Biti prihvaćen

U svakom od nas postoji potreba da budemo prihvaćeni, da se dopadnemo drugim ljudima. Ali, potreba da se baš svima svidimo je pokazatelj da se ne sviđamo samima sebi. Ništa u tolikoj meri ne narušava našu suštinu koliko potraga za njom kroz oči drugih.

Na pitanje: “Da li imate potrebu da se svima svidite?” većina nas bi odgovorila: “Ne, pa to je nemoguće!” I bili bi sasvim u pravu. Apsolutno je nemoguće svideti se svima. Ima toliko različitih ljudi, toliko različitih perspektiva. No, ako uzmemo u obzir da ne treba verovati rečima nego delima, evo još nekoliko pitanja:

• Da li teško prihvatate kada neko ima loše mišljenje o vama?

• Da li imate potrebu da dokazujete svoje kvalitete onim ljudima koje vi sami ne smatrate dovoljno kvalitetnim?

• Da li imate potrebu da se prilagođavate mišljenju većine?

Ako ste na sva tri pitanja odgovorili sa "da", vreme je da se suočite sa činjenicom da bolujete od SSS-a. To je skraćenica od svideti-se-svima i, na svu sreću, ne možete je pronaći među psihijatrijskim dijagnozama, jer je previše česta, a samim tim i normalna.

Odakle potreba da se svima svidimo?

Ta boljka obično uhvati čoveka u kasnim dvadesetim ili tokom tridesetih godina, kada se nađe pogubljen između onoga kakav misli da bi trebalo da bude i onog kakav zaista jeste. Taj raskorak između "trebalo bi" i "jeste" ne odnosi se samo na doživljaj sebe, već ide i puno šire. U glavi nastaje konfuzija jer se ljudi ne ponašaju onako kako bi "trebalo" da se ponašaju, a ni svet nije onakav kakav bi "trebalo" da bude.

U toj sveopštoj zbunjenosti, ljudi koji su uvek bili mirni i pristojni odjednom počinju da otkrivaju da su ljuti i da bi najradije, u nekim situacijama, bili vrlo bezobrazni. Ili, na primer, ljudi koji su uvek bili nasmejani odjednom shvataju da im je život strašno naporan i postaju depresivni. S takvom, poljuljanom slikom o sebi, ljudima i svetu, čovek se traži. A to traženje se, između ostalog, manifestuje i kroz potragu za sobom u očima drugih. Želeći da mu drugi pokažu (ili potvrde) ko je on zapravo, čovek tim spoljašnjim pogledima počinje da pridavaje suviše pažnje i važnosti.

Prihvatanje da se nekom ne sviđamo

Tu stupa na snagu naporno SSS-stanje. Kako bismo sagledali šta to, zapravo, znači, vratićemo se na jedno od pitanja s početka: "Da li imate potrebu da dokazujete svoje kvalitete onim ljudima koje vi sami ne smatrate dovoljno kvalitetnim?" Na primer, imate šefa kojeg smatrate lošim menadžerom i, sve u svemu, primitivnom osobom, a ipak vas njegovo neodobravanje prilično pogađa. Ili, recimo, upoznate dve osobe jednu otvorenu i srdačnu, a drugu odbacujuću i kritičnu i vi se uhvatite u razmišljanju kako vam je strašno bitno što ova druga osoba misli o vama, dok ovu prvu i ne primećujete.

Zbog čega se to događa? U prvom primeru, kada je u pitanju nadređeni, njegov položaj moći podseća na figuru roditelja ili staratelja. Imate osećaj da od njegovog mišljenja o vama zavisi vaša egzistencija. Zato morate da se "dokažete" i dobijete potvrdu svojih kvaliteta. Naravno, mnogo je lakše onima koji samo odmahnu rukom pomislivši: "Koja budala" i jednostavno se ne zamaraju time jesu li dovoljno dobri, pametni ili efikasni u njegovim očima. Drugim rečima, mnogo je jednostavnije kada nema potrebe da se svidimo onima koji se uopšte ne sviđaju nama. U drugom primeru, situacija je slična. Ako smo osobu doživeli kao odbacujuću i kritičnu, a svejedno pokušavamo da se nekako probijemo do nje, da je osvojimo, da pridobijemo njenu naklonost i odobravanje, to znači da ne možemo da podnesemo tu jednostavnu (a ipak bolnu) činjenicu koja glasi: "Ne sviđaš mi se."

Oči drugih kao ogledalo

Ništa u tolikoj meri ne narušava našu suštinu koliko potraga za njom kroz oči drugih. Tih "drugih" ima bezbroj i, ukoliko se trudimo da u skladu s njihovim kriterijumima menjmo sebe, zaboravljamo na svoju jedinstvenost i postajemo prosečni. Potreba da se svima svidimo je prilično jasan pokazatelj da se ne sviđamo samima sebi. Kako bi se to promenilo, potrebno je (između ostalog) prestati sa pokušajima menjanja tuđe slike o sebi i posvetiti pažnju onim ljudima koji vide i osećaju naše kvalitete. I na kraju ono najvažnije: pomiriti se s činjenicom da se nekim ljudima jednostavno ne sviđamo i da im se nikada nećemo svideti.

Međutim, da bismo bili zaista prihvaćeni od drugih, ili bar onih drugih koji će spremno da nas prihvate takve kakvi smo, najpre moramo prihvatiti sami sebe. A to je daleko teži zadatak. Naravno, lako je prihvatiti onaj deo sebe koji je dobar, ispravan, lako je prihvatiti svoje kvalitete i dobre osobine. Ali šta je sa onim ne tako dobrim? Ili još gore, šta je sa onim stvarima koje bole? A to su najčešće baš one stvari koje nas čine ranjivim i koje težimo da sakrijemo od drugih, a veoma često i od sebe.

Prihvatanje ranjivosti

Tokom odrastanja, svako od nas je doživeo niz manjih ili većih razočarenja. Povređeni delovi nas čeznu za komunikacijom, za prihvatanjem i empatijom. Povređenost, šok, trauma ili razočarenje, sastavni su deo života. Nemoguće ih je izbeći. Sam dolazak na svet je traumatičan. Prvi udah koji smo udahnuli bio je bolan. Pluća su se po prvi put raširila, pupčana vrpca je bila presečena, gravitacija nas je pritisla... Zaplakali smo. Tada nije bilo “junaka koji ne plaču”. Svi smo zaplakali. Tačnije, zavrištali.

Tokom odrastanja, svako od nas je doživeo niz manjih i većih razočarenja. Svaki put kada roditelji ne bi u potpunosti zadovoljili naše potrebe i želje, morali smo da se suočimo sa tim da neke stvari moramo da uradimo sami ili da nešto što očekujemo jednostavno nećemo dobiti. Na taj način smo, malo po malo, učili da svet nije raj u kojem možemo uraditi ili dobiti sve što poželimo. Mada su neprijatna, dugoročno gledano, ta razočarenja su važna i pozitivna, jer kada nismo u mogućnosti da se oslonimo na druge oslanjamo se na sebe.

Oni koji su odrastali u uslovima “optimalnih” ili “nežnih” razočarenja, imali su priliku da taj oslonac u sebi grade postepeno i temeljno, što je za razvoj stabilne strukture ličnosti jako važno. Problem je u tome što mnogi od nas nisu bili razočaravani postepeno, već iznenada. Nisu nas, naravno, morali razočarati roditelji, mogao je to biti i svet. Gubitak roditelja, bolest, fizički napad, rat, seksualno zlostavljanje... Sve su to situacije koje šokiraju i decu i odrasle, s tim da je dete na takva iskustva još mnogo nespremnije i, samim time, ranjivije.



Gruba razočarenja

Šok možemo shvatiti kao skraćenicu od "Šta? Otkud? Kako?" To je neverica, nemogućnost povezivanja sebe za situacijom, rušenje komunikacijskog mosta između sebe i sveta. U stanju šoka, dete (baš kao i odrasla osoba) ne oseća ništa, ali ne zato što nema osećanja, već zato što ih je previše. Šok je stanje kada emocije “odu u crveno”. Biti u šoku znači biti “van sebe”. Zašto? Radi zaštite. Kada nema doživljaja sebe, nema ni doživljaja bola.
Mnogi sebe štite od bola na ovaj način. Pogotovo u ekstremnim situacijama kao što je rat.
Sanja je imala šesnaest godina kada je, zajedno s ocem i desetak meštana sa obližnjeg brda, gledala kako bombarduju njen rodni grad. Beg iz napadnutog grada organizovan je u poslednjem trenutku. Sanja je gledala grad u plamenu, razmišljajući o svojim pločama, o svojim dnevnicima i posterima. “Nemam više svoju sobu”, pomislila je, ali nije bila tužna. Nije je bilo ni strah. Njen svet je nestajao, a ona nije osećala ništa. Pogledala je u nokte na svojoj levoj ruci i, gledajući grad u plamenu, počela da ih grize. Potpuno se udubila u tu radnju. Nikada do tada nije grizla nokte, a od tog trenutka nadalje grizla ih je narednih deset godina.

Baš kao što se Sanja uživela u griženje noktiju, tako se i Jana, kada je imala šest godina uživela u gledanje kišne gliste. Bio to dan kada je saznala da su njeni roditelji doživeli saobraćajnu nesreću. Majka je preživela bez povreda, a otac je poginuo. Kada se seti gubitka oca, Jana se ne seća ničeg osim gliste koja polako vijuga kroz blato. Njena svest je morala negde da pobegne.

I Jana i Sanja su se unele u nešto (u griženje noktiju, u posmatranje gliste) jer nisu mogle da prihvate situaciju u celini. Povlačeći se iz opasne, užasavajuće stvarnosti, pobegle su u delić, u fragment stvarnosti, i tako sebi stvorile osećaj sigurnosti.


Dodirnuti povredu

Poslovica “Šta te ne ubije, učini te jačim”, naravno, nije istinita. Oni koji su tokom detinjstva mnogo puta “grubo razočaravani” često razviju masku snage ili masku moći. Međutim, ispod te maske se i dalje krije povređeno dete koje čezne za empatijom, utehom i razumevanjem. Mnogo realnije bi bilo reći: Šta nas ne ubije, rani nas. Što smo ranjeniji, to razvijamo više odbrana. Što se više branimo, to više preživljavamo, a manje živimo.

Svaka povreda je lična, intimna i na svoj specifičan način važna. Nekome je šok bio rođenje mlađe sestre ili brata, nekome je šok bio kad je otkrio da mu je prijateljica nešto ukrala, a nekome kada ga je otac ošamario. Sve situacije u kojima smo bili povređeni, a nismo imali priliku da emotivno odreagujemo, ostavljaju trag. Jovana, recimo, danas ima dvadeset i devet godina, a tek nedavno je sebi priznala da je, kada je imala pet godina, užasno povredilo to što je dobila mlađu sestru. Do tada je bila jedinica, sve se vrtelo oko nje, kad odjednom... tu je neko drugo biće. Neko važniji od nje. Uskoro je Jovana svoju mlađu sestru jako zavolela, ali taj prvi šok i osećaj napuštenosti od strane roditelja je dobro zapamtila. Da je tada imala priliku da izrazi svoju ogorčenost, Jovana bi se ljutila, tugovala i zatim se odljutila i odtugovala. Ali, njena osećanja su bila nepoželjna. Niko nije hteo da je čuje i vidi kako joj je teško zbog onoga što je druge oko nje jako radovalo rođenja novog deteta. Jovana je počela da se stidi svojih osećanja i da etiketira svoju povređenost kao razmaženost i bahatost. Ta etiketa je sprečavala da prokomunicira sa povređenom petogodišnjom devojčicom u sebi sve dok nije napunila skoro trideset godina.

Ovaj primer navodim upravo zato što bi većina ljudi na povredu koju je Jovana nosila u sebi odmahnula rukom i ne bi je uopšte shvatila ozbiljno. “Pored svih mogućih katastrofa i trauma koje se ljudima u svetu događaju, jedna tridestogodišnjakinja plače zato što je s pet godina prestala da bude jedinica? Svašta.” To bi verovatno bila tipična reakcija sa strane. Ali, stvar je u tome da svako od nas živi u sebi, a ne sa strane. Prisetiti se svog ličnog emotivnog iskustva (ma koliko ono bilo neprihvaćeno, iracionalno ili “nepotrebno”) je velika stvar. To nam vraća sopstveno pravo na osećanje, na doživljavanje sebe, umesto u pogledu i proceni spolja (sa strane).

Jedan od razloga zašto većina odraslih ljudi ima naviku stalnog gledanja i procenjivana sebe sa strane je taj što bi zaista osetiti sebe značilo osetiti i svoj bol. Često čujemo ili čitamo o “povratku sebi” kao nečem isceljujućem, prosvetljujućem, prijatnim. Međutim, na iskrenom putu ka svom autentičnom doživljaju sebe, sigurno ćemo naići i na bol. Kada se to dogodi, najlekovitije što možemo uraditi je prihvatiti. To ne znači dopustiti depresivnim mislima da nas odvuku na dno crne rupe, ili se identifikovati sa bolom. To znači iskazati svojim osećanjima (kakva god ona bila) dobrodošlicu. Jer, ona su i tako tu. A bole zato što ih guramo od sebe, jer ih odbacujemo, jer ne želimo da postoje. Kada damo sebi vremena i prostora da osetimo povređenog sebe, isceljenje počinje.


Kuda sa bolom?

Šta god da nas je povredilo, to je deo prošlosti i nema vremeplova koji može da nas vrati unazad kako bismo nešto promenili. No međutim, iako su deo prošlosti, povrede nekako pronađu način da nas uznemire i potresu i u sadašnjosti. Na primer, Ana nikada nije imala oca. Napustio je nju i njenu majku kada je imala svega četiri meseca. Razgovarala je s njim (na svoju inicijativu) svega pet-šest puta u životu. Inače, da se on pitao, on nju nikada ne bi kontaktirao. Mada je hiljadu puta rekla “On je za mene niko” ili “Pri pomisli na njega ne osećam apsolutno ništa”, Ana se svaki put, kada bi gledala film u kojem otac iskazuje nežnost ćerki, rasplakala. Naročito su je potresale scene susreta oca i ćerke posle dugog vremena neviđanja. Takve scene obično ne bi mogla da odgleda do kraja, pa bi jednostavno ugasila televizor i otišla da nešto očisti ili opegla.

Kada se dogodi da nešto u svakodnevnici probudi našu bol, šteta je propustiti tu priliku za prihvatanje svoje povređenosti. Čišćenje i peglanje su zaista loši izgovori. Ako krenemo da upoznamo svoju ranjivost, upoznaćemo i svoju finoću, osetljivost, senzibilnost. Nakon što neželjenim osećanjima dozvolimo da postoje, ona više neće imati toliku potrebu da se “otimaju” za našu pažnju, neće nam govoriti o sebi preko scena iz filmova i sličnih asociranih događaja.

Verbalizovanje

Jedan od važnih koraka u procesu prihvatanja svojih povreda je verbalizovanje. To može biti razgovor s terapeutom ili s nekom drugom osobom od poverenja. To može biti vođenje dnevnika ili razgovor sa samim sobom. Verbalizovanjem oslobađamo svoja odbačena iskustva iz emotivne izolacije, pojašnjavamo ih samim sebi i oblikujemo u formu koja nam je prihvatljivija. Kada se pretvori u reči, povreda prestaje da bude to nešto i postaje deo života. Povređeni delovi nas čeznu za komunikacijom, za prihvatanjem, za empatijom. Dobar terapeut, partner ili drag prijatelj tu može biti od velike pomoći, ali jedina osoba koja može dozvoliti da povreda zaista zaraste smo mi sami.

Prihvatanje

Prihvatanje je zapravo jedini način da funkcionišemo kao mentalno zdravi. Bilo da je u pitanju prihvatanje sebe, svojih ranjenih, “loših” delova ili da je u pitanju prihvatanje od strane drugih. I mada u prvom slučaju treba da prihvatimo sebe u potpunosti, bez granica, da usvojimo sve delove sebe kao celinu, u drugom slučaju treba povući granicu. Jer ne možemo se svima svideti. A gde će se ta granica naći, na kraju, zavisi samo od nas.

Prihvatanje sebe je daleko teži zadatak, i ukoliko na tom putu imamo problema moramo potražiti pomoć, i to baš drugih. Zato je važno da kada tu pomoć tražimo, pronađemo nekoga kome se možemo obratiti, nekoga ko nas pogađate prihvata. Važno je da ne odbijete pomoć drugog zato što svoju povredu doživljavate kao sopstvenu slabost. Jer i ona je deo vas, ali što je najvažnije jedna stvar je potpuno sigurna. U tome niste sami.


Jelena Orlandić