DEFICIT PAŽNJE I HIPERAKTIVNOST DECE-ADD-ADHD


Pojam ADD/ADHD, učestalost, opasnosti


Šta je to ADD-ADHD? To su skraćenice za attention deficit disorder-attention deficit hyperactivity disorder. U prevodu na srpski: deficit pažnje, sa ili bez hiperaktivnosti. ADD/ADHD je najčešća dijagnoza koju dobijaju deca u SAD. Brojna istraživanja naučnih i zdravstvenih institucija u svetu ukazuju na to da je sve veći procenat dece kod koje je dijagnostifikovan deficit pažnje. U izveštajima američkih i kanadskih zdravstvenih organizacija taj procenat se sa 2,8 % 1990 god. popeo na  5% 1995. Po novijim istraživanjima od 7-10% dece uzrasta od 5-18 god. ima dijagnozu ADD ili ADHD. Poremećaji pažnje se sa većom učestalošću javljaju kod dečaka (3:1 u odnosu na devojčice. Po nekim istraživanjima odnos je čak 6:1 do10:1). Statistike zapadnih zemalja govore da se 70% od ukupnog broja roditelja koji traže pomoć za svoju decu obraća   stručnjacima (psiholozima, psihijatrima neurolozima) zbog hiperkinetskog ponašanja i loše pažnje svog deteta (ADD-ADHD). Longitudinalne studije pokazuju da ovi problemi u 70% slučajeva ne nestaju sa odrastanjem, mada se hiperaktivnost, ako je deo problema, smanjuje nakon puberteta.

Te studije pokazuju i to da su, bez adekvatnog tretmana, deca sa poremećajima pažnje u daleko većem riziku od: neuspeha u školi, ili uspeha uspod njihovih intelektualnih sposobnosti, ponavljanja razreda, izbacivanja iz škole. Statistike pokazuju da je 20-30 % takve dece imalo sukobe sa zakonom, da nakon punoletstva imaju daleko veći broj ( 4 puta više od onih bez ADD) saobraćajnih prekršaja u kojima je neko povređen, da je učestalost razvoda u porodicama gde deca imaju ADD dvostruko veća, da je veća sklonost ove dece prema bolestima zavisnosti...Deca sa ADD problemima su, od strane nastavnika i sredine u kojoj žive, često doživljena kao lenja, bezobrazna, nevaspitana, nemirna...što u velikoj meri utiče na njihovo samopoštovanje i formiranje negativne slike o sebi.

Od 7-10% dece uzrasta od 5-18 god. ima dijagnozu ADD ili ADHD. Poremećaji pažnje se sa većom učestalošću javljaju kod dečaka.


Osnovne karakteristike ponašanja

ADD-ADHD-Poremećaji pažnje kod dece uglavnom se ispoljavaju kroz 3 osnovne karakteristike ponašanja, dok se kod ADHD pridružuje i četvrta:

1)Selektivna pažnja: deca sa ADD funkcionišu u dva ekstrema pažnje, za razliku od većine čija se pažnja održava u srednjim vrednostima veći deo vremena. Ona mogu imati ekstremni fokus pažnje, ali samo u situacijama koje su za njih nove i interesantne (najčešće su to video igrice ili gledanje T.V.), i izrazito lošu koncentraciju kada su u pitanju svakodnevne školske aktivnosti.


2)Rasejanost: lako im se pomete tok misli, privuče ih i odvuče bilo koja spoljašnja stimulacija, ili bujica ideja koje nisu u funkcionalnoj vezi sa zadatkom koji obavljaju.

3)Impulsivnost: akcija  ide pre refleksije, što ih često dovodi u opasnost i nevolje.

4) Hiperaktivnost. Preterana aktivnost koja je neprikladna situaciji.


Većina ovih osobina javlja se kod sve dece povremeno. Kod dece sa poremećajima pažnje prisutna je većina ovih osobina, veći deo vremena, i u ektremnijem obliku.

Čest pratilac ADD su drugi problemi u učenju kao što su disleksija , disgrafija, diskalkulija...

Osnovne karakteristike ponašanja dece sa ADHD problemima su:1)Selektivna pažnja, 2)Rasejanost, 3)Impulsivnost, 4) Hiperaktivnost


Šta ADD jeste


       ADD je skup osobina koji odražavaju detetov urođeni, neurološki zasnovan temperament. Taj skup osobina čini ADD klince veoma teškim za podizanje. U “paketu” ADD osobina ima, naravno, i pozitivnih: spontanost, kreativnost, sposobnost da se hiperfokusiraju na neki zadatak koji sami odaberu. A ima i osobina koje mogu pretstavljati potencijalni problem: Selektivna pažnja, pometenost, impulsivnost i, ponekad, hiperaktivnost (hiperaktivnost je nešto kao “izborni predmet” među ADD crtama). Razjasnićemo, kasnije, svaku od ovih crta. U zavisnosti od toga kako je dete sa tim osobinama opaženo i oblikovano od strane roditelja i vaspitača, ova kombinacija predispozicija se može razviti kao njegova prednost ili nedostatak. Naravno, koliko god sličnosti imaju, osobe sa ADD temperamentom su veoma različite međusobno. ADD grupa je veoma heterogena. Postoje brojni varijeteti, oblici ispoljavanja, različite kombinacije osobina, stepena zastupljenosti osobina...Da bismo mogli reći da je neko dete ADD tip, njegovo ponašanje mora da znatno otstupa od ponašanja vršnjaka, i da izaziva probleme u funkcionisanju deteta u kući i školi. Da bi se definisalo šta neka pojava jeste, obično pomaže da se, još na početku definiše šta ta pojava nije. To ćemo i učiniti. Definisaćemo šta ADD nije, pa tek onda nastaviti sa razjašnjavanjem osobina ADD dece.


       Šta ADD nije

       

       ADD nije deficit pažnje već smanjena fleksibilnost pažnje. Verovatno ćete se zapitati: “Kako sad to?! Zar ADD nije skraćenica od Attention Defficit Disorrder, ili Poremećaji Deficita Pažnje.” Jeste. Tako nazivaju ovu pojavu, ili sklop osobina. Znamo da zvuči zbunjujuće, ali, razjasnićemo konfuziju koja nastaje zbog imena datog ovoj pojavi. Imena, često, ne označavaju dobro ono što pretstavljaju.

       Deficit znači nedostatak nečega. Da li deca sa ADD osobinama imaju nedostatak pažnje? Odgovor je: kako kada, zavisno od toga na šta je pažnja usmerena. “ADD-erišta” (često ih tako nazivamo u šali, posebno kad ih uhvate “pundravci” ili “ nezadrž”) mogu da imaju izuzetnu pažnju kad se koncentrišu na nešto što je njima interesantno. (često su to video igrice, ili neka njima posebno interesantna oblast). Tada se toliko unesu u ono što rade da bukvalno ne čuju ako ih dozivate. Za razliku od većine ljudi kod kojih se pažnja ne koleba mnogo i obično je negde u sredini, kod ADD osoba su upadljiva dva ekstrema pažnje: izražena otsutnost i nepažljivost kod aktivnosti koje su im dosadne (posebno školske obaveze) i intenzivni fokus, “hiperfokus” pažnje na stvari koje su im interesantne.

Hiperfokus može biti prednost kada deca rade nešto kreativno, ali i nedostatak kada ih hiperfokus u jednoj oblasti sprečava da obrate pažnju na stvari koje drugi ljudi smatraju važnim. Dete, na primer, može provesti nekoliko sati crtajući kreativnu ilustraciju za neki zadatak, pravići naslovnu stranu, ukrašavajući zadatak...ali da, pri tome, ne obrati dovoljno pažnju na sam sadržaj zadatka, na pravopis, gramatiku...Naravno, neće dobiti dobru ocenu. Ili će se, ako voli matematiku, hiperfokusirati na problem, rešiti ga “u glavi”, bez postavljanja zadatka da nastavnik vidi postupnost, naškrabati zadatak da izgleda nepregledno i često, na kraju, kad je rešilo za svoju dušu ono što ga interesuje (problem, način rešavanja zadatka, zagonetku) sabrati pogrešno 2 i 2. Malo je nastavnika koji će zanemariti ove “objektivne” pokazatelje znanja. Krajnji rezultat je netačan. I roditelj i dete se mogu osećati frustriranima kad vide da deca sa manjim matematičkim (i intelektualnim) sposobnostima imaju bolje ocene iz matematike.

Ali, ne zaboravimo, ta sposobnost hiperfokusa pretstavlja stvarni potencijal za budućnost. Ako vaspitači uspeju da izdrže ADD-erišta teška za vaspitanje i pomognu im da sazreju i razviju produženu sposobnost hiperfokusa na neku “ozbiljnu” oblast koja ih bude interesovala u srednjoj školi ili fakultetu, vrlo je verovatno da će imati tu čast da su učestvovali u stvaranju izuzetnog stručnjaka. Pa, i ako kažu, uz uzdah “Bože, kakvo je ovo malo čudovište bilo u osnovnoj školi, a eto šta ispade od nje (ili njega)...”, biće to sa osećanjem ponosa i ispunjenosti. Ako ste roditelj ili nastavnik nekog ADD-erišta, imajte to uvek na umu. Naravno, postoji opasnost da dete ode i na drugu stranu, da svoju različitost pretvori u svoj nedostatak, i zato ste mu vi potrebni. Da mu pomognete da se oblikuje i usmeri. Mi ćemo se potruditi da vam damo neke korisne savete kako da to učinite.


       ADD nije samo problem sa pažnjom. Da, još je komplikovanije, i zato još teže za vaspitavanje. Priča o ADD-erištima ima još zapleta. Pored selektivne pažnje, u paket osobina uglavnom ulaze i impulsivnost, rasejanost, i ponekad hiperaktivnost.  Možemo reći da su ADD-erišta, sa jedne strane, nezrelija od vršnjaka, a sa druge strane pokazuju kreativnost i uvide koji prevazilaze njihov uzrast.

       ADD je specifičan razvojni problem-različitost. Deca sa ADD osobinama su, jednostavno, drugačija. Kao što su to, na primer, levoruka deca. Levorukost, kao ni ADD, nije poremećaj, već različitost. U vreme kada su nastavnici i roditelji “prevaspitavali” levoruku decu da pišu desnom rukom, i levoruka deca su se osećala hendikepiranom. To se uglavnom dešava sa decom koja imaju ADD sklop crta. Školski sistem nije napravljen po njihovoj meri, pa se osećaju hednikepiranima i gube samopoštovanje. Za takvu decu ne možemo reći da imaju poremećaj, već da su, zbog svojih osobina, zbog svoje različitosti, u lošijoj situaciju nego druga deca čije su osobine prilagođenije školskom sistemu.

Str 2-3


Četiri osnovne karakteristike ADD-ADHD


Selektivna pažnja i memorija

       Rekli smo već da deca sa ADD strukturom imaju selektivnu pažnju koja se kreće od jednog do drugog ekstrema (od hiperfokusa na stvari koje ih interesuju-do izrazite nepažljivosti kada su u pitanju sadržaji koji nisu njima lično interesantni.) I ono što im je interesantno, čim ga «izgustiraju», čim im malo dosadi, prestaje da bude objekt hiperfokusa i deca gube pažnju. Dosada je, kod takve dece, ključna reč.  Svi mi imamo problem da se fokusiramo na dosadne stvari. Ali, ADD strukturama je to nemoguće. Čak i kada hoće, kada im je važno ono što treba da urade. Ne mogu sebe da nateraju da budu pažljivi ako im je nešto dosadno, koliko god to htele.

Kod dece sa ADD strukturom nije selektivna samo pažnja. Selektivna je i memorija. Ova deca obično od pročitanog teksta zapamte stvari koje većina dece ne zapamti, ali ne memorišu ono što većina memoriše. Kada, na primer, uče istoriju, zapamtiće da je neki kralj ubijen, možda čak i vrstu oružja kojom je ubijen, ili neki drugi njima interesantan detalj. Ali, pri tome neće upamtiti ni ime kralja, niti godinu kada se to desilo, od kada do kada je kralj vladao...i slične «nebitne stvari». Njihovi periodi koncentracije su kratki, kao oštri bljesci svetlosti. Kada čitaju neku lekciju, obično prelete preko teksta. Više zbog toga da bi odradili to što se od njih traži, nego da bi obradili pročitane informacije. Za njih su čitanje i pamćenje onoga što se čita dve odvojene stvari. Pažnja im je isprekidana. To je nešto kao kada bismo gledali crtani film koji je pravljen sa malim brojem sličica u sekundi. Da bi smo videli prirodan pokret, trebalo bi da, koliko znamo, u jednoj sekundi prolete 24 sličice koje se nastavljaju jedna na drugu. Ako bi ih bilo manje, film bi izgledao isprekidano i nepovezano. Kod ADD struktura su ti bljesci pažnje kratkotrajni i proređeni.

Raspon pažnje ili interval pažnje je kratak. Raspon pažnje je, inače, povezan sa uzrastom. Kada dete od dve godine ima kratak raspon pažnje to je normalno za uzrast. Isti raspon pažnje za četvorogodišnjaka već predstavlja problem. Ta kratkoća pažnje se obično primeti tek kada dete pođe u školu i nastavnici krenu sa ocenjivanjem. Ne retko se to otkriva u trećem razredu osnovne škole kada zahtevi postaju veći i neophodan je duži raspon pažnje. Problem postaje posebno uočljiv kada dete nema animaciju, roditelja ili nastavnika koji radi sa njim jedan na jedan. Onda kada je sa većim brojem dece u učionici, ili kada treba samo da uradi domaće zadatke ili da nauči lekciju. ADD deca teško mogu sama da održe pažnju duže od 5-10 minuta. Potrebno im je stalno nadgledanje i podsticanje. Čak i kada im materijal koji uče nije dosadan, kada uče nešto važno i interesantno, pažnja kod ADD strukture varira. Oni se isključuju, pa se opet uključuju, svakih nekoliko sekundi. 


Pometenost, rasejanost

Osobe sa ADD struktirom mogu omesti potpuno nebitne stvari jer ne razlikuju bitno od nebitnog. One će često započeti veliki broj aktivnosti, ali neće dovršiti ni jednu. Upadljiva je njihova nesposobnost da postave prioritete i da ih stalno imaju na umu. U koncentraciji na zadatak ometaju ih i spoljašnji i unutrašnji podsticaji (osim kada su u stanju hiperfokusa). Kada uče, može im pažnju odvući muva koja proleti. Na putu do škole ih svašta može zavesti da krenu za stimulusom koji im je privukao pažnju, i zaborave da čas počinje za nekoliko minuta. Ako uspemo da sprečimo da ADD dete ometaju spoljašnji stimulusi dok uči, to ipak neće mnogo pomoći. Na scenu stupaju unutrašnji ometači: bujica ideja, sećanja, misli koje lutaju...sve i svašta, samo ne ono što je povezano sa gradivom koje uči.


«Lovački um-Farmerski um»


Jedan od interesantnih pogleda na osobe koje se lako pometu je koncept «lovačkog uma» Toma Hartmana. Hartman upoređuje ADD osobe sa lovcima koji konstantno skeniraju okolinu ne bi li uočili neke znake da je u blizini plen ili opasnost. Lovac pusti «sken» i uđe u hiperfokus kada uoči nešto što bi moglo biti vredno pažnje, neku promenu u okolini, signal opasnosti ili prisustva plena. Njega ne interesuju male promene, uobičajena situacija. Dete sa lovačkim umom neće obračati pažnju na ono što je rutina na času. Njegovu pažnju će privući nečije nove cipele, ili to što je nekome ispala olovka, ili neki papirić koji kruži razredom, zvuci iz dvorišta koji nagoveštavaju interesantan događaj...

Suprotno lovačkom umu, farmerski um traži drugu vrstu informacija. Farmer mora da radi rutinske stvari koje zahtevaju ponavljanje. On mora da planira unapred, da predviđa vremenske prilike, prati male promene u napredovanju biljaka koje uzgaja. On ne može da živi od danas do sutra i čeka da mu plen naleti. Školski sistem je, naravno, prilagođen farmerskom umu. Zahteva «radne navike», doslednost, disciplinu, planiranje...sve što je jednom farmeru potrebno. Na «njivi» zvanoj škola lovci se ubijaju od dosade (smorno im je) jer nemaju šta da love. I, onda mi kažemo da imaju ADD. A možda bi pomoglo kada bismo im dali nešto da love i na času. Kada budemo govorili o metakognitivnim strategijama (učenje kako da se uči) koje pomažu deci sa ADD da bolje funkcionišu u školi, govorićemo i o tome kako se od znanja može napraviti plen, a od učenja situacija lova.


Impulsivnost

Deca sa ADD strukturom delaju pre nego što razmisle. Akcija ide pre refleksije. Kada je ishod pozitivan, to možemo nazvati i spontanošću. Ali, kada zbog toga dete (ili odrasla osoba) upada u neprilike, onda takvo ponašanje nazivamo impulsivnim. Impulsivnost je osobina koju roditelji primete ranije od deficita pažnje ili pometenosti. Dete, sprovodi u delo ideje koje mu naprasno padnu na pamet. Takva deca ne moraju biti «nevaljala», ili agresivna po prirodi. Ona nemaju lošu nameru. Ona, jednostavno, ne povezuju akciju sa posledicama koje iz nje mogu da proizađu. To nisu deca sa «poremećajem ponašanja», deca koja se namerno suprotstavljaju ili žele da izazovu negativne posledice. To je bitna razlika. ADD klinci, jednostavno, ne razmišljaju o posledicama. Brža im je akcija od pameti. Neoprezni su. Oni se, nakon štete, osećaju loše zbog nevolja koje su izazvali. Nisu to želeli, samo su bili brzopleti i nepromišljeni.

Strogo kažnjavanje dece sa ADD strukturom neće pomoći da se reducira njihova impulsivnost. Samo će negativno uticati na njihovo samopoštovanje i može dovesti do stvarnih poremećaja ponašanja. Naravno, ADD nije izgovor za ponašanja koja se ne smeju tolerisati kod dece. Impulsivnost ADD struktura se posebno ispoljava u socijalnim situacijama. Jako im je teško da odlože zadovoljenje neke potrebe, da sačekaju da negde dođu na red, da sarađuju, da dele stvari. Nepredvidljivi su. Svašta im može pasti na pamet, i to će i uraditi bez razmišljanja. Pored odraslih, i vršnjaci teško prihvataju takve osobine, pa osobe sa ADD strukturama ne održavaju lako prijateljstva.  Kada su klinci, njihovi vršnjaci često neće da se igraju sa njima, pa se lakše i češće druže sa mlađima od sebe.

ADD strukture često lažu impulsivno. Ne promišljaju svoje laži, već kažu brzopleto bilo šta da bi se izvukli iz neprilike. Takve impulsivne laži se lako «provaljuju» jer nisu promišljene. Dete i ne oseća krivicu jer nije planiralo da slaže. Laž je kao i impulsivna reakcija-brži jezik od pameti. Povodi za laž mogu biti banalni, čak nebitni. Da bi nastavilo da gleda nešto interesantno na televiziji, dete će slagati da nema ništa za domaći, iako sveska sa domaćim zadacima stoji otvorena na stolu, pa nije teško ustanoviti da laže. Ta laž nije iskalkulisana, ona je samo impulsivna reakcija usmerena na zadovoljenje potrebe da se gleda televizija i odraz nesposobnosti odlaganja zadovoljstva. Kada pitate dete za domaće zadatke, umesto pitanja «imaš li domaći» bolje je postaviti pitanje:»šta imaš za domaći, i koliko vremena misliš da će ti trebati da ga završiš». Ono će morati da se zamisli bar nekoliko minuta da bi odgovorilo na pitanje, i manja je verovatnoća da će reagovati impulsivnim laganjem. Ako dete već slaže, treba mu, umesto lovljenja u laži, pružiti mogućnost da se izvuče tako što će izgledati kao da nije slagalo, već je zaboravilo, ili napravilo grešku, ili je zamislilo da je istina ono što bi želelo da jeste. Ako je ulovljeno u laži, držaće se svoje laži impulsivno izmišljajući sve više nemoguće  priče.

Impulsivnost se ispoljava i u načinu na koji rade zadatke u školi. U želji da što pre završe obavezu, neće proveriti dva puta rezultat, i napisaće prvo što im padne na pamet. Sabraće kad treba oduzimati, deliti kad treba množiti, čak i ako znaju kako se rešavaju takvi zadatci. Odgovaraće impulsivno kada ih nastavnik ne pita, bez podizanja prstiju, ili neće dići ruku kad nešto znaju, ako u tom trenutku njihovu pažnju okupira nešto drugo. Deca sa ADD strukturom kod koje je dominantna odsutnost nikada neće spontano ponuditi odgovor, ili dići ruku ako znaju, a nastavnik ih ne pita. Vršnjaci ih često nazivaju «vanzemaljcima», kao da su «pali sa Marsa». Oni kod kojih dominira impulsivnost odgovoriće bez pitanja, često sa opravdanjem da su izgovorili misao da je ne bi zaboravili jer će da im pobegne. Ne retko će odgovoriti i pre nego nastavnik postavi pitanje, pretpostavljajući šta će da pita. Nemaju strpljenja da saslušaju. Sve ove osobine uglavnom dovode do zaključka roditelja i nastavnika da su uspesi deteta ispod njegovih sposobnosti i da mora mnogo više da radi. Kvantitet, povećan broj sati provedenih u učenju, obično nije srazmeran poboljšanju uspeha. Ako dete ne nauči strategije učenja, ne nauči da sluša, čita i održi pažnju pri tome, povećanje vremena koje provede u učenju neće bitno uticati na popravljanje rezultata u školi. Uglavnom to dovodi do revolta deteta zbog preopterećenosti i nedostatka slobodnog vremena za igru, što još više komplikuje situaciju i često rezultira poremećajem odnosa na relaciji dete-roditelji i dete-škola.

Radoznalost je jedna od dominantnih osobina dece sa ADD strukturom. Radoznalost je često gorivo za njihovu impulsivnost. Ta kombinacija osobina može biti «mač sa dve oštrice». Radoznalost je pozitivna osobina, ako se vodi računa o načinu zadovoljavanja potrebe za otkrivanjem. Gurnuti žicu u utičnicu za struju nije baš adekvatan način da se proveri da li struja stvarno drma. Kod određenog tipa ADD dece vršnjaci njihove radoznalo impulsivne akcije često vide veoma pozitivno. Ludo hrabri klinci sa stalno novim idejama privlače ostalu decu koja nemaju «petlju» da probaju svašta. Ta njihova sklonost ka inovacijama dovodi ih u poziciju lidera grupe dece koja traži uzbuđenje. I, sve je to lepo i krasno, ako ne zakaže sposobnost samozaštite kod ADD-erišta. A upravo to se često dešava, jer im refleksija pre akcije nije svojstvena, a planiranje i predviđanje mogućih posledica akcije retko uključuju kao mentalne operacije.

Hiperaktivnost

Hiperaktivnost ne ide obavezno uz ADD.Razjasnimo šta je to hiperaktivnost, kako je ne bismo mešali sa energičnošću deteta.

Neka deca su neumorna i veoma aktivna, čak i kad spavaju. Ali, to samo po sebi nije problem. Studije koje su koristile merne sprave da izmere aktivnost dece u toku dana pokazale su da stvarni nivo aktivnosti kod dece koja su označena kao hiperaktivna nije mnogo veći nego kod druge dece koja nisu dobila tu etiketu. Problem je u tome što su hiperaktivna deca aktivna u neprikladno vreme i u neprikladnim situacijama. Njihova aktivnost je nesvrsishodna. U učionici, kada treba da slušaju i uče, za vreme ručka, u pozorištu, na nekoj priredbi.... Hiperaktivnost je nesposobnost da se reguliše nivo aktivnosti kako bi bio usklađen sa zahtevima situacije.


Česte prateće osobine ADD


Intenzitet emocija i njihovo izražavanje

ADD klince često opisuju kao preterano emotivnu decu koja prave probleme.  I njihova emocionalnost je drugačija. Osobe sa ADD strukturom teško odvajaju svoja trenutna osećanja od sadržaja koji pokušavate da im prenesete. Osećanje dominira nad njihovim rasuđivanjem i, koliko god se trudili da im objasnite nešto argumentima, to vam neće uspeti.

Skolonost ka preteranom reagovanju

Deca sa ADD strukturom sklona su preteranom reagovanju sa minimalnim povodom (drugima izgleda da je povod minimalan, ali njima izgleda kao maksimalni razlog za reakciju). Roditelji su često u čudu kako brzo dete može, «iz čista mira», da dođe do emotivne erupcije, a da se, za pet minuta, opet ponaša kao da se ništa nije desilo. Oprečne emocije mogu da se brzo smenjuju. Roditelji mogu da uživaju u pozitivnoj strani ove pojave, u entuzijazmu i radosti svog deteta kada je preterano reagovanje u spektru pozitivnih emocija. Ali, kada je dete razočarano, kada mu nije zadovoljena neka želja, izgleda kao da se čitav svet srušio. Preteranu reakciju neće ublažiti ni saznanje deteta da će mu se želja ostvariti u budućnosti. Ono želi zadovoljenje odmah, i teško mu je da odloži potrebu.

Vođeni momentom

Deca sa ADD strukturom izgleda kao da su vođena samo onim što se dešava u sadašnjosti. Ona ne uče iz prošlosti, i ne razmišljaju o malčice daljoj budućnosti. Zaboravljaju pravila koja su učila u prošlosti, ne razmišljaju o posledicama koje njihove aktivnosti mogu imati u budućnosti. Kada su u neprilici, reći će bilo šta, neku nebuloznu laž, samo da se trenutno izvade iz problema, iz trenutne neprijatnosti. Ne razmišljaju o tome da ih to vađenje može dovesti u još veću neprijatnost u budućnosti. Važno je da se oslobode tenzije u sadašnjosti, a budućnost im nije ni na kraj pameti. Vođenost momentom, osećanjem sadašnjosti, dovodi i do brzih promena fokusa od jedne do druge aktivnosti, od kojih se svaka radi kratko i sa velikim intenzitetom.

Potreba za čestim nagradama i pohvalama

Kod ADD-erišta ne pale retke i odložene nagrade. Da bi sistem nagrađivanja dao efekta u vaspitanju, nagrade i pohvale moraju biti veoma česte. To znači na svakih nekoliko minuta. Vremenom se može smanjivati učestalost negrada-pohvala. I kod starije dece sa ovom strukturom možemo videti da nisu u stanju da, kada rade neki projekt, imaju na umu njegov kraj i nagradu koju će dobiti kada završe. Potrebne su im nagrade za svaki završeni delić posla. Kada god uđu u hiperfokus, i obave deo posla dok su u njemu, neophodna im je pohvala (ako ne spoljašnja, onda unutrašnja-da pohvale sami sebe), i tek onda su u stanju da nastave dalje i ponovo uđu u novi hiperfokus i odrade naredni deo zadatka. U radu sa ADD decom veoma je važno da se «uobroče» ciljevi i zadaci, a sa njima i pohvale i nagrade. Suviše dalekoročni i krupni ciljevi im ne znače ništa. Aktivnosti treba podeliti na manje «pakete», i posle svakog odrađenog pakete mora da sledi nagrada ili pohvala.

  

     Loš rukopis

Loš rukopis je veoma česta pojava kod dece i odraslih osoba sa ADD strukturom. Roditelje i nastavnike zbunjuje to što deca mogu imati odličnu motornu koordinaciju, mogu odlično da crtaju, ali im je rukopis nečitak. Ponekad je početak teksta čitak, ali ubrzo se rukopis pretvori u «švrakopis». Da li je to posledica činjenice da im misli idu brže od motornog odgovora, posledica nestrpljenja, odraz dosade...ili sve to smešano zajedno, tek neretko se dešava da ni sami ne mogu da pročitaju svoj rukopis. Naravno, i to može uticati na ocene, posebno na pismenim zadatcima.


Dosada, «smaranje»

Od svakog deteta ćete povremeno čuti da mu je dosadno, ili kako se to danas kaže «smorno», nešto što radi. Deca sa ADD strukturom će to reći za gotovo svaku aktivnost. Ona ne podnose stvari koje se odvijaju sporo. Čitanje je za njih suviše sporo u odnosu na film ili video. Kada naiđu na tekst u kojem ima previše opisa, baciće knjigu. Knjige sa akcijom i komikom mogu da im zadrže pažnju. ADHD osobe konstantno traže stimulaciju i ne podnose dosadu. Za njih je teško da mirno sede, ćaskaju, čitaju...uvek traže nešto što će im podići uzbuđenje, zaposliti ruke, intenzivno privući pažnju. O niskoj toleranciji na dosadu mora se voditi računa kada pravimo program za rad sa decom ADD strukture.


Ekstremna kolebanja energije i radnih sposobnosti

Kod ADD struktura postoje ekstremna kolebanja pažnje, nivoa uzbuđenja, osećanja i radnih sposobnosti. Iako kada pomislimo na ADD-ADHD decu obično zamislimo dete koje je impulsivno i hiperaktivno, možemo reći da su ADD strukture veći deo vremena zapravo pod niskim nivoom fiziološkog uzbuđenja. Zato im je i potrebna stalna stimulacija da bi im održala pažnju i nivo budnosti. U frontalnom regionu mozga ovakvih osoba dominiraju spori Teta moždani talasi koji su karakteristični za stanja pospanosti. To je posebno izraženo u popodnevnim časovima (što se i većini ljudi dešava, posebno posle ručka) i može predstavljati veliki problem kada idu u školu popodne. Kod dece sa ADD je izuzetno važno da se dobro naspavaju i da ne ostaju budni do kasnih časova uveče. Njihovi moždani talasi u toku dana su veoma slični moždanim talasima ljudi koji nemaju ADD ako ih snimamo onda kada su pospani, ili spavaju. Kada ADD-erištima damo knjigu da čitaju, amlituda Teta talasa se još povećava. Elektrodermali odgovor kože (EDR), koji je mera fiziološkog uzbuđenja, drastučno pada. Čitanje ih uspavljuje. Ali, iz te pospanosti, ako im nešto njima značajno privuče pažnju, mogu postati momentalno hiperaktivni i impulsivni. Velike su dnevne oscilacije u njihovim radnim sposobnostima. Jedan dan mogu biti «super» u školi, dok drugi dan mogu biti totalno rasejani i nepažljivi, i nesposobni da ponove za dvojku ono što su prethodnog dana znali za peticu.

Česte prateće osobine ADD dece su: Intenzitet emocija i njihovo izražavanje, skolonost ka preteranom reagovanju, potreba za čestim nagradama i pohvalama, loš rukopis, dosada, «smaranje», ekstremna kolebanja energije i radnih sposobnosti, slaba sposobnost da se saslušaju drugi, zaboravnost, loš osećaj za vreme, egocentrizam

Str.4

Još neke zbunjujuće osobine ADD struktura

Slaba sposobnost da se saslušaju drugi

«Na jedno uvo uđe-na drugo izađe» je izreka koja dobro pristaje osobama sa ADD strukturom. Pored nestrpljenja da se saslušaju drugi, ono što se čuje brzi «izvetri», zaboravi se.


Zaboravnost

Osobina koja se uklapa sa prethodnom. Ono na šta dete nije obratilo pažnju, što mu je samo prošlo kroz glavu, brzo se i zaboravlja. Nije ništa neobično da takvo dete zaboravi u školi jaknu ili čak cipele, knjige, sveske, šta ima za domaći. Ne možete se pouzdati da će vam preneti poruku koju je primilo ako vas je neko zvao telefonom dok niste bili kod kuće. Može biti od pomoći ako ga naučite da zapiše poruke, ali samo ako ste zakačili olovku i notes pored telefona. Inače, ako ode po olovku, velika je verovatnoća da će zaboraviti zašto je pošlo, i zaigrati se nečim drugim.


Loš osećaj za vreme

ADD klinci mere vreme prema svom interesovanju, a ne prema satu. Imaju veoma slabo razvijen osećaj za to koliko je vremena stvarno prošlo u određenoj aktivnosti. Još slabiji im je smisao za uvremenjenost neke aktivnosti. Obično sve rade u pogrešno vreme. Gledaće televiziju onda kada treba da se oblače i spremaju za školu, ili da rade domaće zadatke. Zakasniće u školu ako ih ne kontrolišete. Nemaju prestavu o tome koliko vremena im treba da završe pismeni zadatak, pa ga često i ne dovrše, ne zato što ne znaju nego zato što se razvlače. O onome što se zove menadžment vremena, planiranje i raspodela vremena, da i ne govorimo. ADD-erišta nemaju ni predstavu šta je to. Znaju da bi to moglo biti ono što rade roditelji umesto njih, i pri tome ih strašno maltretiraju.


Egocentrizam

Egocentrizam je nesposobnost osobe da se stavi u poziciju druge osobe, da pogleda na situaciju iz ugla gledanja drugoga. Deca sa ADD strukturom će se često žaliti da neko prema njima nije bio fer. Vršnjaci, nastavnici ili roditelji. Kada saslušate njihove žalbe, jasno možete videti da je dete doživelo tuđe ponašanje kao nekorektno zato što je očekivalo da i drugi misle i osećaju isto što i ono. To ne znači da je dete sebično, već da živi u svom svetu i da očekuje da i drugi dele isti svet, ideje i ideale. Čak i kad odrastu, ADD strukture su jako frustrirane kada neko ne deli njihovu tačku gledišta. Egocentrizam može u velikoj meri  da im smeta u izgrađivanju prijateljstava. Mada, ne retko, njihova spontanost, kreativnost, entuzijazam, «što na um, to na drum» način komuniciranja, dovode do toga da nađu prijatelje koji ih vole baš takve «šašave» kakvi jesu.


Loše vaspitanje ili neurofiziološka predispozicija?


Kada je dete «nevaspitano», nedisciplinovano, lenjo, nepažljivo, impulsivno...obično ćemo čuti «dijagnozu» da je to nedostatak kućnog vaspitanja. Neurološke studije u kojima je proučavano funkcionisanje mozga osoba sa ADD strukturom upućuju na zaključak da je nešto drugo u pitanju. Kod osoba sa ADD strukturom postoje izvesne neurofiziološke različitosti koje utiču na to da one procesuiraju informacije na drugačiji način, uče i ponašaju se drugačije.Mada su ova neurološka istraživanja još u razvoju, može se reći da, uglavnom, ADD nije posledica lošeg roditeljstva i vaspitanja, već neurofiziološke predispozicije. Mada, rekli smo da može postojati i situacioni ADD, poremećaji pažnje koji nemaju neurofiziološku osnovu. Odraz u ponašanju i učenju može izgledati veoma slično kao kod ADD koji je neurofiziološki zasnovan, ali su uzroci psihološki. Kod dece koja imaju ADD strukturu roditelji nisu krivi za osobine svog deteta. ADD nije posledica lošeg vaspitanja, nedostatka discipline u vaspitanju. Mozak te dece drugačije funkcioniše, i to treba shvatiti. Ona uče i ponašaju se drugačije, pa je potrebno vaspitavati ih i učiti drugačije. Način vaspitavanja nije uzrok ADHD, ali jeste rešenje.

ADD nije posledica lošeg roditeljstva i vaspitanja, već neurofiziološke predispozicije. Način vaspitavanja nije uzrok ADHD, ali jeste rešenje.



U našem Centru za Razvoj Ličnosti odvijaju se seminari i edukacije za tretman ADHD dece. Seminare pohađaju roditelji, prosvetni radnici, psiholozi, pedagozi, vaspitači...Seminari su akreditovani od strane Ministarstva Prosvete Republike Srbije

Tretman ADD

       ADD nije samo jedan  problem koji utiče na  samo jednu osobu (dete). Obično se, kada je dete ADD strukture, pojavljuje više problema koji utiču na više osoba. Zbog toga ne postoji jedan univerzalni pristup kojim se mogu prevazići svi problemi ADD deteta. Ne možemo se fokusirati samo na dete, već i na odnose: roditelji-dete, bliski rođaci-dete, nastavnik-dete, vršnjaci-dete. Za većinu dece uglavnom je potrebno raditi u svim područjima koja će biti navedena:

a) Strategije za modeliranje ponašanja (Praktični načini da se oblikuje ponašanje deteta kako bi naučilo da samo vodi računa o sebi i svojim obavezama.

b) Porodično okruženje-podešavanje porodice za uspeh (organizacija porodice prema uživanju u zajedničkom življenju. Dete će imitirati onaj model za koji oseća da donosi zadovoljstvo življenja.

c) Strategije učenja-metakognitivne strategije (učenje kako da se uči) (Ove tehnike treba da pomognu detetu da nauči kako da efikasnije uči i da preuzme odgovornost za sopstveno postignuće. Biće reči i o tehnikama menadžmenta vremena koje treba da pomognu detetu da se bolje organizuje u kući, školi i socijalnim aktivnostima.

d) Neurofidbek trening-trening koncentracije, kontrole impulsa i kontrole moždanih talasa-mentalno emotivnih stanja


Neurofidbek-trening koncentracije


Neurofidbek je neka vrsta sporta za mozak. Znamo da se vežbom može povećati snaga mišića. Bodi bildingom vežbači povećavaju i obim mišića, njihovu masu. Nešto slično se može raditi i sa mozgom. I mozak se može «bildovati». Neurofidbek trening je, «teretana» za mozak, trening kojim se stimulišu nervne veze da rade bolje i brže, da se stvaraju nove veze, i da se postigne bolja koncentracija. Neurofidbek nije lečenje bolesti, već sport i rekreacija za mozak.

Kako izgleda neurofidbek trening?

       Na skalp deteta se prikače elektrode i senzori (ništa ne boli, nema zračenja, nije štetno) koji snimaju električnu aktivnost sa glave ( moždani talasi) i prenose je do kompjutera. Napominjemo da neurofidbek aparati ne vrše nikakvu stimulaciju, već samo snimaju spontane moždane talase vežbača. Neurofidbek je potpuno bezbedna procedura. Nema negativnih efekata. Za vreme treninga dete treba da sedi mirno i gleda u ekran. Na početku se napravi EEG snimak koji pokazuje koje frekvencije dominiraju u moždanim talasima deteta. Nakon snimanja bazičnog funkcionisanja, prelazi se na trening. Trening se odvija kroz igranje kompjuterskih neurofidbek igrica koje se pokreću mislima. Nema miša, nema džojstika. Misao je akcija. Dete može da igra igricu samo ako kontroliše svoj stepen koncentracija. Sa padom koncentracije, igrica stane. Neurofidbek trening je edukativni proces. Kada se navika učvrsti, i dete ovlada veštinom samoregulacije, onda se radi na povezivanju ove veštine sa školskim učenjem. Dete se uči strategijama učenja.

        Neurofidbek trening, pored poboljšanja koncentracije i sposobnosti učenja, može da ima i druge pozitivne efekte, «kolateralnu korist». Često se dešava da deca poboljšavaju svoje socijalne interakcije za vreme i nakon treninga, smanjuju hiperaktivnost, popravljaju rukopis, artikulaciju govora, nestaju problemi sa noćnim mokrenjem, nesanicom, anksioznošću, popravlja se veština čitanja. Mnoga deca koja su pre trninga bila prilično egocentrična, počinju da vode računa i o tuđem mišljenju i postaju sposobna da se stave u poziciju druge osobe. Sve u svemu, pored popravljanja koncentracije, često neurofidbek trening vodi i do opšteg sazrevanja deteta.

Koliko je neurofidbek efikasan? Brojne studije pokazuju da je neurofidbek kod ADD efikasan u oko 85% slučajeva. (neke strudije pokazuju i efikasnost preko 95%). Obično usvajanje veština zahteva od 20-40 jednočasovnih seansi.

Autor teksta: Nebojša Jovanović

U našem Centru vaše dete može dobiti neurofidbek trening pažnje



Promocija knjige “Deficit pažnje i hiperaktivnost dece” autora Nebojša, Tatjane i Sandre Jovanović, u izdanju C.P.P. Društva Psihologa Srbije održaće se u Domu Omladine (1. sprat), 31.10. 2007. u 19 h





O.L.I. Metod-Grupa-trening životnih veština za odrasle

Petkom od 19,30-21h

Primamo nove članove u grupu: Problemi u braku i roditeljstvu

Centar za razvoj ličnosti”

011-2179-917, 063- 157-5082