……………….1……………………..

Autizam


Autizam je složen razvojni poremećaj  koji ometa normalan razvoj socijalnih i komunikacionih veština. Otkriva se u ranom detinjstvu, najčešće pre navršene treće godine života, iako se u retkim slučajevima može ispoljiti i tek dosta kasnije. U populaciji dečaka ovaj poremećaj je čak 4 puta češči nego kod devojčica, a česti pridruženi problemi su i epilepsija i ispodprosečna inteligencija, iako to ne mora uvek biti slučaj. Međutim, ono što je opšta karakteristika ovog poremećaja je smanjena mogućnost emocionalnog reagovanja na okolinu, poremećaj razvoja govora, nedostatak komunikacionih veština, kako verbalnih, tako i neverbalnih kao i  repetitivnost u ponašanju. Intenzitet može varirati od veoma blagog, do stupnja u kom dete deluje potpuno odsečeno od veze sa spoljašnjom sredinom.

U populaciji dečaka autizam je čak 4 puta češči nego kod devojčica, a česti pridruženi problemi su i epilepsija i ispodprosečna inteligencija, iako to ne mora uvek biti slučaj.


Uzrok nastanka


Ovo stanje ima veze sa biohemijskim i neurološkim promenama na mozgu. Značajnu ulogu u nastanku autizma imaju genetski faktori, a u jednom od sto slučajeva autizma, osnovni uzrok ove pojave je genska mutacija određenog hromozoma. Neki nalazi govore da starost očeva može biti faktor rizika za nastanak autizma



Iako je područje istraživanja autizma veoma razvijeno, tačan uzrok ove pojave je i dalje nepoznat. Poznato je da ovo stanje ima veze sa biohemijskim i neurološkim promenama na mozgu, ali ne i odakle te promene potiču. Takođe se pretpostavlja da značajnu ulogu u nastanku autizma imaju genetski faktori. Postoji evidencija o tome da su različite mentalne nepravilnosti, problemi u govoru i komunikaciji, kao i  neki drugi problemi neurološke prirode, veoma rasprostranjeni u rodbinskoj populaciji autistične dece. Sasvim je izvesno da je u jednom od sto slučajeva autizma, osnovni uzrok ove pojave genska mutacija određenog hromozoma, iako mehanizam ovog uticaja još uvek nije dovoljno istražen.


Postoje istraživanja koja ukazuju na povezanost starosti očeva i rizika od javljanja autizma. Nalaz govori da deca čiji očevi u trenutku njihovog rođenja prelaze  40 godina starosti imaju veće šanse za nastanak autizma, čak šest puta više nego deca očeva mlađih od 30 godina. Starost majki se nije pokazala kao bitan faktor u ovim istraživanjima, što opet stoji u saglasnosti sa podatkom da je autizam mnogo češći u muškoj populaciji.

Primetan porast dijagnoza autizma poslednjih godina, izazvao je sumnju da poremećaj možda ipak ima i druge uzročnike, osim već navedenog genetskog i urođenog. Spekulisalo se da bi uzrok mogao biti upotreba određenih vakcina koje se deci daju u prvim godinama života, a sadrže živu. Kao posredni dokaz za tako nešto pominjalo se veliki porast broja dece sa autizmom u zemljama u kojima je on bio retka pojava pre početka upotrebe ovih vakcina. Tkođe se govorilo o aditivima u dečijoj hrani, pa čak i vidovima zabave kakvo je gledanje televizije ili korišćenje kompjutera. Ove sumnje su sa velikom sigurnošću odbačene i ostalo se na stanovištu o biološkij predisponiranosti, ali je u nekim krugovima i dalje ostalo ubeđenje o nekoj vrsti spoljašjeg okidača za razvoj poremećaja. Postavlja se pitanje da li je moguće nekom vrstom prevencije sprečiti razvoj urođene dispozicije?

Ipak, činjenica je da se u oblasti dijagnostifikovanja i povećanja opšte socijalne svesti o ovom problemu dosta napredovalo, pa je velika verovatnoća da je nagli porast novih slučajeva, zapravo samo posledica veće osetljivosti društva na ovu pojavu.  Uz to, mnogi slučajevi poremećaja koji su se ranije vodili kao oblici mentalnih retardacija, danas se  mnogo pažljivijom analizom klasifikuju kao autizam. Pa i pored toga se još uvek događa da blaži oblici autizma ostanu nezavedeni u zvaničnim statistikama, kao i da se deca koja imaju poremećaj autističnog spektra, tretiraju kao mentalno zaostala, naročito u manjim sredinama.

Podizanje društvene svesti i  usavršavanje dijagnostičkih instrumenata mogu stvoruti privid naglog porasta autističnih poremećaja u populaciji

Iako se čini da je ova oblast na pragu celovitog objašnjenja, mnogi pokušaji da se autizam sistematski objasni su se završavali neuspešno, a  proizveli su veliku količinu zabluda koje se još uvek održavaju. Zbog svega ovoga, ne čudi količina predrasuda u neneučnim krugovima koja i dalje postoji kada se govori o autizmu.


Simptomi


Iako  socijalizacija funkcija deteta počinje od samog rođenja i prvog kontakta sa drugom osobom, neka deca nikada ne dostignu u potpunosti  tu fazu.


Uslovno rečeno, svako novorođenče prolazi kroz izvesnu fazu autističnog reagovanja. Beba nema jasne granice između sebe i sveta oko sebe, svoje potrebe ne može da razlikuje od potreba drugih, niti da spozna postojanje sveta koji je van njenog trenutnog opažaja i koji je nezavisan od njenog postojanja. Naravno, veoma brzo, sazrevanjem funkcija i učenjem kroz socijalni kontakt, prvenstveno sa majkom, dete počinje da diferencira sebe od ostatka sveta. Može se reći da socijalizacija funkcija deteta počinje od samog rođenja i prvog kontakta sa drugom osobom. Neka deca, međutim, nikada ne dostignu u potpunosti  tu fazu.

Autizam se najčešće pojavljuje već u prvim mesecima života. Dete slabo reaguje na glasove, dodirivanje, vizuelnu stimulaciju, a prisutni su i poremećaji ritma hranjenja i spavanja

Autizam se najčešće pojavljuje već u prvim mesecima života. Dete slabo reaguje na okolinu, zbog čega roditelji često prvo posumnjaju na probleme sa vidom ili sluhom. Iako su ove funkcije očuvane, dete ne reaguje na reči koje su mu upućene, može da se smeje ili ispušta glasove, ali nezavisno od onoga što mu se prezentuje. Autistično dete slabo reaguje na dodirivanje i uzimaje u naručje i najčešče ostaje ili izrazito ukočeno ili mlitavo. Pored ovoga se javljaju i  poremećaji spavanja i hranjenja. Ovi simptomi, posmatrani nezavisno, ne ukazuju  obavezno na autizam, ali kada se nekoliko njih jave udruženi, to je jasan znak za uzbunu. Nekada se dešava da se dete normalno razvija tokom prve dve godine života, ali se tada dogodi nagla regresija i gubitak do tada stečenih funkcija.


Nedostatak kontakta


Predškolska deca su  ćutljiva, odsutna i ne učestvuju u igri sa vršnjacima, već najveći deo vremena provode sama. Sa druge strane, mogu biti nametljiva i uporna u nastojanju da ostvare interakciju, na veoma jednostran i za drugu decu nerazumljiv način. Nekada mogu doći u sukob sa drugom decom, zbog toga što nemaju razvijenu empatiju i mogućnost da adekvatno raspoznaju osećanja i želje drugih, ili da na uobičajeni način pokažu svoje. Njima je nedovoljno jasna ideja o tome da i drugi imaju svoj unutrašnji svet, koji je nezavisan od njihovog. U interakciji je karakterističan i izostanak očnog kontakta, koji je jedan od najvažnijih formi neverbalne razmene informacija sa drugima, što ih dodatno ometa interakciju sa drugima, pa im je često veoma teško da sklapaju prijateljstva.  Zato se nekada čini da autistično dete ne pravi veliku razliku između drugih osoba sa kojima je u kontaktu i neživih predmeta koji se pored njega nalaze.

Autistična deca nemaju mogućnost da adekvatno raspoznaju osećanja i želje drugih, ili da na uobičajeni način pokažu svoje. Njima je nedovoljno jasna ideja o tome da i drugi imaju svoj unutrašnji svet, koji je nezavisan od njihovog


Razvoj govora

Razvoj govora je usporen,  a nekada može i potpuno da izostane. Neka deca su naizgled vrlo pričljiva, ali često je u pitanju privid jer ne postoji istinska dvosmerna razmena između deteta i sagovornika. Takav govor se svodi na ponavljanje reči ili rečenica koje su drugi izgovorili, mešanje, inverzije, ili izmišljanje reči.

Primetan je sužen opseg interesovanja i obrazaca ponašanja. Deca često razvijaju usko specifična interesovanja za određene aktivnosti ili stvari, prisutna je repetitivnost i šematizovanost, kao i preosetljivost na određene sadržaje. Uglavnom se zabavljaju sami sa sobom, pljeskaju dlanovima, vrte se, klate, smeju ili viču bez vidnog razloga. Takođe pokazuju znake opsesivno - kompulzivnog ponašanja, kao što je ređanje kockica u pravilan niz, dugotrajno fokusirano posmatranje predmeta u pokretu, svetla i slično.

Razvoj govora je usporen,  a nekada može i potpuno da izostane.Prisutno je ponavljanje reči ili rečenica koje su drugi izgovorili, mešanje, inverzije, ili izmišljanje reči. Opseg interesovanja je sužen, prisutna su opsesivno-kompulzivna ponašanja, ritualnost i rutiniziranost dnevnog ritma

..................................................2 i 3.....................................................


Problemi sa apstraktnim mišljenjem


Anticipacija događaja, imaginacija, mašta i uopšte, sve ono što ima veze sa  apstraktnim sadržajem, za njih predstavlja teškoću. Zato im je veoma teško da stiču znanja i vešine učeći od drugih, tj. posmatrajući tuđe aktivnosti. Postoje i slučajevi prenaglašene maštovitosti i kreativne produktivnosti, ali su dosta retki.

Autistična deca imaju snažnu potrebu za poštovanjem rutine, pa se kod bilo kakve promene ustaljenog ritma javlja anksioznost, pojačava dezorganizovanost, a nisu retki ni napadi besa, agresivnog i autoagresivnog ponašanja. Neki u ovom kontekstu vide i izbegavanje preteranog kontakta sa ljudima. Naime, druge osobe su neprestani izvor varijabilnosti, koja je za autistično dete zbunjujuća i koju ono ne može da obradi u potpunosti u svojim mentalnim strukturama.



Poremećaji autističnog spektra


Prethodni opis je približna, opšta slika jednog od najpoznatijih poremećaja autističnog spektra, takozvanog Kanerovog sindroma. Ali, kao što je već pomenuto, nisu svi slučajevi autizma ovako široko određeni.


Aspergerov sindrom


Mnogo češći oblik autizma je Aspergerov sindrom. Deca sa Aspergerovim sindromom nemaju na prvi pogled upadljive smetnje u komunikaciji i mentalnom funkcionisanju. Njihova osnovna karakteristika je u manjkavosti neverbalne komunikacije. Ljudi sa Aspergerovim sindromom, nemaju razvijene socijalne veštine, ne mogu da razumeju ironiju, metafore ili druge sadržaje u kojima nije prisutno doslovno značenje onoga što se govori. Oni takođe imaju nedovoljno razvijenu motoriku pa su ćesto nespretni.

Deca sa Aspergerovim sindromom nemaju na prvi pogled upadljive smetnje u komunikaciji i mentalnom funkcionisanju. Njihova osnovna karakteristika je u manjkavosti neverbalne komunikacije


Visoko-funkcionalni autizam


       Visoko-funkcionalni autizam je vid poremećaja koji često ostaje nedijagnostikovan. Usled visokog koeficijenta inteligencije osoba nauči da koristi spoljašnje markere za stvari koje ne može lično da razume, pa se relativno lako utapa u sredinu i sposobna je za samostalan život.


Rett sindrom

Za razliku od navedenih oblika autizma koji su mnogo češći kod dečaka, Rett sindrom se javlja isključivo u ženskoj populaciji i to kao regresivni oblik autizma koji nastupa između druge i četvrte godine života. Karakteriše ga naglo opadanje motoričkih funkcija šake, pored klasčnog autističnog spektra simptoma.




Dijagnostikovanje, tretman i prognoze


Autizam je poremećaj izuzetno širokog spektra pa ne postoji jedinstven obrazac kojim bi se kod nekoga utvrdilo postojanje i obim ove pojave. Veoma je važno da se dijagnoza postavi u kontekstu individualnog tempa razvoja, kao i da se uoče sve specifičnosti koje se javljaju u slučaju konkretnog deteta. Testiranja koja se u tom cilju obavljaju zato ne mogu biti jednokratna, već je neophodno da postoji kontinuirano praćenje i analiza u dužem vremenskom periodu. Ovom problemu se pristupa multimodalno, tako da se osmotre svi relevantni aspekti stanja u kome se dete nalazi.


Mnoga deca kojoj je dijagnostikovan autizam, mogu sa odgovarajućim programom dobro da napreduju, što zavisi od stepena poremećaja, a najbolji rezultati se postižu kod dece sa višom inteligencijom i manjim oštećenjem govora


Činjenica je da kod autizma ne postoji mehanizam 'izlečenja', ali isto tako uvremenjeno otkrivanje i precizna multidisciplinarna procena različitih sposobnosti deteta, mogu pomoći da se osmisli program koji će maksimalno unaprediti i podupreti razvoj. Rana adekvatna intervencija je bitna da bi se u potpunosti iskoristile mogućnosti svake razvojne faze kroz koju dete prolazi.

       Mnoga deca kojoj je dijagnostikovan autizam, mogu sa odgovarajućim programom dobro da napreduju, i da se potpuno uklope u vršnjačku populaciju. Napredak zavisi od stepena poremećaja, a najbolji rezultati se postižu kod dece sa višom inteligencijomi manjim oštećenjem govora.


Roditelji su jedne od kljičnih ličnosti za oporavak deteta sa dijagnozom autizma, što zahteva dosta strpljenja, dugotrajan rad sa dosta ponavljanja i domišljatosti


Strah od etiketiranja

Nekada usled straha od etiketiranja i odbacivanja od strane okoline, roditelji izbegavaju da priznaju problem i beže od konačne dijagnoze. Ovo je pogrešno i veoma rizično ponašanje, gde se gubi dragoceno vreme zbog toga što problem neće spontano nestati, niti će improvizovane intervencije roditelja dovesti do poboljšanja. Pri tome se  dete onemogućava da dobije adekvatnu preporuku stručnih lica i uključi se u sistematski program koji mu jedino može omogućiti da zaista izvuče svoj maksimum u razvoju. Roditelji nisu odgovorni za stanje svoga deteta ali su jedne od kljičnih ličnosti za njegov oporavak. Deca roditelja koji i sami pokazuju određeni stepen neosetljivosti prema svojoj okolini pa i detetu, koji su centrirani na sebe ili ne mogu da se nose sa težinom problema, imaju manje šanse za uspešan oporavak. Autistična deca zahtevaju dosta strpljenja, dugotrajan rad sa dosta ponavljanja i domišljatosti.



Jezik” autističnog deteta


Za početak je potrebno naučiti 'jezik' autističnog deteta. Zbog nemogućnost da se izrazi na način uobičajen u svakodnevnoj komunikaciji ljudi, dete  koristi sopstveni  sistem signala, koji je samo njemu svojstven. Ono će vikati, mlatiti rukama, klatiti se u određenom ritmu ili praviti druge, najčešće neverbalne signale, da bi pokazalo da mu je hladno, ili da je gladno, uplašeno ili srećno.

Važno je da se dete što više uključi u aktivnosti vršnjačke zajednice, jer će jedino u direktnoj interakciji moći da  pospeši razvoj onih socijalnih veština koje mu u osnovi fale. Pošto je što veće osamostaljivanje i funkcionalnost ponašanja glavni cilj rehabilitacionih programa, ali i preduslov života u socijalnom okruženju, dete bi trebalo da bude izloženo za njega podnošljivoj dozi socijalne stimulacije, koja uključuje i određeni nivo frustracije potreba. Naravno, pošto je deci sa autizmom izrazito smanjena frustraciona tolerancija, jer ne mogu da spoznaju i prihvate težnje drugih koje se mogu kositi sa njihovim potrebama, ovo nije jednostavan korak, ali se pravila života u jednom društvu mogu savladati jedino kroz život u njemu.

Važno je da se dete što više uključi u aktivnosti  vršnjačke zajednice, jer će jedino u direktnoj interakciji moći da  pospeši razvoj onih socijalnih veština koje mu u osnovi fale


Tretman

Kod tretmana  autizma primenjuju se različiti postupci, shodno velikom spektru trazličitih smetnji koje autistični sindrom obuhvata. Tako se uz posebno osmišljene edukativne i specijalno-pedagoške programe, primenjuje i neka vrsta psihoterapijskog rada za decu i roditelje. Takođe je česta preporuka modifikovanje uobičajenog režima ishrane, koji se prvenstveno odnosi na izbacivanje namirnica koje sadrže gluten i kazein, a koje se nalaze u mleku i mlečnim proizvodima i brašnu. Ove namirnice se izbacuju jer svojim sastavom kod neke dece mogu negativno da utiču na rad već osetljivih moždanih funkcija.

Kod tretmana  autizma primenjuju se različiti postupci, shodno velikom spektru trazličitih smetnji koje autistični sindrom obuhvata.Tu su  posebno osmišljeni edukativni i specijalno-pedagoški programi, uz koje se primenjuje i neka vrsta psihoterapijskog rada sa decom i roditeljima


Autizam u adolescenciji

Adolescencija je buran period čak i za decu koja nemaju bilo kakav razvojni problem. To je i period dostizanja optimalne zrelosti, preuzimanja odgovornosti a završava se ulaskom u svet odraslih i sticanjem lične samostalnosti. Kod autistične kao i kod dece bez razvojnih poteškoća, dolazi do destabilizacije dotadašnjeg relativno stabilnog stanja ličnosti.  Za decu sa autizmom, ovo je mnogo veći šok. Zato se neretko dešava da ovaj period biva produžen čak do kasnih dvadesetih godina starosti. Ovo je verovatno i poslednji veliki potres koji oni u svom razvoju doživljavaju.


Autizam u odraslom dobu

Iako mnoge odlike autizma ne nestaju ni u odraslom dobu, ono je najmirniji i najstabilniji period života autističnih osoba, pa otvara nove mogućnosti za lični razvoj.

Čak i tada, u odraslom dobu, ne treba odustati od rada sa autističnim osobama. Pokazuje se da je čak i kod onih osoba koje nisu pokazivale zavidne nivoe napretlka tokom detinjstva i adolescencije, ipak moguće postići rezultate vredne truda. I dalje postoji primetna komunikaciona barijera, ali je do tog perioda već izgrađen alternativni sistem sporazumevanja, pa komunikacija, naročito ona koja uključuje bliži krug ljudi, može da teče prilično nesmetano. Ponašanje odraslih osoba sa autizmom u velikoj meri ostaje rigidno i ritualno, ali se socijalno neprikladno i ekscesno ponašanje često smanjuje ili nestaje. U odrasloj dobi postoji tendencija da se nekada hiperaktivno ponašanje smiruje i polako pasivizira. Ovo bi trebalo sprečiti uključivanjem osobe u društveno korisne i samoafirmišuće aktivnosti, kako bi se sprečil regresija moždanih funkcija.

Osnovni zadatak u odraslom dobu kod autističnih osoba je sprečavanje pasivizacije moždanih funkcija, kao i obuka za određene vrste poslova koje mogu da obavljaju

Jedan broj autističnih osoba može biti osposobljen za relativno nezavisan i samostalan život, za brigu o sebi i samostalno izdržavanje. Čak se i u nekim težim oblicima autizma osobe mogu obučiti da rade jednostavne, ponavljajuće poslove, kao što su slaganje robe na police ili rad na pokretnoj traci, a oni sa manjim oštećenjem ili specifičnim sposobnostima čak i za mnogo zahtevnije poslove.



Neurofidbek u tretmanu osoba sa autizmom


    Naučna istraživanja i klinička praksa širom sveta sve više pokazuju da tehnika neurofidbeka ima veoma uspešne rezultate u oblasti tretmana dece sa generalnim autističnim poremećajem kao i Aspergerovim sindromom. Neke studije pokazuju da se u kod preko 90%  autističnih klijenata koji su testirani, pojavila značajna redukcija simptoma autizma. Smanjenje simptoma je u proseku iznosilo čak  40% kada se praktikovao neurofidbek kao deo multimodalnog pristupa problemu.

Kod preko 90%  autističnih klijenata koji su testirani, pojavila značajna redukcija simptoma autizma nakon tretmana neurofidbekom

Neurofidbek se prvenstveno bazira na pospešivanju mehanizama samoregulacije. Pretpostavke o tome kako zapravo neurofidbek  radi, slede objašnjenja o podsticanju samoobnavljanja komunikacionih veza u mozgu, kao i sazrevanje moždanih funkcija. Posebno efikasna za tretman dece sa autističnim poremećajem pokazuje se takozvana hemoencegfalografija( HEG). Infracrveni senzori koji se postavljaju na glavu detektuju protok krvi kroz mozak. Ovim tretmanom se podstiče dotok krvi ili kiseonika u određene delove mozga kao što je čeoni korteks. Snimci mozga nakon tretmana pokazuju da se efekti ovakvog treninga održavaju i do nekoliko dana, a da su efekti kontinuiranog vežbanja kumulativni. HEG trening deluje tako što dovodi do veće prokrvljenosti nerazvijenih delova mozga. Potsticanjem rada mozga dolazi do poboljšanja neuronskih funkcija, što se ispoljava kao promena u ponašanju i nivou postignuća. Napredak kao rezultat neurofidbek treninga odnosi se na širok spektar poboljšanja kao sto su podizanje frustracione tolerancije, ustaljivanje navika, podizanje kvaliteta sna, razumevanja, socijalnog, emocionalnog, bihejvioralnog i praktičnog funkcionisanja kao i smanjenje čulne preosetljivosti i ispoljavanje adekvatnijih reakcija na okolinu.

Kako tehnoligija napreduje, tako se razvijaju i tehnike neurofidbeka. Jedan broj stručnjaka koji se bavi ovom oblašću fokusiraju se na prećenje moždanih talasa i njihovo dovođenje na određeni normalan nivo. Neki koriste EEG snimke mozga, da bi vežbali posebne frekvence moždanih talasa u  određenim delovima lobanje. Drugi prate moždane funkcije prilikom pojave simptoma. Osim toga, EEG-om se može pratiti aktivnost celokupne kore mozga i raditi na usmeravanju preterane aktivnosti moždanih signala na centralna mesta lobanje.

Napredak kao rezultat neurofidbek treninga odnosi se na širok spektar poboljšanja kao sto su podizanje frustracione tolerancije, ustaljivanje navika, podizanje kvaliteta sna, razumevanja, socijalnog, emocionalnog, bihejvioralnog i praktičnog funkcionisanja kao i smanjenje čulne preosetljivosti i ispoljavanje adekvatnijih reakcija na okolinu.


Sve ove i mnoge druge metode neurofidbeka su uklopljene u neurofidbek trening, na nekoliko načina zavisno od pojedinačnog slučaja koji se tretira. U neurofidbek treningu bitno je postepeno uvoditi dete u proces rada. Postoji određeni cilj, zadatak koji želimo da dete obavi, ali da bismo ga naveli na tako nešto prvo moramo krenuti od aktivnosti koju dete trenutno upražnjava i postepeno ga uvoditi u željenu aktivnost. Uputstva bi trebalo da budu što konkretnija i direktnija, sa što manje reči i objašnjavanja. Učenje opštih principa ovoj deci pretstavlja problem, pa se zato ono što se nauči mora ponavljati u trazličitim situacijama kako bi se stvorilo pravo funkcionalno znanje.


 

       




            ..................................................4..........................................................


Rušenje predrasuda vezanih za autizam


Predrasude:

-Autizam je vrsta psihotičnog poremećaja.

       Autizam nije psihoza. Autizam je stanje koje uzrokuje veliku količinu stresa kako kod deteta tako i kod njegove okoline. Ovaj stres koji je povezan sa nemogućnošću deteta da na dovoljno razumljiv način iskaže svoje potrebe i  nemogućnošću roditelja da na njih uvek adekvatno odgovore, zaista može dovesti do drugih psihičkih poremećaja. Ti poremećaji su sekundarnog tipa, tj. javljaju se kao posledica ovog stanja, ali nisu obavezno prisutni. Zbog svog stanja osobe sa autizmom su mnogo ranjivije i zato podložnije drugim vrstama psiholoških povreda, ali se one uz adekvatan nadzor mogu uspešno sprečiti. Strah i neprihvatanje okoline samo  još više naglašavaju prirodnu ranjivost autistične osobe i bivaju jedan od uzroka nedovoljne integrisanosti osobe u društvo.

Autizam nije psihoza, ali to stanje izaziva veliku količinu stresa, pa zato zaista može dovesti do drugih psihičkih poremećaja


-Autizam je  samo 'intelektualniji' termin za mentalnu zaostalost.

       Autizam nije isto što i mentalna zaostalost. Nekada se mogu čuti komentari da je autizam izmišljotina roditelja mentalno zaostale dece koji na ovaj način pokušavaju da izbegnu dijagnozu mentalne retardacije. Iako se u velikom broju slučajeva zaista radi o osobama koje imaju više ili manje izraženi stepen mentalne zaostalosti, to ne mora uvek da bude slučaj. Kod jednog broja osoba sa autizmom, javlja se  prosečna ili čak natprosečna inteligencija, kao i posebna nadarenost u nekim oblastima-muzici, umetnosti, matematici.

-Autistična deca ne mogu da uče.

       Iako je usvajanje novih znanja i veština prilično neizvesno, a  takođe nije uputno praviti prognoze toka i tempa napretka, uz adekvatno zalaganje svih strana pozitivne rezultate je realno očekivati. Deca sa autizmom imaju zakonsko pravo da pohađaju redovnu nastavu. Ipak i pored toga, može se naići na jak otpor u školskim strukturama da se takva deca uključe. Sa podizanjem svesti o pravoj prirodi autizma ovakvo stanje se polako menja, ali doza skepticizma se i dalje oseća. Sva autistična deca su sposobna da uče. Cilj svih programa namenjenih osobama sa autizmom je prvenstveno učenje samopomoći i podsticanje što veće autonomije i samostalnog snalaženja. Učenje može biti dugo i naporno svima koji su u taj proces uključeni, ali su efekti takvog rada višestruko isplativi.

Autizam nije isto što i mentalna zaostalost. Kod jednog broja osoba sa autizmom, javlja se  prosečna ili čak natprosečna inteligencija, kao i posebna nadarenost u nekim oblastima Sva autistična deca su sposobna da uče, ali tempo zavisi od individualnih faktora  


-Roditelji su krivi za stanje svoje dece.

       Jedna od najčešćih zabluda predstavlja napad na same roditelje dece sa autizmom i osudu njihovog načina podizanja dece. Naime, postojalo je uverenje da nedovoljna pažnja i emocionalna osetljivost roditelja, a pogotovo zanemarivanje ili zlostavljanje dece, dovode do pojave autizma. Iako se ovo mišljenje pokazalo kao neosnovano, roditelji dece sa autizmom se i dalje susreću sa osudama okoline koja im pripisuje odgovornost za stanje njihovog deteta, pa se i sami roditelji često pitaju gde su pogrešili i krive sebe za ono na šta u stvari nikako nisu mogli da utiču. Istina je da deca sa nedovoljnom količinom socijalne stimulacije, emotivne interakcije ili ona koja su trpela nasilje u porodici, mogu imati poteškoća u psiho-socijalnom razvoju. To može ličiti na ono što ispoljavaju deca sa autizmom, ali se te dve pojave nikako ne mogu poistovetiti. Stanje kod autistične dece je određeno neurološkom strukturom, dok  su problemi zlostavljane dece, reakcija na spoljašnje uslove.

Neadekvatno poditanje dece nije smo po sebi uzročnik pojave autizma iako neki efekti zanemarivanja mogu potsećati na autistični sindrom

-Deca sa autizmom su nevaspitana i opasna za okolinu.

       Činjenica je da uobičajeno shvaćen koncept domaćeg vaspitanja ne može imati efekte na decu sa autizmom. Insistiranja, naredbe, kažnjavanje mogu samo pojačati već prisutnu uznemirenost. Autistična deca su često preosetljiva na zvuke ili taktilne podražaje, pa svaka vrsta pritiska može dovesti do eksplozije. Treba imati na umu da vikanje, skakanje, jurnjava nemaju isto značenje kod autistične dece i one koja taj problem nemaju. To je njihov način da izraze svoje doživljaje, a takav je jer im njihovo stanje ne dopušta druge opcije. Iako autistično dete može reagovati preterano burno, ono to neće raditi bez razloga ili iz nekog hira, već zato što se oseća ugroženo. Deca sa autizmom nemaju čak ni takvu mogućnost da proračunato manipulišu svojim reakcijama da bi dobila on što hoće. Njihove reakcije su samo signal unutrašnjeg stanja.

Nepravedno je izjednačavanje autističnog ponašanja sa nevaspitanjem ili nedostatkom emocija



-Autistična deca nemaju osećanja.

Emocije kod ove dece su na momente veoma preplavljujuće, a nekad se može činiti da uopšte ne postoje. Smanjena mogućnost adekvatne percepcije spoljašnjih zbivanja dovodi do toga da se neadekvatno reaguje na situaciju, ali to ne znači da se reakcije uopšte ne javljaju. Autistična deca imaju drugačiji doživljaj sebe i sveta u odnosu na drugu decu, ali to 'drugačije' i dalje ne znači neosetljivost. Nemogućnost empatisanja sa drugima kod autističnih osoba nije posledica nepostojanja emocija kod njih samih, već nemogućnosti adekvatnog opažanja emocija kod drugih, dakle problema preceptivne prirode.



Autor teksta


                                                                                 Ana Gvozdić