kao opasne i divlje, a oni su navikli da funkcionišu samo sa odraslima, u zaštićenoj atmosferi. Kasnije teško ostvaruju ljubavno seksualne odnose jer su previše zavisni od roditelja koji su ih predugo infantilizovali. I sami će biti skloni da naprave sličan odnos sa partnerom, ili će ga napraviti sa pola srca, a druga polovina će ostati vezana za roditelje jer se osećaju suviše potrebnim da bi roditeljski brak funkcionisao. Ovaj oblik odnosa bi se mogao popraviti ako bi partneri osetili šta im nedostaje i poradili na tome. Dakle ovde nedostaje seksualna dimenzija odnosa koja roditelje čini odraslim parom, a decu oslobađa stalnog fokusa i ostavlja im prostor za slobodniji razvoj, istraživanja i individuaciju.

       

Posao i materjalna sigurnost iznad svega

Ovaj tip zajednice je orijentisan na sticanje materjalnih dobara i sve ostalo je u drugom planu. Roditelji se slažu u sistemu vrednosti: »Posao i materjalna sigurnost iznad svega». Oni deluju kao tim za proizvodnju novca. Decu čuvaju drugi: ili babe ili plaćene osobe. Obično su puni sebe, osećaju se uspešno, uspeh im je afrodizijak i stimulans. Dakle, to su parovi koji vode turbo život - 300 na sat. U njihovoj glavi sve je jednostavno. Deca imaju svoje zadatke, drugi im pomažu da ih obave, a oni imaju previše posla da bi se bavili tako običnim stvarima jer im je kalkulator u glavi uključen 24h. Jednom ili dva puta godišnje idu na egzotična putovanja ili skijanje. Ako vode decu, vode i pomoćno osoblje da ih čuva. Tipičan su proizvod narcističke kulture. Doterani su, u top formi, sve kod njih izgleda kao za reklamu. U skladu sa tim važnije im je kako deca izgledaju i koji su im rezultati za pokazivanje u društvu nego kako se osećaju. Ako se deca pobune ili kažu da nisu srećna i zadovoljna, onda odgovaraju: »Sram te bilo, besan si. Vidi šta ti sve kupujemo. Niko od tvojih vršnjaka nema toliko skupih stvari» i kao vrhunac: «Ovo sve radimo za tebe. Tebi će sve ovo da ostane.» Šta preostaje detetu nego da prihvati takvo obrazloženje. Ono će celog života biti željno ljubavi i pažnje i lako će ući u simbiotični zavisni odnos sa partnerom. Na poslovnom planu će biti jako teško dostići takve roditelje, te će se uvek osećati inferiorno. Ovaj tip roditelja se i rivališe sa sopstvenom decom u izgledu, načinu oblačenja i sposobnostima, pa daje argumente detetu da se oseća inferiorno. Ako je samo jedan parner u poslu i odsutan je po ceo dan, a drugi je kod kuće, a to je uglavnom žena, situacija je malo drugačija. Onda je i ona dopuna za reklamu - Barbika sa obavezom da izgleda kao zvezda pink televizije. Ona koja je prihvatila da je materjalno iznad svega i sama postaje roba trenutno manje ili više zadovoljna. Ovde nastupa seksualnost kao zamena za ljubav i bračna neverstva stalno vise u vazduhu. Naravno da u navedenim kombinacijama niko nije srećan, jer reklama nije život. Dimenzija intime, nežnosti i ljubavi, ne može biti zamenjena novcem ni deci ni partnerima. Nešto može da se popravi tek kad se partneri suoče sa nekim drastičnim, spolja vidljivim problemom kod dece ili jednog od njih na psihološkom planu, koji su do sada ignorisali.



U našem centru možete se uključiti u individualno ili bračno savetovanje, kao i u grupe-radionice koje se bave ličnim razvojem, problemima u vezi i braku i veštinama roditeljstva.

4.str

KAKO SE PRELAMA ODNOS PREMA SEBI I PARTNERU NA PONAŠANJE  PREMA DECI


Odnos prema deci je u velikoj meri zavistan pre svega od našeg odnosa prema sebi (kako doživljavamo sebe i svoju vrednost), od  odnosa sa sopstvenim roditeljima i odnosa sa partnerom.


       Kad postanemo roditelji dobijamo priliku da kroz novu ulogu saznamo o sebi mnogo više nego što smo mogli i da predpostavimo.Zato je potrebno da pratimo svoje postupke kao posmatrači  kako bismo mogli da analiziramo i korigujemo svoje ponašanje u korist svoje dece.Odnos prema deci je u velikoj meri zavistan pre svega od našeg odnosa prema sebi(kako doživljavamo sebe isvoju vrednost), od odnosa sa sopstvenim roditeljima i odnosa sa partnerom.

       Roditelji se u masi ponuđenih knjiga i preporuka o roditeljstvu opredeljuju prema sopstvenim afinitetima za stil roditeljstva  od ekstremno krutog i tradicionalnog do ekstremno popustljivog u kome nema zahteva i granica ili još češće ne opredeljuju se uopšte već postupaju prema trenutnom raspoloženju ili neposrednom uticaju nekih autoriteta, medija ili literature. 

Navešću osnovne tipove roditeljskih reakcija na ”loša” ponašanja dece. Agresivni roditelji koriste napad rečima ili delom kako bi umirili decu. Pasivni roditelji dozvoljavaju  deci da rade šta hoće, a kontrolu povrate tek kad im “prekipi”. Manipulativni roditelj koristi osećanje krivice da bi naveo dete da promeni nameru ili ponašanje.Pozitivni roditelj dosledno postupa, daje jasne i čvrste zahteve i ne plaši se sukoba.


AGRESIVNI  RODITELJ


       Ovaj tip roditelja sva svoja nezadovoljstva istresa na decu.Njihovo nezadovoljstvo obično nije posledica detetovog ponašanja već je neka sitnica koja im zasmeta samo okidač za pražnjenje besa na deci.Oni i fizički i verbalno kažnjavaju svoju decu.U davanju pružaju minimalac, krajnje su restriktivni, ali u zahtevima su perfekcionisti.Postižu apsolutnu poslušnost zasnovanu na strahu od kazne ili odbacivanja što je za takvo dete veća kazna nego batine.Pošto strah isključuje ljubav njihov odnos prema roditeljima je ropski zavistan dok su mali da bi kad ojačaju ili steknu neku moć kad odrastu po nekad mogao da se pretvori u obrnutu priču - da postanu zlostavljači svojih roditelja, partnera i dece.Ovo se može očekivati od zlostavljane muške dece, dok su  ženska deca sklonija da nađu zlostavljača, a da same budu loše majke. Problem je u niskom samopoštovanju u svim slučajevima i roditelja i dece.


PASIVNI RODITELJ


       Pasivnih roditelja ima najviše.Oni su zbog sopstvene nesigurnosti žrtve loše tumačenih informacija o podizanju dece u moderno vreme. Sami su  nesposobni da preuzmu kormilo već puštaju da ih dete kontroliše. Popuštaju i povlače se pred svim dečjim zahtevima. Plaše se sukoba  i odbacivanja.Često ćete ih čuti kako govore “samo želim da održim mir”. Iza ovakvog “tolerantnog” ponašanja krije se ambivalencija prema deci i partneru, strah od gubitka samokontrole kad bi ispoljili negativna osećanja, stalni alibi za neslaganje sa partnerom ili nedostatak komunikacije”deca nam ne daju mira, iscrpljuju nas, stalno ispunjavamo njihove zahteve, nemamo vremena ni da razgovaramo”. Ovi roditelji troše silno vreme na natezanje sa decom i stalno koriste raspravu  iz koje najčešće izlazi dete kao pobednik. Pasivni roditelj ni ne želi da pobedi. Desi se ponekad da ovakav roditelj izgubi živce i prasne sa više negativnih osećanja nego što je želeo. Učestala je šema da pasivni roditelj ima partnera koji je “gonič robova” ili “dežurna veštica”- zavisno od pola, koji insistira na svim banalnostima koje život znače: pranje ruku , pristojno ponašanje na ulici ili za stolom, odlazak na vreme u krevet i slično. Pošto priroda teži ka ravnoteži, a roditelji funkcionišu po principu spojenih sudova  zahtevni roditelj mora da bude oštriji nego što bi bio da je u kombinaciji sa manje “tolerantnim” partnerom. Pasivnom roditelju upravo ovakav partner treba da bi lakše kupovao ljubav i pažnju dece koja mu je neverovatno potrebna. Često se koristi manipulacijom tako da se nekad preliva u sledeći tip roditelja.


RODITELJ MANIPULATOR


       Roditelj manipulator i sam je imao takvog roditelja te je na vreme shvatio da je manipulacija sopstvenom decom vrlo efikasan način da se drže pod kontrolom. Često je slušao majku ili oca kako govore: ”da nije vas odavno bih ga/je napustila”. Ovakav roditelj često koristi poređenja sa drugom decom naravno na štetu sopstvene kako bi im izazvao osećanje niže vrednosti i uverio ih da  to što dobijaju je previše jer nisu zaslužili. Kad dete uđe u tinejdžerski uzrast a želi nešto da uradi ili da ode negde, a da se ovakav roditelj ne slaže onda koristi sva sredstva da izazove masivno osećanje krivice ”Nije mi dobro-to je sve zbog tebe jer me sekiraš” ili “kada umrem znaj da si mi ti skratio život za bar deset godina”. Nekad su reči praćene i predstavom sa propratnim efektima: teško disanje , histerično kočenje, padanje u nesvest i slično. U svakom slučaju dete ovakvog roditelja čak i kad odraste biva sputano zadovoljavanjem zahteva izrečenih ili podrazumevajućih i stalnim osećanjem krivice ako uradi bili šta na svoju ruku.


POZITIVNI RODITELJ


       Pozitivni roditelji su jasni, odlučni i prilično samouvereni i opušteni. Imaju svoje kriterijume i ne povode se lako za trendovima ili mišljenjem većine. Njihova deca znaju da ono što roditelji kažu mora da se uradi jer će oni sigurno istajati u zahtevu, ali istovremeno znaju da ih niko neće ponižavati. Kako deca rastu pozitivni roditelji sve više pregovaraju sa njima tako da i uvažavanje postignuća i odrastanje deca sa radošću prihvataju .Jer kad si stvarno odrastao rastu ti kompetencije ne samo sa godinama već pre svega sa postignućem i ponašanjem koje je zrelo. Njihova deca rado istražuju i isprobavaju se u raznim poslovima i veštinama i lako se odvajaju kad im dođe vreme. Roditelji i deca koja su na ovaj način vaspitana zadržavaju blizak odnos i uzajamno poštovanje tokom celog života.Ključ je u samopouzdanju i samopoštovanju roditelja.




AKO VOLIMO SEBE VOLEĆEMO I DRUGOG


       Kako se odnosite prema sebi i doživljavate sebe tako će vas i drugi opažati i  odnositi se prema vama.

Naša unutrašnja verovanja imaju  dva  efekta : prvo ona diktiraju naše ponašanje, a drugo stvaraju očekivanja u našim mislima o  tome kako zaslužujemo da se odnose prema nama. Ako ste škrti prema sebi vi ćete malo dobijati i od partnera. S druge strane ako ste pažljivi prema sebi , poštujete sebe, tako će vas partner tretirati.

Nisko samopoštovanje sabotira ljubavni odnos. U svojoj krajnosti dovodi do toga da ljudi skoro automatski odbijaju ili sabotiraju ljubavni odnos. Ne mogu da dopuste da ih partner voli, ma koliko on to pokušavao. Ljudi sa niskim samopoštovanjem sumnjičavi su u odnosu na svakoga ko pokaže interesovanje za njih, zbog toga što oni sami unutar sebe ne mogu da nađu nešto što bi moglo da se voli. Naravno da  partnerska ljubav i pažnja može da pomogne da  ublaži nesigurnost ukoliko onaj koji ga voli  i podržava bude dovoljno uporan.

Roditeljski   zadatak je da dete razvije ljubav prema sebi i samopoštovanje. Spontano bi to postigao svaki samopouzdani roditelj. Međutim onaj koji to nije treba da se pozabavi jačanjem samopouzdanja najbolje pre nego što dobije decu. Ovo se postiže na više načina, ali pre svega zahteva aktivnost i trud. Upoznati sebe je prvi deo tog procesa. Zatim kako predstavljamo sebe, svoje stavove i afinitete ljudima s kojima stupamo u kontakt. Da li smo dovoljno adekvatni i jasni? U kontaktu je potrebno da budete određeni, jasni i izrazite  svoje želje tako da primite tačno to što hoćete. Naravno rad na sebi u smislu obrazovanja i održavanja fizičke kondicije pomoći će vam da se osećate bolje u svojoj koži.

                       


                                                                                   Autor dodatka

                                                                                   Tatjana Firevski Jovanović