Granični poremećaj ličnosti


Na usamljenost, nerazumevanje od strane drugih, od strane celog sveta, osećanje praznine, beznadežnost polažemo u ovom ili onom trenutku pravo svi. Sve je to za ljude. Svakog čoveka ovakva raspoloženja snađu ponekad, neka ili sva, raspar ili skupa. Dođu s nekim razlogom, pa odu kada i sam razlog ode odakle je i stigao. Svako ima svoje „žute minute“ u kojima lako plane, izviče se na prvog do sebe, pa se stiša. Većina ljudi promeni po nekoliko partnera dok ne pronađe Gospodina Pravog ili njegov ženski pandan. Naravno da je redak slučaj da proživite u zdravlju i sreći do kraja svojih dana sa prvom osobom na koju naletite.

Za to vreme nekim osobama takvi ispadi, osećanja i ponašanja predstavljaju obrazac po kom sve rade u životu, nacrt po kom funkcionišu, žive. Kao da uvek gladuju za pažnjom drugih ili svih, kao da nikada nisu sasvim zadovoljni sobom, a naročito drugima, emocionalne reakcije su im gromovite, preterano izražene i najvećma neprimerene. Osećanja su im plitka, površna i često ih velikom brzinom u potpunosti menjaju i preusmeravaju. Dešava im se da značajan deo svog vremena provedu u pomenutim neugodnim raspoloženjima i da to počne da utiče na sve sfere  života. Posao se radi bez velike motivacije, otaljava se. Emotivne veze, na početku obećavajuće i sa oreolom večnosti, pucaju po svim šavovima odjedared, munjevito, bez nekog vidljivog razloga, ostavljajući sve veću prazninu u duši i teraju na hitnu potragu za novim i novim vezama. Ovi ljudi su puni negativnih osećanja prema sebi samima, čak mržnje ili gnušanja. Ponašanje im je destruktivno, još češće samodestruktivno i uglavnom su svesni svega toga. Upadaju u probleme zbog svojih impulsivnih i ishitrenih reakcija zloupotreba alkohola, uzimanje droge, kockanje u prave pare, problemi sa zakonom. Granični poremećaj ličnosti Granični poremećaj ličnosti - Borderline personality disorder (BPD) je veoma stresno stanje i za ljude koje je snašao i za one iz njihovog najbližeg okruženja. Česte promene raspoloženja, bes i impulsivnost mogu da oteraju druge od njih, iako su ovi u stalnoj potrazi za ljubavlju i prihvatanjem.

Poznajete li nekog takvog ili ste i sami takvi? Ako je tako predložite mu da potraži stručnu pomoć ili savet ili, opet, svratite i sami kod nekog dobrog psihologa. Granični poremećaj ličnosti je komplikovano i neugodno stanje i potrebno ga je što ranije uočiti i lečiti. Lečenje daje dobre rezultate i vraća izgubljenu nadu u miran i srećan život.


Granični poremećaj ličnosti je dijagnostička kategorija koja se odnosi na dugotrajno poremećeno funkcionisanje ličnosti, pre svega u sferi raspoloženja i emocija. Karakterišu ga impulsivne akcije i reakcije, nestabilnost i česte izmene raspoloženja i potpuno haotičan emotivni život. Svrstava se u kategoriju emocionalno nestabilnih poremećaja ličnosti, koja podrazumeva poremećaje ličnosti sa veoma izraženom tendencijom ka brzim impulsivnim radnjama bez dovoljno promišljanja o posledicama i sa afektivnom nestabilnošću. Sposobnost planiranja i procene može biti svedena na minimum, a izlivi intenzivne ljutnje često mogu dovesti do nasilnih reakcija ili takozvanih „bihejvioralnih eksplozija“. Takvi eksplozivni izlivi lako mogu biti izazvani i banalnom kritikom ili osujećivanjem impulsivnih postupaka. Postoje dve varijante ovog poremećaja ličnosti, a obema su svojstveni impulsivnost i nedostatak samokontrole.


Sve počinje u adolescenciji ili ranom odraslom dobu. Kod borderlajna je prisutno nekoliko vidljivih karakteristika emocionalne nestabilnosti. Uz to predstava o sebi, ciljevi i unutrašnje sklonosti (uključujući seksualne) često su nejasni, magloviti ili poremećeni. Obično postoji hronično osećanje praznine (tako negde u duši, grudima ili stomaku), besmisla i dosade. Sklonost ka uključivanju u intenzivne, burne i nestabilne odnose može uzrokovati ponavljane emocionalne krize i patnju i može biti udružena sa izraženim naporima da se izbegne odbacivanje i napuštanje, kao i serijom pretnji samoubistvom ili postupaka samopovređivanja (iako se ovi mogu pojaviti i bez nekih očiglednih uzroka). Glavni i najizrazitiji poremećaj je velika nestabilnost u poimanju i prihvatanju samog sebe, međuljudskim odnosima i raspoloženjima. Karakteristična su i ponašanja markirana nestabilnošću međuljudskih odnosa, poimanja samog sebe, afekata i kontrole afekata. Stanje je obeleženo velikim naporima u izbegavanju stvarnih ili izmišljenih vezanja. Međuljudski odnosi su nestabilni i intenzivni. Sopstveni identitet je nestalan i poremećen - „Ko sam ja u stvari“. Prisutna je impulsivnost u barem dve aktivnosti koje su potencijalno štetne za tu osobu (seks, zloupotreba droga, alkoholizam, uzdržavanje od hrane ili pak prežderavanje). Suicidalno ponašanje može biti prisutno ili brojna samopovređivanja. Prisutno je hronično osećanje praznine. Osećaj ljutnje je intenzivan, bez kontrole i najčešće neprikladan za određenu situaciju.

Uzrok poremećaja (kao i većine drugih) najverojatnije leži negde u procesu ranog razvoja ličnosti. Čest slučaj je da je osoba bila na neki način zlostavljana u djetinjstvu od strane članova porodice ili drugih ljudi. Ova vrsta poremećaja prisutna je u dva procenta populacije, nije vezana za rasu ili nacionalnu pripadnost. Kod žena se javlja do tri puta češće. Podatak je tačan i zasnovan na statističkoj obradi, mada se nekim feminističkim udruženjima omaklo da je možda reč o kakvoj diskriminaciji. Izgleda da razlog, zapravo, leži u tome da ženska deca mnogo češće bivaju seksualno zlostavljana od dečaka. Procenjuje se da oko dvadeset procenata svih hospitalizovanih u mentalnim ustanovama pati od od graničnog poremećaja ličnosti. Hospitalizacija je čest izbor i skoro pravilo baš zbog pomenutih suicidalnih tendencija i nemogućnosti samostalnog funkcionisanja na pravi način. U terapiji se koriste različiti pristupi, a izgleda da posbno dobre rezultate daje psihodinamski (psihoanalitički) pristup.


Prisutan je sveobuhvatni način ponašanja uz jako izraženu emocionalnost i stalno  traženje pažnje, stalni pokušaji da se postane centrom nečijeg života. Skoro pa bilo čijeg. Prvo manje vidljivo, počinje da se pokazuje u punom svetlu početkom ranijeg odraslog doba. Za ovaj poremećaj karakterističan je osećaj nelagode kada osoba nije u centru pažnje, interakcija s drugim osobama koja se može okarakterisati kao neprikladno dvosmislena, seksualna, zavodljiva i provokativna. Osim toga osećanja takvih osoba su neiskrena, tačnije često se opisuju kao površna ili plitka i brzo se menjaju i pravcem i smerom. Takva osoba konstantno koristi svoj fizički izgled da bi privukla pažnju drugih na sebe. Govor takvih osoba je upečatljiv, pun utisaka, ali i bez detalja. Osim toga, kod ovog poremećaja javlja se i povećana sugestibilnost od strane drugih osoba ili okolnosti i na kraju jako isticanje važnosti nekih veza i poznanstava. Najčešće se radi o privlačnim i zavodljivim osobama, s prenaglašenom brigom za svoj spoljašnji izgled dok u se u stvari problem nalazi s druge strane fasade - unutra.

Uz ove glavne simptome poremećaja ličnosti česti su i poremećaji raspoloženja i poremećaji u smislu somatizacije psihičkih tegoba, odnosno odražavanja „negativne“ psihičke energije na organizam. Mnogo je brige za fizičko zdravlje koje u osnovi ni ne mora da bude narušeno.

Borderlajn poremećaj je teško stanje koje kad jednom započne, recimo u pubertetskom dobu, ako se ne leči, očitovaće se i biti prisutno do kraja života. Nije nešto što vreme leči. Ne, vreme ga samo dodatno zakomplikuje. Tegobe sa kojima se suočavaju oni koji pate od graničnog poremećaja ličnosti veoma su raznolike i različitog intenziteta. Nekakav opšti, zajednički profil podrazumeva nestabilnost raspoloženja, crno-beli način razmišljanja (ne misli se na navijanje za Partizan), haotične i nestabilne emotivne veze, istu takvu sliku o sebi, o svom identitetu.

U najekstremnijim slučajevima dolazi i do perioda disocijacije. (amnezija, potpuni gubitak svesti o vlastitom identitetu, ukočenost). 

Dijagnostika graničnog poremećaja ličnosti

Ovu nimalo jednostavnu dijagnozu UVEK postavlja stručno lice. Postavlja se na osnovu izveštaja samog pacijenta, ljudi iz najuže okoline porodica, prijatelji, kolege s posla uvida u (burnu) životnu istoriju i vidljivih simptoma.

Termin granični poremećaj koristi se od tridesetih godina dvadesetog veka i u početku  je označavao komplikovano stanje pacijenta, koji se nalazi na tananoj granici između neuroze i psihoze. Čuveni psiholog Adolf Štern prvi put je upotrebio ovaj termin govoreći o grupi svojih pacijenata koji su ispoljavali simptome nalik shizofreniji, svrstavajući ih na granicu između psihoze i neuroze. Istini za volju, u jednom periodu stanje je i  bilo posmatrano i klasifikovano kao element u dijagnostici shizofrenije. Danas termin ima sasvim drugačije značenje, zasebnog poremećaja u oblasti regulacije emocija, rascepa i nestabilne slike o sebi, pa se naučnici sve više raspravljaju oko toga ne bi li bilo zgodno da mu se promeni ime, jer u očima laika (nadamo se ne i profesionalaca) još uvek ume da izazove zabunu. Socijalni radnici i zaposleni u ustanovama koje se bave mentalnim zdravljem često u neformalnoj komunikaciji koriste ovaj pojam kako bi okarakterisali pojedince koji su na granici normalnosti i mentalne bolesti.

Borderlajn često zna da bude udružen sa još nekim srodnim poremećajima, što dodatno otežava dijagnostiku. Osobe koje pate od ovog poremećaja pod visokim su rizikom da razviju još neke druge, poput depresije.

Dijagnostički kriterijumi

Postoji devet osnovnih simptoma na osnovu kojih se postavlja dijagnoza, a smatra se da je neopodno da ih je bar pet prisutno u dužem vremenskom periodu:

Dijagnostika po Kernbergovom modelu zasnovana je na tri osnovna kriterijuma:


Dijagnoza se češće        postavlja odraslima nego deci i adolescentima zbog toga što se događa da simptomi jednostavno nestanu u procesu sazrevanja.

U pratnji borderlajn poremećaja često se nađu još neka mentalna oboljenja ili poremećaji:anksioznost, bipolarni poremećaj, depresija, anoreksija, bulimija, disocijativni poremećaj, somatomorfni poremećaj, zloupotreba alkohola i opijata. Do sedamdeset procenata pacijenata istovremeno ima i problem alkoholizma, narkomanije, ovisnosti o kockanju ili čak od svega „pomalo“. Neki psiholozi tvrde da u ovim aktivnostima pogođeni BPD - om traže lak način da izađu na kraj sa svojim problemima, da pobegnu, dok druga grupa tvrdi da proističu iz impulsivnosti i nepromišljenosti koje su im svojstvene.

Poznati psiholozi Gunderson i Kolb sačinili su listu simptoma u četiri osnovne kategorije:


  1. Afekti
  1. Kognicija
  1. Preterana impulsivnost
  1. Odnosi sa drugim ljudima


Diferencijalna dijagnoza

Borderlajn poremećaj i poremećaji raspoloženja često konkurišu jedni drugima u dijagnostici. Neki od simptoma ova dva poremećaja se prepliću, pa dijagnostika time postaje vrlo komplikovana. U oba slučaja su prisutni skokovi iz jednog  raspoloženja u drugo. Kod BPD a ovakve promene raspoloženja različito traju; nekada je reč o minutima, nekad o danima. Nekada promena raspoloženja nastaje odjednom, drugi put polako i obično je reč o reakciji na neku psihosocijalnu situaciju. Za razliku od depresije koja se javlja u bipolarnom poremećaju, ovde su simptomi poput gubitka apetita ili nesanice bitno manje izraženi. Stručnjaci i danas razmenjuju mišljenja o prirodi dva poremećaja, sličnostima i razlikama.

Uzroci

Smatra se da osnovni uzroci nastanka poremećaja leže u velikoj osećajnoj ranjivosti, traumatičnom nesrećnom detinjstvu, zlostavljanju, zapuštanju ili odvajanju od bliskih osoba, stresnim životnim događajima tokom puberteta ili u odraslom dobu.

Genetska predispozicija

Brojne naučne studije su potvrdile pretpostavku o postojanju snažne genetske predispozicije ka borderlajn poremećaju. Uvidom u porodičnu istoriju pacijenta često se otkrije da u bližoj ili daljoj porodici ima ljudi sa istim ili sličnim problemima. Ukoliko je kod jednog od jednojajčanih blizanaca dijagnostikovan poremećaj, u oko trideset do četrdeset procenata to bude slučaj i kod drugog.

Moždana oštećenja kod nekih obolelih uočeno je da postoje oštećenja u određenim delovima mozga zaduženim za emocionalnu regulaciju  i kontrolu impulsivnosti i agresivnosti. Kod nekih je poremećeno i lučenje neurotransmitera serotonina koji ima veliki značaj u regulaciji raspoloženja. Otuda ideja da se deo terapijskog procesa izvede upotrebom antidepresiva.

Osobine ljudi koji pate od graničnog poremećaja

Pre nabrajanja izrazitih  osobina valja naznačiti da ne moraju sve biti prisutne u jednoj osobi. Ovo naročito važi za prve dve stavke.


LEČENJE GRANIČNOG POREMEĆAJA

U lečenju se koristi psihoterapija grupna ili individualna i razni medikamenti, posebno antidepresivi i antipsihotici. Sa terapijom treba početi što ranije, naravno radi postizanja boljih rezultata. I onog najboljeg izlečenja.


PSIHOTERAPIJA

U poslednje vreme BPD je dospeo u fokus pažnje stručnjaka. Novim saznanjima o oboljenju mnogo toga novog je uvedeno u tradicionalnu psihoterapiju i sve je više psihologa koji postižu dobre terapijske rezultete. Nekoliko različitih psihoterapijskih metoda daje prilično dobre rezultate u lečenju graničnog poremećaja ličnosti. Svaka je dobra na svoj način i teško je reći da je neka najbolja ili samo bolja. Važno je da je terapeut dobar u svom poslu. Psihoterapijom se postiže nestanak određenog broja simptoma i klijent/pacijent uči kako da se izbori, kako da mobiliše sve svoje kapacitete i snage i  uspešno izađe na kraj sa svojim mukama. Trajanje psihoterapije zavisi od stepena izraženosti simptoma, jačine poremećaja i trenutka u kom se otpočelo sa psihoterapijom (treba li napominjati: ŠTO PRE; TO BOLJE). Nekada se prva poboljšanja vide već nakon nekoliko nedelja ili meseci, ali se u praksi češće dešava da psihoterapija potraje čak i do nekoliko godina.

Izvodi se u grupi ili individualno. Grupno lečenje daje dosta dobrih ishoda u učenju i vežbi veština komunikacije i podizanja nivoa svesti o sebi, ali ima jedno ograničenje teško je kroz duži vremenski period održati na okupu grupu impulsivnih, naprasitih ljudi.

Psihoanalitička terapija

Tradicionalni (Frojdov) psihoanalitički pristup se sve manje koristi, a na scenu stupaju neke druge forme psihoanalize u kojima terapeuti imaju značajno aktivniju ulgu nego ranije. Oto Kernberg je kreirao takozvanu psihoterapiju fokusiranu na transfer (TFP) u kojoj je glavni akcenat na kreiranju aktivnog odnosa između terapeuta i analizanta. Kroz ovakvu terapiju na površinu isplivavaju neki skriveni procesi koji se nalaze iza spolja vidljivih manifestnih simptoma. Postižu se dobri rezultati u daljoj izgradnji odnosa analizanta sa ostatkom sveta, načinima vezivanja i razumevanju osećanja drugih ljudi. Smanjuje se verovatnoća od ponavljanja suicidalnih i parasuicidalnih pokušaja i agresivna ispoljavanja u ponašanju.

Kognitivno analitička terapija koju primenjuju neki terapeuti novijeg je datuma i kombinuje kognitivni i  psihoanalitički psihoterapijski pristup dajući vrlo solidne rezultate.

Kognitivno bihejvioralna terapija (CBT)

Kognitivno bihejvioralna terapija se široko i uspešno koristi u lečenju mnogih mentalnih poremećaja, ali u slučaju graničnog poremećaja ličnosti ima izvesna ograničenja. Ova ograničenja su uglavnom vezana za teškoće u stvaranju valjanog odnosa terapeut pacijent i sticanja poverenja pacijenta. No, kada se ipak uspostavi prava terapijska klima, postaje vrlo moćno oruđe u prevazilaženju problema.

Bračna i porodična terapija

Osobe koje boluju od BPD a, kako je pomenuto, impulsivno ulaze u brakove, ali na isti način ih i napuštaju. Terapija za bračne partnere zna da bude od pomoći u stabilizaciji bračnih odnosa i smanjenju broja i intenziteta konflikata. Mnogi brakovi isplivavaju iz kriza u koje su utonuli nakon što bračni drug sazna više o ovom poremećaju i nauči nove načine ophođenja. S druge strane i obolela osoba na ovaj način uči da bolje funkcioniše u atmosferi bračne zajednice. Najčešće smetnje u porodičnim odnosima gde nema fizičkog, emocionalnog ili seksualnog zlostavljanja, su zapostavljanje ili pak preveliko uplitanje u život pacijenta. Terapija za cele porodice se sprovodi u svrhu obrazovanja ostalih ukućana o prirodi samog poremećaja i načinima da se u svakodnevnoj komunikaciji umanji broj trzavica koje samo pogoršavaju simptome. Izborom ove terapijske metode poboljšavaju se porodični odnosi, uče novi, ispravni načini rešavanja problema i postiže bolja informisanost ostatka porodice o problemu sa kojim se nosi njima draga osoba. Porodična terapija je vrlo cenjena i sve češće  i sve šire se primenjuje kod nas i u svetu.

Medikamentozna terapija

U terapiji graničnog poremećaja različito uspešno se koristi veliki broj lekova, najviše onih koji suzbijaju prateće pojave - uznemirenost ili depresiju.


Terapija antidepresivima (prozak) traje nešto duže nego kada se leči sama depresija. Antipsihotici se uvode u terapiju onda kada su uz ostale simptome prisutni poremećaji mišljenja ili percepcije, impulsivni i suicidalni simptomi. Iz ove klase najčešće se koriste: olanzapin, ketiapin, klozapin i risperidon. Terapija antipsihoticima daje solidne rezultate i uglavnom je kratkotrajna.

U praksi se pokazalo da kombinacija psihoterapije i terapije medikamentima (posebno antipsihoticima) daje bolje rezultate nego svaka pojedinačno.

U poznatim holivudskim filmovima „Fatalna privlačnost“ i „Neprilagođena“ jako dobro su prikazani emocionalno nestabilni ženski likovi koji pate od graničnog poremećaja. U oba filma junakinje se pomamno bore protiv napuštanja od strane dragih osoba, ne birajući sredstva ili je bolje reći, birajući sredstva poput agresije i autoagresije. Možda vam uverljiva i inspirisana gluma Glen Klouz u Fatalnoj privlačnosti posluži da kod neke bliske osobe (svoje devojke ili dečka) prepoznate simptome graničnog poremećaja ličnosti. Zapamtite: u tom trenutku ne treba da odgovorite impulsu da pokupite prnje i pobegnete glavom bez obzira preko granice, na primer. Pogrešićete. Pokušajte da pomognete, jer pomoći još kako ima. Stanje je izlečivo. Najbolja odluka koju možete da donesete je da uputite takvu osobu nekom dobrom terapeutu, a možda i da joj pravite društvo u tome. Kao i kod svih drugih mentalnih poremećaja, podrška okoline, najbližih ima ogroman značaj.

Posebno kod ljudi koji su toliko željni pažnje drugih.